ЦРНА ГОРА

Завијана сметовима
трепериш под ноћним небом
пунећ њедра вјетровима
– голема и непроходна.
Да л’ су стазе покидане
и пртине завијане
те су села потонула
у дубоки вир тишине?
На водама паланке ти
искре се кроз вела ноћи
и бурдеља свјетло пламти
ко купљених жена очи,
а тишина дјевичанска
уснуле ти горе плави
док се плету долинама
гласи тешки и крвави.
Бродиш тиха и пространа,
Ти, љепотом украшена
испод звјезданих оркана
сјетна, моћна узнесена.

СЕЛО У ДОЛИНИ

Предјеле не режу челичне шине,
ни градска се губа ту не испарава.
Спокојне су зелене долине
тужних села, пашњака и крава.
Још су живе ту хајдучке стазе,
очекују још зелене честе –
јер у села никад не долазе
добри гласи низ бијеле цесте.
Је л’ човјек то … сред смрада и блата?
Је л’ живот то – робовање земље?
О, је ли сан или привиђење
тај дивљи мрак прокислих појата?
Травка клија, процјвета, увене… –
над селом се њише дима вео.
Невине су долине зелене –
крај проклети мрачан, невесео.
Дани иду а боље не бива.
Прије су се плашили од града –
сад: свеједно! „Није све до њива,
… како било – стално се пропада…“
Раскршће је: ту хајдучке стазе –
пут зелене лужине и честе;
другим путем сељаци одлазе
у надницу низ бијеле цесте.
А за њима тужно село шути
расточено као старо рало,
очекује – о, кад ће синути
јутро сјајно као огледало.

СЕОБЕ

Плакала су уплашена дјеца
тихо у ноћи на обору –
растао је у небу облак
путницима за срећан пут.

Изнијели су чађав фењер
на двориште гдје коњи стоје
и потиштено товарили
комад по комад биједе своје.

Одјекнула је празнином кућа
кад износеше све што је крила –
прије увијек биједе пуна,
сад – биједа се иселила.

Преливене су тугом очи
и ране бриге хладна сјенка,
и кренуше се по дивној ноћи,
и пред кућом угаси се петролејка.

Цесте, мостови и мутне воде,
забитна незнанана села мокра –
куд иду људи, путеви куд воде,
куд носи биједе матица дубока.

НАПУШТЕНА КУЋА

У тихо подне још чесма жубори
као да се жеднима нада.
Меланхолија јабукових грана…
и час је такав:
као да се све нада
да ће однекуд човјек да проговори.

Чађав је мрак иза
полупаних врата
и нека туга бије са претрулих
дасака вајата.
А већ излишна је стара дрвена српава
што умјесто браве закљуава.

И унутра су претруле поднице.
Не примјећује се згашено огњиште.
Само сјај тамне чађи са таванице
и тежак огртач мрака
под празним полицама.

Како ту јетко празнина одзвавања –
као да говоре зидови
о биједи људи што ту су некад живјели,
и вријеђа страши тишина:
да сви су они ишчезли
и повратка им нема.

РИО ТИНТО

А кад све покри крв и мрак
широко за сјенком даљних брда –
остаде тучни Рио Тинто сам,
бакарна песница тврда.

Залуд су тутњале црне тичурине,
хрзао пруско-марокански шљам;
дуго свјетље слободом из тмине
тучни Рио Тинто поносан.

Залуд блумовско-лордовски срам
кроколилске гнусне сузе излива –
држао се тучни Рио Тинто сам
песница жилава, жива.

О, Рио Тинто, рударски, вјечити
од челичне си љепоте масив.
С Црвеном Пресњом црвен и ти
у сјећању, пјесми људи, вјечно жив.