Својим досадашњим стваралачким опусом и његовом књижевнокритичком рецепцијом, Јованка Стојчиновић Николић скренула је на себе озбиљну пажњу. У петнаестак песничких књига маркирала је особену поетику, коју је утемељило њено дуго књижевно искуство. Примерено годинама и спознајама обликовала је властиту слику живота и света, саткану од доживљеног, сањаног или имагинираног. Али, и оног што је изван сваког људског искуства, у сферама метафизичког. Што припада другим просторима и световима, универзалног и недокучивог Божјег устројства свега. Истовремено, дубоко промишља смисао и место песничког субјекта у досуђеном месту, времену и простору.

Мирно разабира шта јој је дато, а шта ускраћено. Што је примерено познијим годинама пролазног људског века. Поред песнички промишљених и интонираних болних губитака, који су нужност свега што је људског, код наше песникиње, ипак, доминирају осећања радости. Пре свега љубав, у њеном најширем смислу и значењу. И која је и даље греје. Она се такође исказује и потврђује као прозаиста и есејиста. Дугогодишњи је и истакнути просветно-културни делатник, запаженог властитог улога и мисије. Чиме се комплетира слика укупног стваралачки креативног рада.

У овим само дотакнутим и овлаш фиксираним просторима певања и мишљења, креће се песникиња Стојчиновић Николић и у новој књизи Сунце под језиком. У којој су, с обзиром на пуну стваралачку зрелост, мисао и њена уметничка артикулација подигнути на један знатно виши ниво. Простор у коме се песникиња креће, примерено је предочио писац сажетог предговора Душко Певуља (Лирска рефлексивност и умјетничка зрелост), из кога преносимо његов референтни сукус: „Иако се Јованка Стојчиновић Николић суочава са најсложенијим пјесничким темама и мотивима, као што су пролазност, вријеме и вјечност, смрт и постегзистенција, у њеним пјесмама из ове књиге нема ни у назнакама тонова резигнације, жала за минулим, антрополошког песимизма, већ има, напретек, радости живљења, озарености сјећања, настојања да се умилостиви тренутак, и оне ненадмашне усхићености стварања, творења властитог свијета, отпорног на све мијене и ударе, који неминовно долазе и промину“.

Дакле, њена филозофија живота је својеврсни стоицизам, стаменост постојања у свим радостима и искушењима. Из које премисе потиче познати став великог Његошевог јунака, све што дође ја сам му наредан. У овој песничкој књизи доминантан је соларни принцип, сунчана светлост која се супротставља рушилачким силама мрака. Сунчана енергија „под језиком“, симболичан је апостроф у наслову књиге, као пламена искра речи, мисли, љубав и певања. Онај соларни минимум постојања, интониран је у краткој уводној песми („Мало“): „Колико мало Свјетлости/ Треба за живот“. Сунце и светлост код песникиње су готово синоними. У песничкој орбити су такође Космос и Свемир, одакле долазе сунчана обасјања, светлосни рефлектори који зраче и греју. Благородни дарови, Божанска ватра, топлина души и телу.

Флуиди духовне и физичке окрепе и одбране, у познијем животном добу веома су битни и за песничко послање. Светлосно терапеутско дејство лековито делује при видању болова и рана: „Да би се лакше у сунце претворила свака рана из живота“. Сунце, макар понекад и привидно, неутралише постојања међуљудских зидова, „подгријава/ Сумрак у души/ Да нико не препозна границу/ Свјетлости између нас“. За светлошћу се вапи и у задњем, судњем људском тренутку. Како је забележио чувени Гетеов биограф Екерман, такав послењи вапај упутио је и славни песник: „Више светлости! Више светлости“! На самртничкој постељи у прилично тамној соби, у којој сам својевремено био. Чудесно, да је код толиких осунчаних салона и соба у његовом прелепом дворцу у Вајмару, изабрао такву за свакодневни починак. На осојној страни, у заклону растиња из врта, одакле тешко долазе светлосне рефлексије.

Сунце и светлост су насушна потреба, непоходна за љубав и стимуланс за сваку људску радост. И да би се ублажили сваки животни губитак и туга. И у овој књизи Јованке Стојчиновић Николић љубав је основна тема и доминантно осећање. Али не у оном, понекад, и сасвим прозаичном већ у универзалном и узвишеном смислу. Свеопшта и универзална љубав, као Божји дар. Она која, свему превасходи, како је промишљао давни српски деспот и песник. Она је на небесима, у бесконачном и невидљивом, и у људској души: „Горе је љубав што од сунца траје дуже“. Таква, не само телесна већ у сагласју са духовом, увек је песникињи неопходна. У животу и стваралачком послу. Она љубав, без обзира на животно доба, која никад није прошла. „Љубав је зрнце свјетла које ноћ из душе помјера“, поентира песникиња.

И кад пева о губитку најдражих, љубав ублажава бол, из оностраних сфера греје. Каква осећања преовладавају у посебном породичном циклусу, посвећеном сенима родитеља. Ни у таквим песмама Јованке Стојчиновић Николић није доминантна туга. Иако су оне, разумљиво, осенчене и емотивним валерима сете и елегије, оне су озрачене радошћу што се у таквом породичном топлом крилу живело. С мером су дозирани часови боловања и одласка родитеља, али је превласт дала годинама породичне узајамне среће, љубави и радости. Евокацијама на једно претпразничко вече (асоцира на шантићевско), филигрански су дочарани ликови оца и мајке, њихова занимања и послови, па и доколица за кућним столом уз домине. Затим експресивне дескрипције ведрих породичних часова, дубоко емотивне. Предочава детаље окућнице или нас дубље води, Кроз очево срце (Шума). У интимни пејзаж, кутке идиле природе, попут оних озрачја Вергилијевих еклога.

Све радосне тренутке из ове и других песма, верујем, преноси у стварности и на властито потомство, које сродство родословно именује. Идила родног дома, породице и завичаја, осунчане су деонице радости и љубави. Подједнако обасјањима земаљским и небеским, што су њени светлосни тренуци. Који се и у познијем животном добу јавкају; оно „сунце испод језика/ Којим и данас гријем сјећања из младости“. Што непосредније дотиче и многе наше животе. „Из мојих пјесама живот се оглашава“, експлицитни је аутопоетички став. Такође нас дотиче у оним песмама у којима исказана пуна свест пролазности и свакодневном умирању („Свако на свој начин… Свако за себе…“). Такође, кад реферише о личним стварима у својој соби. О сведочанствима на огледалу, променама на лицу и телу. Или, о атрофирању некадашњих захтева ероса тела, какве мотиве налазимо и код неких других савремених песникиња (Бојана Стојановић Пантовић, Милуника Митровић…). Пева о бољкама на срцу, о болници, искушењима актуелне короне, данима окрепљења у бањи… У неким стиховима проговара о ревирима снова, преноси слике из ониричког света.

Песме Јованке Стојчиновић Николић, развијене су барокне фреске, крцате и разуђене фактуре, вишеслојне и понекад наративне. Оне показују пуну стваралачку зрелост аутора. Иако дубоко свесна свога животног доба (песма Шездесет пет плус: „Како сам брзо протрчала кроз своје/ Златне године“), и није без страха, она не тугује. Њене песме су огледало душе и интимног унутрашњег универзума. Сведочанство да је имала љубављу и смислом испуњен живот. У свој поезији слави и пева живот; превасходно, љубав и радост, са оним сунчаним обасјањима која су јој Божјом вољом дарована.