Мића Поповић (1923–1996)

ТРЕБА ЋУТАТИ И СТРЕПЕТИ

Миодраг Мића Поповић, рођен је 1923. године у Лозници (Србија). Студирао на Академији ликовних уметности у Београду, у класи професора Ивана Табаковића. Био је члан друштва српских уметника „Лада“ и члан Српске академије наука и уметности. Од 1950. године излагао је самостално више од тридесет пута и учес – твовао на бројним групним изложбама, широм света. Године 1980/81. био је професор на Њујоршком државном универзитету у Олбенију. Мића Поповић је писао књиге и о њему су писане књиге, снимао је филмове и о њему су снимани филмови. Године 1954. изашли су његови путописи Судари и хармоније, а три године касније роман Излет. Следе затим његове есејистичке књиге У атељеу пред ноћ (1962) и Исхо – диште слике (1983). Његови филмови зову се: Човек из храстове шуме, Роб Хаса – нагиница, Делије и Бурдуш. Сви су снимљени између 1963. и 1970. године, а претпоследњи, Делије, још није јавно приказан. Известан траг Мића је оставио и у позоришној уметности. Живео је и радио у Београду, где је и преминуо 1996. године.
Имам неку гомилу питања-ситнурија које сам одлагао за крај, за онај тренутак опуштања, кад нам се учини да се разговори ближе крају. Ево првога од таквих питања: Од кога сте теоретичара највише научили?
Историчаре уметности најчешће нисам успевао да читам у контексту свога рада. Увек сам имао утисак да они мисле и пишу поводом уметности, а не о њој. Та ме је литература забављала колико и свака друга, али ме се није много дотицала. Међутим, теоретисање о послу сликања од стране сликара или ликовног критичара, учесника у авантурама, она жива реч произашла директно из искуства, са бојног поља, играла је у свакој фази мог развоја врло важну улогу. У раној младости такву улогу одиграо је дневник Делакроа. Таква је касније била Тапијесова књига о енформелу. Најзад, не другујем случајно са Лазаром Трифуновићем; он слику мисли из слике, а не из нечијег теоретског система. У сваком случају о сликарству је тешко говорити и писати. Реч измиче пред тајном, па и најпрецизнија реч има смисла само као нека врста почетне упутнице! Разумевање или боље прихватање уметничког дела, може се довршити једино осећањем.

Како су странци о Вама писали?

Историчаре уметности најчешће нисам успевао да читам у контексту свога рада. Увек сам имао утисак да они мисле и пишу поводом уметности, а не о њој. Та ме је литература забављала колико и свака друга, али ме се није много дотицала. Међутим, теоретисање о послу сликања од стране сликара или ликовног критичара, учесника у авантурама, она жива реч произашла директно из искуства, са бојног поља, играла је у свакој фази мог развоја врло важну улогу. У раној младости такву улогу одиграо је дневник Делакроа. Таква је касније била Тапијесова књига о енформелу. Најзад, не другујем случајно са Лазаром Трифуновићем; он слику мисли из слике, а не из нечијег теоретског система. У сваком случају о сликарству је тешко говорити и писати. Реч измиче пред тајном, па и најпрецизнија реч има смисла само као нека врста почетне упутнице! Разумевање или боље прихватање уметничког дела, може се довршити једино осећањем.

А ко је од југословенских аутора о Вама најбоље писао?

Опет морам да изврдавам замку са похвалним критикама. Лазар Трифуновић, иако мој дугогодишњи пријатељ, никад о мени није писао наздравичарски, оним стилом безрезервних комплимената. Успевао је природно и лако да из пријатељског пређе у критичарски став, да створи дистанцу са које је на моје слике и цртеже гледао трезвено и просуђивао објективно.

Какво је Ваше гледање на признања и награде? Волите ли да их добијате?

Нисам их никад добијао, па немам права да их презирем.
Високо признање добили сте избором у Српску академију наука и уметности, националну установу која је несумњиво уважавана, али често званично критикована као легло традиционализма. Како сте Ви доживљавали те критике?
Свака установа такве врсте нужно је традиционалистичка, јер су људи који дочекају да у њу уђу – људи у годинама. Мислим да напади те врсте на САНУ нису оправдани.
У погледу чланства у овој нашој највишој културној установи, није проблем у томе да ли се у њу непогрешно бирају најзаслужнији научници и уметници, већ у томе да ли изван ње остају људи који су заслужили да им се име налази на списку академика.

Ви ове године пуните шездесет година. Како се осећате као шездесетогодишњак?

Срео сам много људи које је сопствено старење изненадило. Мене није изненадило и то себи убрајам у заслугу. Из те заслуге произашла је способност живљења
у својим годинама и, додуше мање у раду него у људским задовољствима, произашло
је довољно познавање граница својих могућности.

Прича Михиз следећу причу: Неки Лала, ваљда шездесетогодишњак, враћа се кући из бирцуза, припит. Пред собом, на друму угледа велику бару. После кратког двоумљења затрчи се не би ли је прескочио. и, наравно, пљасне стражњицом у сред баре. Седи Лала у бари и премерава је погледом. Вели сам себи: ‘Кад сам био млад триред већу сам могао прескочити!’Па, поразмисливши о оном што је рекао, каже: ‘Е могао сам очин!’.
Поредећи младост и старост, ја бих поменуо оно што, с разлогом, већина мисли – да и једно и друго доба имају своје предности и своје неподобности. Што се тиче моје младости и моје старости, ја ово друго доба лакше носим и с већим задо – вољством живим.
Опробали сте се досад у многим ликовним дисциплинама, веома успешно. Како то да никада нисте били вајар?
Вероватно због тога што ме је скулптура увек неодољиво привлачила. Да сам у младости, макар и од шале почео да вајам, верујем да бих оставио сликарство и по- стао вајар. Али, скулптура је за људе стабилније од мене, за оне мирне који су у стању да се скрасе на једноме месту. Сликарство се лакше „спакује“; оно је сасвим добро пристајало уз моје чергарске наклоности и навике.
Када би Вас одредили за комесара изложбе која треба да покаже оно најбоље у светском сликарству, најбоље по Вашем мишљењу, како би изгледао тај избор?
Нисам џангризало избирач и списак најбољих дела у светском сликарству, по мени, био би толико дугачак да не би могао да стане у цео овај наш дугачки разговор. Ипак, на челу тог списка налазиле би се слике Ел Грека, а испред свих слика Сахрана грофа од Оргаза.
Ево питања које не тражи дугачак одговор: Да ли је за бављење сликарством на Ваш начин потребна извесна храброст?
За бављење сликарством потребна је храброст какогод окренете.

Постоје ли сликари за које се може рећи да су Ваши настављачи и ученици?

Не. Систем вредности прихваћен у овом веку подразумева пре свих осталих ква литета – оригиналност! Као да се сликари мање труде да кажу нешто своје, него да сакрију у свом раду нешто туђе.
Знате ли где су Ваше слике? Којим су путевима одлазиле од Вас? Како сте их продавали?

Млади историчар уметности и ликовни критичар Јован Деспотовић, на инцијативу Лазара Трифуновића, започео је пре неколико година рад на прикупљању
података и каталогизирању мојих слика. Помагао сам му у томе колико сам могао, али
су неке тешкоће биле нерешиве, јер сам не мали број слика продао ван изложби, а
такође и у иностранству. Ипак, Деспотовић је ушао у траг доброј половини, што за
овако велику продукцију, као што је моја, представља прави подвиг.

Слике сам продавао из атељеа, преко галерија, на аукцијама.

А како сте куповали туђе слике?

Има много сликара у Југославији чија дела ценим и не ретко пожелим да дођем до њихових слика. Али слике Воје Станића одавно и ценим и волим, па сам једва дочекао његову самосталну изложбу у Београду, пре двадесетак година, јер сам у то време већ имао материјалних могућности да себи приуштим једно овакво задовољство. Али кад је Воја (исто толико диван човек, колико је велики уметник) дознао ко је купац слике, није хтео да чује да слику платим. Његов аргумент (бисер духа и скромности) препричавам годинама кадгод се у неком новом друштву поведе реч о Воји Станићу. На моје инсистирање да слику платим, Воја рече:
Ма ниси луд да је платиш, дођи у Херцег-Нови, па сам насликај! Све се види с прозора!
Слику ми је поклонио и ја се, ево годинама, сваког јутра обрадујем кад је видим.

Познајете ли много колекционара? Каква су Ваша искуства са њима?

Наравно да познајем, велика већина мојих слика је у приватним колекцијама.
У Београду постоје два човека који сами имају довољно мојих слика за једну изложбу средњег обима и, што се мог рада тиче, највишег квалитета. То су др Коста Михајловић, економиста и велики зналац српске модерне уметности, који купује призоре, и др Душан Стојановић, филмски теоретичар, професор Факултета драмских уметности, који колекционира мој енформел. Са таквом врстом колекционара сликар склопи неку врсту уметничког савеза који дејствује стваралачки, хоћу да кажем да и колекционари учествују у развоју сликара.
Поставићу Вам и нека наизглед неважна питања. Може ли се говорити о Вашем начину опремања слике?
У свим својим фазама неколико пута сам покушавао да урамљујем слике, од – носно да измислим тип рама који би мојим сликама најбоље пристајао. Кад прође неко време, међутим, редовно увидим да рам спутава слику, да је непотребно заро – бљава, па уместо рама стављам најобичније лајсне, колико да заштитим ивицу слике. Рам додаје слици нешто што она иначе нема, ствара од ње кућни предмет.
Друго наизглед неважно питање: чувате ли све каталоге својих изложби? Који од њих сматрате значајним?
Чувам све каталоге самосталних изложби. Каталоге групних изложби, на којима сам учествовао, нисам на време почео да скупљам, па то не радим ни данас. А и ко би то све чувао: био би пун орман!
Значај каталога мери се, пре свега, текстом који је у њему објављен. У том погледу издвајам следеће текстове: мој текст у каталогу прве изложбе, предговоре Зорана Маркуша, Добрице Ћосића, Лазара Трифуновића, Ирине Суботић, Зире Адамовића, Боре Чосића и Алексе Челебоновића. Наравно, ту су и текстови Миодрага Павловића, Нове сликарске године Миће Поповића, у истоименој књизи, као и студија Лазара Трифуновића, Сликарство Миће Поповића, у монографији коју издаје САНУ.

Видим да отварате изложбе других сликара. Да ли то чините радо?

Да! Осећам се почашћен. У питању је доказ обостраног поверења.

Како изгледа Ваш један радни дан?

Устајем рано, око 6 часова ујутру. Ритуал кафе и разговор са Вером. Доручкујем и идем у атеље. Сликам до 13 часова. У међувремену попијем још једну кафу са Пеђом Нешковићем, уз коментаре постојећих изложби у Београду. Последњих година, после ручка, одспавам пола сата или мало дуже. Враћам се у атеље и сликам до 19 часова. Враћам се кући. Вечера. Цртам, пишем или читам до 22 часа. Лежем рано, најкасније до 22,30. Телевизијски програм гледам повремено, ретко коју емисију догледам до краја. У младости сам се редовније дружио са пријатељима; сад их само волим без правог дружења.

Каква је Ваша данашња лектира? Које писце волите, којим се књигама враћате?

Задовољан сам кад успем да колико-толико будем у току онога што се код нас пише и објављује. Мислим да је наша литература последњих година на врло високом нивоу.
Филозофска литература, кажу књижари, веома добро иде. Како објашњавате тај феномен?
Ваљда зато што се народ уозбиљио, односно што се повећао број људи заинтересованих за егзистенцијална питања. Млади су у стању да воле истовремено рок музику и филозофску мисао.

Каква осећања у Вама производи помисао на смрт?

То не могу да одвојим од религиозног осећања, а у овој области нерадо употребљавам речи. Не зато што се о томе не би могло говорити, већ зато што ја о тим стварима не умем да говорим.

А какав живот предвиђате свом делу у будућности?

Добре исходе, мислим, не треба прижељкивати; треба ћутати и стрепети! Кроз неколико месеци, у великој галерији Српске академије наука и уметности, биће отворена ретроспективна изложба мојих слика. Више од четрдесет година сликања! Бићу у ситуацији да себи поставим питање: да ли сам узалуд живео?
О Вама сада нема много вести у југословенској штампи. Али појавила се, не тако давно, у НИН-у, причица о спасавању једног детета у Ровињу. Била је помало бизарна зато што сте спасилац били Ви и зато што се тако необично прекинуло ћутање о Вама.
Ова ми је прича непријатна. Сваки човек живи по неким својим законима и све што му се у оквиру тих закона дешава сматра логичним, обичним и за необјављивање.
У вези вести у новинама, испричаћу Вам једну кратку причу од пре тридесет го дина.
У то време у Београду је било врло мало приватних аутомобила. Чекам пред бензинском пумпом да танкирам свој аутомобил, а иза мене се, по истом послу, паркира један аутомобил са видљивим знацима скорашњег судара. Власник ми приђе и пита: А, шта кажете? Читали сте ваљда? Признајем да не знам о чему се ради. Човек не може себи да дође од чуђења: Нисте читали у новинама о судару!? У јучерашњим новинама! Па, тај судар … то се мени десило. Био је чланак и моја слика. Овај човек би пристао да сваки дан доживи по један судар, под условом да о томе пише у новинама.
Виђам Вас ових дана у просторијама Удружења књижевника Србије, тамо где се протестује због слања песника Гојка Ђога у затвор. Како Ви гледате на Ђогов случај?
Гледам као и сви остали који долазе у Француску 7, да протестују и као велики број људи који се над чињеницом да је песник у затвору згражавају, иако не долазе у просторије Удружења књижевника да протестују. Гојко Ђого је изванредан песник, а песме због којих је оптужен и осуђен одличне су песме. Оне ће остати у историји поезије и у историји морала овог покољења.
Реците ми волите ли историју? Знам да се Ваш син окренуо овој науци, па ме интересује има ли Вашег утицаја на тај његов избор?
Историју видим као вежбанку наше судбине. У односу на свог сина немам никаквих педагошких амбиција. Он ће проживети свој живот, а не мој, и ја се, колико могу више, чувам да му делим савете и утичем на његове одлуке. Осим тога, он је млад и има времена и, срећом, могућности да себе тражи.
Мој пријатељ Милован Витезовиић каже: Историја нам је била учитељица живота. Онда су дошли неки манијаци и силовали нашу учитељицу. Да ли се у породици којој припада један будући историчар размишља о притисцима на историчаре?
Чини ми се да су од свих притисака најузалуднији они на историју! Документа се гомилају, трагови, посредством технике и широког учешћа сведока, постају неуништиви, пролазност власти (сваке власти на свету) све евидентнија. Она учитељица коју помиње Витезовић је можда привремени Гастарбеитер; права учитељица се (можда) неће дати тек тако силовати, мада нам се често учини да је и она у опасности.
…Поводом те опасности: историју заиста пишу победници, што је без сумње, кључ за разумевање историјских неправди…
…Трудим се, трудим, али, као што видите, на постављено питање немам одговоре.
Свакодневно нас вести из света уверавају да двадесети век може бити назван и веком насиља. Како замишљате двадесет први и наредне векове?
Не умем да замишљам будућност. А кад покушам, стресем се од помисли да ће наука измислити апарате за читање човекових мисли и ставити проналазак на располагање тиранима. Природним наукама су потребна велика материјална средства да би се изразиле, зато су оне, на несрећу човечанства, у природном савезу са власто- дршцима. Да ли ће друштвене науке, филозофија и уметност моћи да одрже равнотежу у наредним вековима? То спада, сигурно, међу најдраматичнија питања.
Добро, манимо се будућности и причајмо о садашњости. Како видите данашњи политички тренутак Југославије?
Не само ја; не види га нико довољно јасно. Политичка хиперструктура не сме да призна да га не види, јер би изгубила оправдање да постоји. Она је принуђена да производи све веће и веће количине фраза, да би још више замаглила ионако нејасне видике. А ватра испод лонца у коме се крчкамо само што није произвела кључање. По литичка хиперструктура се не усуђује да постави чврст поклопац, јер би ризиковала експлозију.
Шта мислите о југословенској штампи?
Довољно је што штампа почиње саму себе да дознаје. С обзиром на прилив младих и образованих новинара, овај процес самоосвешћења неће се моћи лако зауставити.
Пре много година замолио сам професора Милоша Н. Ђурића, чувеног хеленисту, да напише текст у коме ће упоредити негдашње лаконско говорење са овим данашњим форумским причањем? Његови закључци су били поражавајући. Јесте ли Ви размишљали о језику текуће политике, о речима које припадају рефератима и политичким говорима?
После књиге Милована Данојловића Мука с речима, на ову тему тешко да има шта да се дода. Цитирана књига спада у онај битни доказни материјал са којим ће историја морати да рачуна.
Изговорили сте, у овом нашем дугачком дијалогу, доста критичких опаски на рачун данашњих југословенских прилика. Кад би Вам неко дао мандат да их мењате, шта бисте учинили?
Постоји чувена прича о јајету. Човек може да зна које је јаје мућак, али га то не обавезује да снесе јаје. Па ипак, морам да поновим, да се по мом увиђању без сумње, слобода појединца налази изнад свих других слобода, то јест да их она условљава. Политичке слободе и толерантност вреде много више од било које идеологије, чак и под условом да се идеологија налази у рукама врло умних и врло моралних људи.
Подсећам Вас на једну Вашу тврдњу, изречену у почетку ових наших разговора. Рекли сте ми да сте у младости били умерени левичар. Шта сте сада?
Кад се осврнем на протекле године и догађаје у којима сам учествовао или им био сведок, могу уз пуну моралну одговорност да изјавим да сам се и као сликар и као човек променио врло мало, ако сам се променио уопште. Мислим да се човек старећи не мења, већ постаје само мало јаче оно што већ јесте. Као кад се нејасна слика почне да изоштрава. Нема сумње да смо изложени различитим утицајима, али наше основно биће бира оне утицаје које може да поднесе, а одбацује оне друге који би се показали као страна тела. Нема сумње, такође, да се наше знање повећава, али се са знањем повећава и моћ интелектуалне спекулације која је увек у тајној служби основног бића. Па чак ни самодознавање не може много да нас промени; аутосугес – тија је она супротно дејствујућа сила која успоставља равнотежу. И још једанпут: не признајем поделу на добре и рђаве људе, већ предлажем поделу на добре и несрећне људе. Дужност руководећих фактора друштва јесте да смањују број несрећних људи, односно да се не баве правдом и слободом као апстракцијама, него да институционализују ствари као што су правда и слобода и да поштују законе које су сами донели. Шта су, за ту своју основну обавезу, урадиле левице овог века кад су дошле на власт?! Питање се, као што видите, може да окрене, али ја тиме не бих хтео да избегнем Ваше: Шта сте сада? Мислим, само, да много питате.
Уместо одговора покушаћу да бар отворим нека своја размишљања. Право речено, умерени левичар био је, заправо, условни левичар у мени, тада пред рат, и касније. А бити за нешто условно није увек знак обазривости или колебања у миш – љењима, већ једна доследност у својим увиђањима. Уосталом, имати мишљење о нечему (а то је за мене увиђати!) није, наравно, исто што имати уверења, која су нешто јасно, постојано, самозаштитно. Увиђања нас обавезују, уверења – одређују; увиђања нас чине одговорним за истине, а уверења само за идеје. Бити условни левичар значило би, дакле, расуђивати са консеквенцама. Зар Вам се не чини да у ос- нови мојих ратних и послератних искустава, или поступака, има условних понашања, односно покушаја да живим, сликам, мислим, са некаквим консеквенцама?
Левица је за мене била, и јесте, једна морална, а не идеолошка оријентација; људска солидарност, а не политичка припадност. А како је у време моје младости најодлучнија левица код нас била прогањана, забрањивана – солидарност са борбе – ношћу комуниста бивала је преча од неподударности са њиховом идеологијом. Оружана борба наше левице завршила се одвећ победнички да би њен прави исход био ослободилачки у сваком смислу и за све. Ново устројство почело је и код нас старом причом свих превратних времена – диктатуром победника. Прогоњена левица постаје тако, одједном, прогонитељ и забрањивач свега што је не само против, већ и другачије од њене свенадлежне, свезнајуће, свемоћне власти.
Оптужите ме за шта год хоћете, али за мене су класна и расна мржња једнако мржње, и једнако погубне; диктатура пролетаријата, или диктатура било које хунте, фаланге, монархије, једнако су насиља; за мене је реакционарно све што укида основна људска права, а у најосновнија спада људско право на разликовање. Укинути разне, па и несагласне стране јавног мишљења, а оставити само једну – то значи укинути и себе као левицу која више нема од чега да буде лево! Све се то, рекао бих, своди на трагичну самоосвету револуционарних покрета епохе, који су најгору страну својих заклетих непријатеља, усвојили као најрођенију.
Шта сам данас? – питам се и сам. Вероватно: замишљен човек коме се много шта чини бесмисленим, али који све чешће увиђа крупне вредности у залудним стварима. У чину људском, пре свега. Био бих уморан човек, и тако радо сит свега, да ме толико не тишти поразна судбина свега онога што је почињено баш у име левица овог света, у овом веку. А можда је оно право, људско лево уствари једно вечито, неуморно: упркос свему; једна људскост без манипулисања људима, без лажи о нужностима, без прогона у име слободе, без мржњи у име братства и једнакости. Ако се лево схвати тако, као једна добровољна залудност, као изазов безнађу, онда ја остајем безусловно оно што сам био, или мислио да јесам.
Најзад, имао бих један дословнији одговор на Ваше питање.
Као грађанин, само сам оно што садрже подаци у мојој личној карти. Ништа друго! Ни јавно ни тајно не припадам никаквој организацији, а члан сам само једне јединцате установе и то научног, уметничког карактера. У овој прилици не бих је, наравно, ни спомињао да и таква каква је, као установа живих људи, није једина институција у овој земљи, или републици, чији се чланови бирају тајним гласањем. И то тако да се никад унапред не зна који ће, од увек већег броја кандидата но места, бити изабран. Због права на разлике у мишљењима, укусима, понашањима, има подоста неславних, неоправданих одлука у истој установи. Али неопозивост тог пра- ва на постојање разних, а пуноважно одлучујућих гледишта и мерила – драгоцено подсећа на обичаје и законе цивилизованог друштва.
Ове две Ваше реченице постале су чувене: Не желим да заузимам ништа, па ни став … Не одговарам на питања која и сам себи нисам поставио. Постоји ли питање које сте очекивали да Вам поставим, а ја то нисам учинио?
У овом тренутку не видим такво питање. Али живот стално наноси нова и скоро је сигурно да ћу једног дана зажалити за пропуштеном приликом.
Много је уметника који интервју схватају као део слике о себи. За Вас је, Мићо, јавно изјашњавање морални чин. Имам потребу да Вам на крају овог изјашњавања (које ће покушати да постане јавно) захвалим на искрености. Ваше одговоре записивао сам са задовољством.
И ја имам потребу да Вама захвалим на инспиративним питањима. Узгред речено, на теразијама моралних вредности, питање увек претеже над било каквим и било чијим одговором. Вредност одговора пролази; једино питања остају вечита.

(Београд, јануар – јун 1983)
Разговор водио: Мило Глигоријевић
(Из књиге Одговор Миће Поповића, Независна издања 35, Београд, 1984, друго
издање)