Матија Бећковић
НОВА ЗОРА ИМА ПРЕД СОБОМ СВЕТИОНИК
Разлози због којих је покренута „Нова Зора“ у пролеће ове 2004. године у
Гацку и Билећи, објављени су још у пролеће 1896. године у молби Земаљској влади
да дозволи покретање књижевног часописа „Зора“ у Мостару.
Свака зора је нова али је нова увек она стара. Зато и покретачи „Нове Зоре“ не
би погрешили да Зори нису додали придев Нова него је насловили крштеним именом,
како ће је читаоци и звати.
Ни молба којом су уредници тражили одобрење од Земаљске владе за покретање књижевног часописа није изгубила ништа од актуелности. Да није датована
тешко бисмо одгонетнули да ли је писана пре стотину година или ових дана. Ваљало
би да су данашњи настављачи, по лепом обичају бољих кућа, у импресуму ново –
покренуте „Зоре“ навели имена њених оснивача и уредника.
У првом броју „Зоре“ уместо уводника објављена је песма „Остајте овђе“ коју
је Шантић насловио „Остајте овдје“. Овђе је једна од оних ијекавских речи које се
теже изговарају кад се напишу правилно. Да је прештампана у „Новој Зори“, не би
била мање актуелна, само што би се читав век пошто је написана односила и на Шантићев народ, а посебно на оне две куће уМостару – ону у којој се Шантић родио
и ону Ћоровићеву где је Шантић умро а родили се и Ћоровић и књижевни лист
„Зора“. „Нова Зора“ коју је покренуло културно друштво „Просвјета“ у Гацку и
Билећи после Мостара сада подсећа – не чула ми се ријеч – као да је осванула у
слободним српским планинама.
Потписујући молбу „као најпонизнији и најоданији“, Алекса Шантић и
Светозар Ћоровић су писали: „Имајући на уму да је високој Земаљској влади увијек
на срцу било да просвјету и науку потпомогне и шири, и у сваком случају подупире
и у спољашњему свијету, углед свијех становника у овијем њезиним земљама – како
јој напредак науке и умјетности увијек на срцу стоји очекујемо милостив одговор“.
Кад су могли Шантић и Дучић, Ћоровић иШола овако да моле, могу ваљда и Братић
и његова братија обраћајући се новим Калајима. Бењамин Калај је после пар месеци
дозволио објављивање часописа, додајући да се у њему „не смију објављивати
политички коментари“, „а могу садржаји који искључују сваки политички правац“.
Ево како су у ондашњем мостарском котарском уреду оценили и покретаче
„Зоре“: „Алекса Шантић има 28 година и припада познатој мостарској богатој
породици. Врло је мирна карактера, стекао је боље образовање и добро је познат у
српским круговима у земљи и изван земље, као пјесник омиљен и поштован. Што се
тиче његових увјерења, сигурно се може сматрати да је припадник српске националне
идеје…“ За Светозара Ћоровића се каже – „Син прилично богатог трговца Николе
Ћоровића, члана православне црквене општине. Он је загријани присталица велико –
српске националне идеје, пријек је, букач и незадовољник, нема особиту наобразбу,
али уображен и нагао у опхођењу…“ Можда ни уреднике „Нове Зоре“ не би оценили
много друкчије садашњи намесници у Босни и Херцеговини.
Питања српске књижевности која је у Зори покренуо Јован Дучић нису
застарела и чекају свој одговор и у „Новој Зори“. Дучић се заложио за здрав књи –
жевни укус и критички однос према књижевном стварању, устајући против домаће
фамилијарне књижевности која се јавља под плаштом родољубивог духа. Оцењујући
једну преведену књигу, Дучић је написао „да тај превод више вриједи од гомиле
стихова и прича неких писаца из ових крајева који су заиста превршили сваку мјеру.
Ако им је већ до књижевниковања, што не уче језике и превађају овако корисне туђе
ствари… „Зора“ неће имати посебних обзира за неке књиге које излазе у нас, као
бајаги у име нашег књижевног вјежбања. Она у тим књигама не види патриотску,
него просту, себичну, амбициозну побуду. На рачун патриотизма товарити и те
шарлатанске књиге, не може се одиста дозволити, на тај се рачун у нас товари и онако
много што… Оцјењујући те књиге ми ћемо имати обзира само према књигама и
њиховој књижевној вриједности… Од пјесника тражимо више интелигенције него од
обичних људи. Али човјек може бити паметан и цијењен и да не пише стихове.“
Ако и „Нова Зора“ посвети један број такозваном женском писму, неће бити
оригинална. И пре сто година „Зора“ је објављивала и тематске бројеве. Један је био
женски број у којем су аутори били жене или радови о женама.Дучићеву анкету са десет питања која су упућена српским писцима, можда би
требало наставити и у „Новој Зори“. Видим да то нова редакција наставља. Један од
учесника у ондашњој анкети овако је оценио књижевну критику: „Сувише је високоучена и доктринарна, а уз то није објективна, те се човек не може ослонити на
њу. Утицаја на књижевност нема скоро никако. Критичари се разбацују својом
ученошћу и попабирченим фразама. И партизанство политичко често заслепљује
критичаре.“
На питање „шта мислите о утицају данашњих политичких прилика у Срба на
развитак народне књижевности, особито белетристике?“, Љубомир Недић је одговорио: „На ово питање ћу одговор остати дужан. Ми се овамо не смијемо бавити
унутрашњим, а ви тамо спољашњим питањима“.
Поздрављајући „Нову Зору“ са „здраво сванули“, можемо рећи да је њеним
покретачима и уредницима данас у домаћим немогућим приликама ипак лакше него
онима од пре више од сто година. Пре свега зато што „Нова Зора“ има пред собом
светионик славне мостарске „Зоре“ која је синула у навечерје најславнијих дана
модерне српске историје. Даће Бог да тако буде и сада.
(Изговорено на промоцији другог броја „Нове Зоре“, на Коларчевом народном универ-
зитету, 28. октобра 2004)
