Душан Радовић (1922–1984)

Матија Бећковић
ЗАНАТЛИЈА КОЈИ ПИШЕ ПО ПОРУЏБИНИ И ПО КУЋАМА

За тридесет година откад је Душан Радовић на оном свету, није било ни једног дана на овом свету, а да га неко није цитирао или се упитао шта би сада рекао да је жив, знајући да оно што би он рекао више не може рећи нико. Нема два Радовића.

Кад сам ономад однео ципеле обућару у Добрачиној улици, он ми је на зиду своје радионице показао лист на којем је, својом неисписаним рукописом, исписао ове речи Душана Радовића: „Да ли сте некад размишљали о обућарима и загонетности њиховог занимања? Немогуће да обућари раде само оно што раде. Само то, данас не би хтео нико да ради.

Кад год их погледамо кроз излог, нагнуте над старом и прљавом обућом, имамо утисак да је то њихово лажно занимање. Обућари нам личе на заверенике који чекају човека са шифром.

 Они чувају неку велику тајну. На крају ће се нешто догодити, у чему ће обућари одиграти значајну улогу.“

Радовићева игра са светом и веком почела је оног дана када је као мали службеник мензе у подруму на Обилићевом венцу послао своју прву песму, дечјем листу, потписујући се женским именом Рајка Токић. Рачунао је да за оно право и велико има позванијих од њега и достојнијих да се потпишу својим именом. Оно највише је исувише поштовао да би се тиме сам бавио. Овај сложени, проницљиви и довитљиви ум послужио се овим жанром као лукавством да на што безазленији начин покрене што крупнија питања и што чистије и ведрије изрази најдубље и најзаумније садржаје. Тако је постао суверен и свој на своме у једној области где није било надлежнијих од њега. Као да је навукао овчју кожу да се извуче из Полифемове пећине, али овај Полифем је имао два ока али је видео само на једно а није се знало на које. „Из кукавичлука животног и књижевног“, како сам каже, почео је да пише за децу, а тај кукавичлук животни и књижевни који је прешао на путу од Рајке Токић до Душана Радовића, један је од најсмелијих и најоригиналнијих искорака српске писмености и најоригиналнијих доприноса модерној уметности.

На једној књизи ми је написао: „Само мањи део онога што сам хтео и мислио да могу“, а на другој: „Ово мало мрва што ће остати иза мене“. Али од тих мрва имамо мало шта крупније, а само је он знао и само њему је недостајао онај већи део који није остварио. Истина, понекад се и нама његова оставштина указује као будуће градилиште на коме је ускладиштена најбоља грађа, најскупља јапија, уникати и бесцен детаљи и најређи материјали, какви се више не производе, прибављени ко зна где и кад по највећој цени, а припремљени за велелепни храм који је пројектовао и однео у својој глави. За себе је мислио и изјављивао да је кукавица, а по ономе што је као кукавица говорио можемо само претпоставити шта би рекао да је био храбар и веровао у своје јунаштво. У време студентских демонстрација 1968. године био је једногласном одлуком избачен „са збора радних људи у Борби“. Тог дана се очекивало да тенкови уђу на Униврезитет. Отишао је са мном на Медицински факултет и тамо свој говор завршио речима: „Прете вам да ће на вас послати тенкове. Рекорд по броју убијених ђака у Србији држе Немци. Онај ко хоће да обори тај рекорд нека крене на вас! Вас има више!

У време хајке на потписнике „Предлога за размишљање“, на ванредној скупштини у Француској 7, предложио је да се не да реч присутном члану Централног комитета, секретару Идеолошке комисије. Идеолошки жрец се домаћинима захваљивао на гостопримству и на таквом схватању демократије, подсећајући да није дошао незван. На то је Душан Радовић узвратио: „Друг… може да говори где хоће, а ово је једино место где могу да говорим ја. Кад будем тражио реч да говорим у Централном комитету нек ми се реваншира и ускрати ми реч“. И додао: „Ви сте изгубили битку, а сад нам не дате да видимо шта можемо учинити!“

Кроз неколико дана Тито је негде држао говор и рекао: „Они нама кажу да смо изгубили битку, а кад их спустимо два метра испод земље видећемо ко је битку изгубио а ко није.“ Слушали смо тај говор у мом стану, а Душан је то прокоментарисао речима: „Добро је. Значи има решења!“

Био је то редак човек међу људима и по томе што је мислио и често понављао да је имао среће у животу. То је био разлог што је и једна књига о њему насловљена „Срећни гост живота“.

Времена су се толико променила да се чини да је данас на граници неукуса да се сећамо пријатеља и говоримо у славу пријатељства.У време кад су на цени они који то благо чувају само за себе и никад не спомињу своје пријатеље, надам се да још има понеко ко неће замерити што их се сећамо коме можемо да се обратимо тим успоменама. Имао сам срећу да ме Душан Радовић од првог сусрета, па све до своје смрти, дуги низ година, обасјава и усрећује. С њим, и без њега, многе од тих година провео сам на црним листама и на црним клупама, али смо били заједно готово сваког дана без труна на души и једног јединог трена. Једном ми је био и сведок на суду, али је на питањеа судије одговарао једва и преко воље. Кад сам га упитао зашто, рекао је: „Зар није лепше да те осуде?“

Као да је заједнички рођендан избрисао разлику у годинама и бар на тај дан учинио нас вршњацима. Нисам сигуран шта сје све укинуто протеклих деценија, али наш рођендан сигурно није.

Међу другим разликама које су биле међу нама да овде споменем само да је Душан Радовић био навијач „Партизана“. Кад сам му једном пренео да ме је мајка питала „како један онако паметан и поштен човек може да навија за ‘Партизан’, одговорио је: ‘Ја навијам за ‘Партизан’, али сам објективан!“

Било је и таквих прилика кад га је, у мом присуству, један књижевни завидљивац толико засуо свакавим гадостима, да је,пошто је овај отишао, нашао за сходно да ми завешта: „Хоћу да знаш, да у мом животу нема ништа што сам сакрио од тебе!“

Често су га питали од којих је Радовића: из Чачка, из Ниша, из Мораче, из Невесиња. Он је волео све Радовиће и поносио се што је Радовић. Били смо заједно и у тим местима и уз то у Хиландару, у Исламу Грчком, под Острогом, у Загребу, у Берлину, у Карану и код Каранске цркве, а највише и најдуже у Београду, у коме се ни овај славни Београђанин није родио, али је постао његов заштитни знак, симбол београдског духа и један од разлога што волимо и поносимо се Београдом.

Колико неписмености, баналности и просташтва, грозио се књижевних мистификатора и мистификација, јавних и тајних удруживања, књижевних кухиња и пајташа. Можда је то разлог што Душана Радовића не убрајају у кључне иноваторе и прекретничке духове модерне уметности, а за његову појаву не налазе довољно пространо и достојно место на мапи српске културе. Можда и зато што је живео и мислио у парадоксима, говорећи да је књижевност превазиђена, да је уметност компромитована. Да име песник „не воли ни да чује“, јер је он само занатлија који пише по поруджбини и по кућама. Смео је да каже да нешто не разуме у време кад се то нико није усуђивао, а таквом питању се чудили највише они који су све могли разумети много мање од њега. Кад су сви били мртви озбиљни он је писао за децу и народ и то онда кад су да буду народ пристајала једино деца.

Природно, здраво, радосно, бистро, „знаш онако“, биле његове узречице, уверен да је дужност поезије да обрадује и усрећи читаоце, а не да му буде окренута леђима, да га понижава и збуњује.

Захваљујући Душану Радовићу уз ново и модерно престало је да се везује нешто мутно и сумњиво и почело да се подразумева нешто најбоље речено, јасно, стамено и поштено.

Нико пре њега није се тако срећно послужио модерним медијима. Тим више се ужасавао коме су допали у руке радио и телевизија, каквог се оружја докопао најприземнији свет. Ништа мање чудо није постао ни он сам кад се обрео у том свету и докопао таквог оружја. Отеран са телевизије, обрео се у Студију Б у време кад су мало имућнији сељаци имали станице те јачине. Да се неко од њих сетио могао га је лако ангажовати, а можемо замислити колико би духа и лепоте заузврат добио и он и ми.

У сваком случају не могу прежалити што није дочекао компјутерску еру. Тријумф интернета био би тријумф Душана Радовића. Био би заштитни знак Мајкрософта, најславнији твитераш, и највећи маг друштвених мрежа широм света. Није искључено да не би Стив Џобс и Бил Гејтс држали његов лик на свом телефону.

Писао је куварице, слогане, врапце и епиграме, најаве, одјаве, сонгове, шлагере, чланке, изјаве, афоризме и тако живео од свог професионалног књижевног рада зарађујући свој хлеб. Пре подне је писао огорчена писма на разне високе адресе, а поподне их слао или бацао. Мислио је да се и најважније државни послови обављају бар са оноликом озбиљношћу и скрупулозношћу са којој је он писао рекламе.

У више наврата покушавао сам да формулишем пардоксалну појаву овог необичног класика и ведрог очајника кога сам назвао „признати геније непризнате књижевности“.

Нико није мање личио на дете, а више имао душу детета. Нико није био надахнутији по поруџбини, луциднији на задату тему, расцветанији у готовом калупу, духовитији у одређеном року, лежернији у шкрипцу, спонтанији у одређен час и на означеном месту. Није било крупније главе на нижим положајима. Ни ређег духа, ни рафиниранијег укуса са више поштовалаца. Нико се није више грозио просташтва, а више волео широку публику. Нико није носио старинскију главу, ни у глави најновији модел мозга. Нико није био већи поштовалац патријахлних и класичних вредности, а уживао глас искошеног екцентрика.

„Научници се труде да продуже људски век“, написао је Душан Радовић, а „филозофи треба да објасне зашто?“ Век Душана Радовића продужио је његов дух. Тек му је 92 година, а већ видимо да ће његов век трајати док је српског језика чији је један од законодаваца био и остао.