Нова Зора

Часопис за књижевност и културу

Матија Бећковић

НЕКАКО СЕ ПРОБИЈА ИСТИНА, КОЛИКО ТОЛИКО

(Над књигом Сретена Јаковљевића: Скривена историја о страдању Срба
на простору НДХ 1941–1945, Београд: Локал Прес, Бања Лука:
СКПД „Просвјета“, 2023)

Ја не знам које чудо је изабрало баш овај дан1 да говоримо о овој књизи. После свега ме је неко звао из СРНЕ, да нешто кажем. То нисам могао да прећутим и да кажем: Не могу да кажем ништа. Па нисам могао да прећутим и да кажем: Не могу ништа. Рекао сам да изгледа, Немачка, од оне пароле “Serbien muss sterbien” „Србија мора умрети“, још није одустала. Онда ме је она питала шта мислим о гласању Црне Горе. Рекао сам да не мислим ништа. Црна Гора је гласала против себе.
А скоро сваки дан смо сведоци да неко говори нешто, о чему сведочи ова и још неке књиге, које су написали о свом трошку, неки људи позвани од своје савести, а не оно чиме се баве институције наше државе. Тако да се може рећи да је цела послератна историја скривена, а да смо за то скривање, понајвише криви сами. Сад се немамо чему чудити. Постоје катедре за историју, постоје славни историчари, постоје толики томови некаквих историја који су писани о том времену, а ни у једној не пише ово што пише у књизи Сретена Јаковљевића.
Скоро смо гледали, како у државном архиву Хрватске, неки човек историчар, чини ми се да се зове Лозо, који је написао књигу о геноциду који су Срби извршили над Хрватима. Не само у рату, него и после рата, само што није рекао под руководством Јосипа Броза Тита. И тамо су неки озбиљни људи, величали ту књигу. И на телевизији смо могли да слушамо како је он коначно открио истину. Тако да неће бити чудо, ако за који дан чујемо како су Јевреји извршили геноцид над Немцима у Другом светском рату. Као да се све окренуло на главу, па се сад све прича из почетка. Није чудо да су млади људи већ у годинама, а да нису чули ни једну истину о тим догађајима, да су многи то примили здраво за готово.
Онај који се задомаћио овде, у туђој кући на Дедињу, он се није само ту задомаћио, него је ту сахранио свога пса, свога коња, и своју девојку. На главном брду, главног града српскога народа. И онда се, на крају, још сахранио пред кућом. И сад овај закон о реституцији, и онај који ту кућу тражи, можда ће добити и кућу и тај гроб. Можда га више нико неће хтети да дâ. А кад се нешто проговори, онда се увек то мнење наше, на њега обрушава како може нешто тако да говори, као што би се оглушили и о ову њигу Сретена Јаковљевића, кад би је читали, када би се о њој говорило у нашим гласилима. А не овако – међу пријатељима и у њиховој организацији. А он је само разговарао са обичним смртницима, сведоцима који су му причали оно што су доживели. А оно што се предавало у школама, што се писало у уџбеницима, што се тврдило на суду, што се сваки дан писало у новинама, то је још увек на снази, још увек важи као нека легитимна и права историја.
Пошто је већина нашег народа проглашена сарадником окупатора и домаћим издајниицма. Иако су то људи примили, због не знам чега, и како. После, сад, целог једног века, почиње ово полако, некако да се пробија истина, колико толико. Али, лаж је толико дубоко примљена, и толико дубоко узела маха, и обузела толико људи, да о овој правој историји нико. Ко није имао у својој кући некога да му нешто каже, него се ослонио на школу, на медије, на најугледније личности, он ништа и не зна, и не верује да је то све била лаж која је сада скупо плаћена.
И сада, народ који је кажњаван по расним законима, који су донети у Скупштини, који су објављени у службеним листовима и у књигама, сада се још увек спори да ли је он гоњен или је био гоњен и на крају да је он геноцидан. Онај, за кога је било прописано: сто за једнога. Тако да је лако срачунати колико је Срба убијено. Треба видети колико смо убили Немаца па помножити са сто. И тај је број тачан у главу. Али највећи, најбољи изабрани људи нашег народа, они још увеке леже, неопојани, у незнаним гробовима.
Овде у Београду је убијено 1944. године, десет хиљада људи. „Политика“ је објавила на првој страни сто пет имена, који су стрељани од неког суда. И пресуда је већ била извршена, а тај списак је симболичан – 105. То је неко у тој комисији изабрао најистакнутије писце, адвокате, лекаре, уметнике. И за све је било исто образложење. Иста оптужница. Сарадници окупатора и домаћи издајници. На том списку су све стара и славна имена: Григорије Божовић, Бранко Поповић, и други. На том списку је био један професор који је прочитао у „Политици“ да је стрељан. Ставили су то, а још није било обављено, па је кренуо онда да се крије. И крио се неколико недеља.
Али, кад је поводом 50, не знам колико година „Политике“ требало ту страну поново објавити, да тај народ то види, то ипак није могло. Нисмо се ми још усудили да објавимо и да кажем, и толике друге свете истине.
У Српској академији наука још никада нисте чули да је њен рад био забрањен, да је она била бомбардована као и Народна библиотека. А да је њен рад одобрен тек 1947. године када је за њеног члана изабран Јосип Броз Тито. Тад је промењен њен знак. Слободан Јовановић, који је био председник те Академије, брисан је био из њеног чланства. Суђен је као ратни злочинац. Онај који је био у Лондону, а Лондон је био центар борбе против фашизма. А кад су на суђењу Михаиловићу рекли, како би он могао бити ратни злочинац, кад је он у Лондону. А тужилац је рекао да то само на први поглед може бити парадоксално. Али још увек нема та плоча тамо.
Убијен је Драгиша Васић, у Јасеновцу, Веселин Чајкановић је лишен грађанских права. Један од ових најпознатијих германиста, академик, стрељан је. Нема те плоче у тој нашој најугледнијој научној установи.
И ово бих ја могао причати данима, а то би могао сваки. Свака моја стрина ту историју зна. И Сретен Јаковљевић се потрудио да потражи те људе и те стрине, по разним местима, по Босни и Херцеговини. А нарочито се сетио муслимана, који су били четници и четнички команданти. Муслимана, њихових имена, који су сви, не само побијени, него су вероватно те њихове породице очекивале од Срба да се баш српски народ сети њих. Они који су са њима делили своју судбину. Али, вероватно то нико није доживео. Тако да ја од почетка знам како је Сретен прво тражио неке подршке да се уопште тиме бави. Али, сигурно су га држали на оку, шта се он мота, где он то иде, кога он то пита, зашто се он бави тим послом који није његов.
Можете замислити то какве имамо ауторитете, историчаре, који су писали о Другом светском рату. Ни у једној тој историји, од најугледнијих и најцењенијих није објављен, рецимо онај, плакат, када је генерал Михаиловић уцењен од Немаца са 100.000 рајс марака у злату. Ни у једној књизи нема те уцене. Он је уцењен пре Тита. После су уцењени заједно. Али, свуда је објављен само тај део који се односи на Тита. И за ову уцену, сад свако негде неко чује, а не придаје томе значаја. Али, како неко може да буде историчар и не знам шта да сведочи, а да у његовој књизи, о том периоду, и о том времену нема факсимила те уцене. А тога сада има небројених примера, најстрашнијих злочина у сваком месту у Србији, у свим српским земљама.
Можете да замислите, рецимо да Црна Гора још није споменула своју највећу гробницу која се зове ЗиданиМост. Ту, у Словенији, како је написао Милован Ђилас, није убијено више од 30.000 ни мање од 20.000. Па је казао, не знам ко је то наредио, али знам да то није могло без наредбе са највишег врха. А Ђуришић са вођством? Он је завршио у Јасеоновцу. По немачком документу је жив спаљен. Ако је то тачно, он би могао бити једини сарадник окупатора и фашистима кога су усташе живог запалиле. И тако још увек слови у свој отаџбини, где нема ни једна кућа која није била на обе стране. Али то траје до данашњег дана. И онда само овакви људи, као што је Сретен Јаковљевић, покушавају да некако испричају целу причу не би ли та рана зарасла, и не би ли се ми из тих јама усправили, мешали међу људе, којима неко верује да говори истину. А кад лаже о себи, како ли ће истину говорити о другима?х Ја би овде стао. А свако од вас би могао да настави, где сам ја стао. И да прошири оно што сам говорио са новим неказаним и неисписаним подацима.
А ова књига служи на част Сретену Јаковљевићу, он зна које је жртве поднео, шта је све учинио, да му такву књигу објаве два издавача, за које никад нисам чуо. Сем за једног овог – Просвјету из Бања Луке, којој свака част, кад се томе при – дружила.