Нова Зора

Часопис за књижевност и културу

Марко Паовица

РОМАН ВРЕДАН ПАМЋЕЊА
(Неда Бјелановић: Црвени кровови, „Архипелаг“, Београд, 2024)

У савременој српској прози написано је много приповедачких књига и романа с темом о ратовима за очување или за разбијање Југославије деведесетих година прошлог века. Али, оних у којима се истовремено тематизују ратна збивања у назначеном историјском тренутку и њихове трајне, витално пресудне друштвене и нарочито психолошке последице написано је до данас неупоредиво мање од прозних књига с чисто ратном тематиком. Мањем делу тога ширег тематског корпуса припадају и Црвени кровови, први роман Неде Бјелановић (1984). И не само да припадају већ представљају сасвим јединствено остварење како у поменутом наративном контексту, тако и у актуелном моменту нашега прозног стваралаштва.
Црвени кровови Неде Бјелановић јединствени су већ и по томе што је у њима, поред рата у опседнутом и подељеном Граду сагледаног дечјим очима, реч не о удесу ратних, већ мирнодопских избеглица, „постдејтоноваца“, о изнуђеној селидби око 150.000 сарајевских Срба, о већ поприлично заборављеној грозоморној сеоби живих и мртвих. („Ми нисмо били избеглице, рат је био готов, били смо расељена лица“; „Гробља су се магијом преселила пре нас. Чак и књиге које волимо често лажу: има и сеоба и смрти, има чак и сеоба мртвих“).
С временске дистанце од десетак година оглашава се, дакле, ретроспективно и интроспективно ауторска нараторка Неде Бјелановић говорећи о себи – своме ратном детињству проживљеном у Граду, у свом дечјем друштву, о свом траума – тичном избегличком одрастању у препознатљивој Андрићевој Касаби, о своме бео – градском студентском животу, најзад о својој дечјој симпатији, односно првој, гимназијској, и доцнијој, не мање фаталној студентској љубави: о Срђану и Оливеру. С невиђеном емпатијом, перцептивном оштрином и приповедачким истинољубљем једновремено исти нараторски глас суверено сведочи о бројним ликовима властите породице, о суседима, суграђанима – сународницима, речју, о једном изненадно искорењеном, заошијаном свету запућеном у нигдину „с фамозним гаћама на штапу, пустих срца и џепова“. С друге стране, знатан део приповедачких садржаја одвија се у исти мах с временом приповедања или непосредно пре оглашавања нараторке чинећи тако позамашну експозицију сложене и драматичне романескне приче.
Све то чини да је веома тешко одредити шта више у овом, мало је рећи, несвакидашњем роману, афицира, интригира и тако снажно везује пажњу читаоца: особеност приповедања, удесна димензија приче или судбинско-карактеролошки спектар романескног света. Пођимо, укратко назначеним редом.
Особеност приповедања у роману Неде Бјелановић огледа се најмање на три плана. Прво што пада у очи јесте веома широк интонацијски и стилски распон приповедачког гласа, који, поред сопственог идентитета апсорбује и такорећи цитатно реактивира и евоцира све гласове осталих романескних ликова чинећи богато полифонијско сазвучје на поменутој интонацијској и стилској скали с јасно осетним аналогним значењским ефектима. Емоционални распон примарног нараторског гласа креће се од меланхолично-сентименталних тонова, преко неутралног тоналитета казивања до оштре иронично-саркастичне интонације, на другој страни. У стилско- језичком погледу влада још већа разуђеност. Поред језичке противположености, боље рећи, интегративних преплитања, нараторкине екавице са ијекавским изговором већине ликова, важну стилогену али и карактеризацијску улогу игра евокативно цитатно приклањање говорном идиому, алузивној и неретко грубој фразеологији нараторкиних породичних и завичајних ликова, као и окретање београдском жаргону деликвентског актера романескне приче. Стилску слику наративног тока Црвених кровова употпуњују, најзад, неретки аналитички, односно интроспективни пасажи интелектуално есејистичког исказа који одају завидан ниво приповедачке самосвести нараторке Неде Бјелановић.
Мотивација и стимуланс приповедања у овом роману чине трећу изразито самосвојну одлику његовог приповедачког гласа. Они су психолошке и ситуационе природе. На неколико места успутно сазнајемо да нараторка алиас главна јунакиња посећује психотерапеуткињу. Износећи извесна интроспективна опажања, она се позива на стручно-научну терминологију њених дијагноза. Једном приликом поводом вида и статуса одређених наративних секвенци, она се осврће на неки сопствени психопатолошки феномен: „Чим ме узбуђење притисне иоле јаче, са свих страна ме опколе и нападну сећања.[…] То је типичан одговор на трауму, тако ми је објаснила моја терапеуткиња.“ Другом приликом примећује да свака њена реченица „увек нађе начина да се надовеже на сећање на једно изгубљено време“, те да је свесна како је тај аутоматски наставак њеног говора „само бесмислен одломак из бескрајног разговора са свима њима што говоре у мени“. На трећем месту она тај разговор назива „мој неми солилоквиј“. Загледа ли се мало боље, читалац примећује да се приповедање у Црвеним крововима одвија као особен преплет унутрашњег монологa и ис-повести. Други стимуланс или виднија мотивација приповедања јесте шехерезадински подстицај борбе за живот причањем и занимљивошћу приче, односно андрићевско посезање за лепотом уметничког чина оличеног у виртуелном Аскином балету пред изазовом неумитне животне опасности. Суочавањем са смртном претњом младог делинквента као стимулансом за активирањем сопствене, породичне и колективне животне приче, Неда Бјелановић манифестује примерну стваралачку инвентивност са ослонцем на традицијске књижевне идеје. А избором београдског Бранковог моста као позорнице драматичног романескног догађаја, мада не једино тиме, она се везује, као што је већ примећено, за књижевно наслеђе двојице наших модерних класика, али такође и за искуства неких романсијера поетичке матрице тока свести с повременим постмодернистичким метанарацијским захватима.
Релевантност колективне приче с бројним потресним детаљима и дахом мучне атмосфере носи амбијент доиста усудно поразног национално-историјског догађаја попут злогласних Бљеска и Олује, штавише у нечем и грозоморнијег од њих, у Неди Бјелановић налази најзад достојног, књижевно кредибилног сведока. Породична прича нараторке-главне јунакиње-ауторке више је него њена слика у малом. Помно и приљежно, карактеролошки, психолошки и фабуларно разрађена, она, налик животним причама појединих романескних ликова, носи печат злосрећног преокрета, пропасти и расула. А међу овим потоњим чине се свакако најрепрезентативнијим прича о стрицу Озрену и она о Срђану, првој љубави главне јунакиње. И једна и друга типолошки постављене на Андрићевом трагу и вредносно остварене на његовом нивоу. Остаје нада да се животна прича нараторке и главне јунакиње Црвених кровова отима судбини већине осталих ликова мада се траума ратног детињства, поратног искорењивања и двају љубавних бродолома не зацељује у њеној души.
Што се тиче психолошки, карактеролошки и културолошки нијансирано упризореног романескног света, он је представљен у два основна вида естетске реализације. Једни нам се претежно обраћају ликом – отац, мајка, баба, брат, Оливер, хирург у ратној болници; други првенствено судбином – стриц Озрен; трећи, и једним и другим модалитетом – нана, стрина, Срђан… Ваља најзад поменути да нараторка не губи из вида друштвене, менталитетске, културне и уопште вредносне разлике између српског урбаног света босанских вароши и житеља Београда, нарочито оних вишег грађанског слоја, из којег потиче и Оливер, њена друга велика пропала љубав. Шта – више, неразумевање на тој колективној регионалној релацији исте духовнотрадицијске и националне припадности представља, стицајем прилика, једну од њених незатомљивих животних траума.
Вештим преплетом личне, породичне завичајне и националне приче, сваке песимистички обојене, Неда Бјелановић у срећном спрегом неупитног приповедачког дара дубоко одболованог надахнућа и евидентне књижевне културе исписује роман вредан озбиљне аналитичке пажње, трајног памћења и читалачке захвалности.