Марко Паовица
„ЈУНАЦИ У ЗАМКАМА И ХИМЕРАМА (ПРЕДГОВОР)“
Коауторство једног предговора
Читајући предговор АлександреЖежељ Коцић четвртој књизи прича Драгана
Лакићевића Љубавни регистар, још једном сам се уверио да не грешим што увек
прво прочитам саму књигу па тек потом најавну реч која је препоручује и нуди
извесне путоказе кроз лавиринт дуге прозне форме или кроз лавиринтиће краћих,
сабраних у једну колекцију. За поговор се то некако и подразумева, бар док остаје на
снази тзв. линеарно читање. Поред свих сличности, основна разлика између функције
предговора и поговора огледа се, држим, у томе што пропратна реч, која долази post
festum, ваља да носи тежиште на тумачењу прочитаног, да нам штошта појасни,
отклони евентуалне дилеме и недоумице, да нам потврди или оспори стечене утиске,
продуби и прошири достигнуте увиде, док је задатак предговора, ослоњеног
примарно на свестран опис, да нас заинтересује за тему, поступак, књижевни свет, за
особеност дела које нам писац нуди и – приволи нас за читање.
И Александра Жежељ Коцић је свега реченог не само сасвим свесна него се –
што је одавно потврђено – коауторски свестрано саживљава са делом Драгана
Лакићевића, да излази у сусрет потреби овог читаоца за преслишавањем сопствене
читалачке меморије, за поређењем властите путање са трагом Аријадниног конца, за
провером перцептивне компетенције и неких успутних запажања. На сваку од десет
прича и приповедака најновије Лакићевићеве приповедачке књиге Александра
Жежељ Коцић усмерава рефлектор своје сензибилне посматрачке пажње, неретко
мењајући угао и предмет осветљења. Тако у фокус њеног интересовања, које
интригира потенцијалног читаоца, доспевају час кратком парафразом посредоване
фабула и атмосфера појединих прича, час њихов културно-социјални контекст, час
психолошка карактеризација ликова или политичко-историјска условљеност њиховог
животног положаја, каткад са печатом удеса. А она то чини зато што жели, и у томе примерно успева, да апострофира садржинска тежишта свих појединачних остварења
Лакићевићевог Љубавног регистра, да открије сродности међу њима, сугерише
имплицитну класификацију приповедачких садржаја и укаже на неке доминантне
животне феномене трајног пишчевог надахнућа, бацајући при томе по неки кратак
ретроспективни поглед и на поједине претходне приповедачке књиге овог писца.
Наизглед успутно, да није казано на везивним или истакнутијим местима,
ауторка нам скреће пажњу на Лакићевићев стил и начин приповедања, који се, бар у
његовој најновијој књизи, одвија „кроз вео (при)сећања“. На истим местима она се
са поузданом проценом осврће на пишчев парадоксалан, неухватљив, флуидан и
етеричан доживљај самог живота, чија верна, сензибилна књижевна транспозиција
постаје темељ Лакићевићеве приповедачке поетике. По пуној мери тога увида звучи
и завршни критички акорд есеја „Јунаци у замкама и химерама сећања“,
Александриног предговора Љубавном регистру Драгана Лакићевића: „Све су се
приче слиле у једну приповедачку целину, у којој се промишља о раскораку и зјапећој
пукотини између жудње и могућности, јаве и сна, самообмане и истинитости,
објективне реалности и сабласних химера појединачних искустава и људских
живота“.
Отуда критички захвати овог предговора превазилазе своју основну
информативну и инструктивну сврху. И они се, комплементарно, сливају са
приповедачким гласовима свих десет појединачних остварења Лакићевићеве књиге,
завређујући коауторску улогу једне јединствене есејистичко-приповедачке целине.
П. П.
Да сам, супротно устаљеној сопственој пракси, прво прочитао предговор
књизи о којем је у кратком осврту било речи, можда саму књигу не бих ни читао. Не
због тога што ме његова ауторка не би за то придобила, нити што би ми рекла
исувише, него што би ми ускратила слободу и ризик авантуре. Овако, остајем њен
дужник за сазнање да читајући Лакићевића нисам превише лутао, нити се упустио у
тај подухват с повезом преко очију и с воском у ушима.
М. П.