Миладин Ћулафић, добитних награде „Светозар Ћоровић“, један је од најбољих савремених српских писаца кратких прича. То је наговестио већ својом првом књигом с насловом Упорност траве, а потврдио и најновијом – Преко границе и друге приче, у којој се, поред неколико нових, налазе најбоље приче из његових претходних збирки. Кратка прича је већ у првој књизи била његов литерарни знак распознавања, а доживљај књижевних ликова, заправо ауторски доживљај непосредног живота у сеоском простору и природи једна од кључних тема и основно уметничко значење прозних текстова. То је на посебан начин поновљено и у доцнијим књигама, у којима су жанр кратке приче и активан однос према природи, непосредној стварности и традиционалним вредностима живота истовремено постајали њихови најважнији мотивациони и вредносни покретачи.

Иако наизглед једноставне, кратке прозне форме књиге Преко границе и друге приче доносе веома нијансирану литерарну визију стварности. У њој је провереним наративним средствима обликован живот, искуство, етика, култура, борба за опстанак и достојанство сеоског и планинског становништва ауторовог завичаја у васојевићком крају Црне Горе. Сам представљени живот и његови актери с различитим облицима постојања нудили су аутору мноштво могућности садржинске и поетичке природе. Неке од њих, као што су доживљај природе, врсте књижевних ликова, мотивација приповедања и наративна перспектива из које произлазе различити облици прозних текстова, посебно су наглашене.

Интензиван доживљај природе Ћулафићевих књижевних јунака, какав се још може срести у прози Петра Кочића, Михаила Лалића или Душана Ђуровића, открива и интензиван и емотиван ауторов однос према животу, према људима уопште и према необичним особама из детињства и младости које су у наративној обради постале оригинални књижевни ликови. Његови описи планине, реке, шуме, ливада, поља, снежног предела, његова уроњеност у пејзаж и спонтана повезаност са простором сачуване патријархалне културе и етике и њиховим појавним облицима и други видови ауторског виђења света иницијално су инспирисани доживљајем завичајног простора као живог организма од којег зависи сам живот и опстанак човека у њему и смисао његовог живота. Када један књижевни лик, а овде је реч о мајци, следеће речи упути својој деци: „Ено, дјецо, планине. Планина је, видите, ближа Богу – прво њу огрије. А навече – посљедњи зрак њој упути“, то је знак да планину осећа као битан део постојања и властитог бића, тачније – да је и писац тако осећа и да такво осећање пренето на књижевне ликове исказује снагом своје визије тог простора и богатством језика којим је обликује.

Нараторов емотивни однос, најчешће у лику дечака, према родитељима и другим члановима породице, као и према обичним људима, чије карактерне особине мотивишу многе приче, понављајући се из једне животне ситуације у другу, истовремено сугерише да је основна мотивациона нит његовог доживљаја лепоте, значаја и снаге завичајног простора и његове културе изворни емотивни и хуманистички доживљај света. Такав доживљај, транспонован у књижевни текст, прерастао је у праву наративну апотеозу значења и лепоте живота као таквог, живота у природи, у породици, у сеоском амбијенту, у исконском животном окружењу које књижевним ликовима даје снагу, сигурност и слободу неопходну за аутентичан доживљај света, а књижевном тексту омогућује изворно поетско значење. Стога поетска интонација доминира и овом књигом, као што је била кључна стилска и семантичка сугестија и претходних ауторових књига. Реченице сличне овој: „Ријека има боју кућа, а куће, опет, боју ријеке; и зид и човјек и небо, и голуб на крову, и прозор и цвијеће у њему – све има боју ријеке“, или: „Тамни небо, дубоком ведрином. Побјегле, са њега, магле и птице. Остало, скотурено, мало љуто сунце. Као да је бирало жртву“, могу се видети готово на свакој страници његових књига. Тако интензиван доживљај света и таква поетика простора и одговарајућа семантика текста испуњавају целокупну прозу Миладина Ћулафића, што је очигледна уметничка вредност и књиге Преко границе и друге приче.

Изразит ауторски однос према облику, структури и смислу књижевног текста и поетском доживљају света у њему, с једне стране, био је последица спонтаног осећања за одговарајући књижевни израз као вредносни и поетички знак ауторовог изворног става о поетској сугестији коју треба да има књижевни текст, а с друге, део је и одјек оних књижевних прилика које су владале српском књижевношћу у времену у којем је Ћулафић започињао да пише. То је био крај шездесетих и почетак седамдесетих година прошлог века, када је још веома јака била струја симболичко поетске прозе са својим најпознатијим поетичким одликама, и када је, с друге стране, на књижевну сцену ступила такозвана стварносна проза са својим поетичким константама. Веома је индикативно да је код Ћулафића избор тема произлазио из његовог изворног осећања за вредности и значај живота у завичајном сеоском простору и његовој патријархалној култури, што се може везати за стварносну прозу и њену обнову и модернизацију реалистичког израза, док се, с друге стране, начин њихове обраде у његовим причама у основи приближавао ономе што је била одлика симболичко-поетске прозе. Садржина његових прича зато се одвија не у конкретном, именованом и познатом сеоском простору, како би се очекивало у прози с конкретним топосима, него у простору као таквом, и не у познатом и именованом селу или планини, него у неком селу и некој планини, као што се дешава у народним бајкама, који се више подразумевају него што се именују. Конкретни називи појединих стварних места, на које се односи садржина његових прича, врло су ретки. То су били додатни, али веома важни елементи поетског значења његових не само раних, него и доцније писаних прича и важна поетичка одлика његове прозе у целини.

И друге стилске одлике постале су важне уметничке константе његових прича. Већ од првих текстова у књизи, лирски осенчених, ауторски доживљај сједињен је с доживљајем необичних књижевних ликова, што је у основи одлика стандардне реалистичке прозе, односно такозване стварносне прозе шездесетих и седамдесетих година, макар оствариване и у нешто модернијем виду, као што је то случај код Ћулафића. Увек добро уочене индивидуалне карактеристике изабраних протагониста, које се односе на њихов изглед, а поготово на начин понашања, на њихов психолошки портрет, на поступке и изговорене речи, сведоче и о много ширим поетичким особинама прозе Миладина Ћулафића као важним последицама живописно остварених књижевних протагониста и њихових непосредних реакција на појаве у којима се налазе, било да је реч о сећању или о непосредно испричаним догађајима и њиховим актерима.

Ликови његових прича често су скитнице, просјаци, добри старци, деца, косци, фурунџије, Цигани, ловци, војници, станични носачи, љубитељи ракије, гробари, маштовити сељаци, вашарски забављачи, и увек је уз њих неки радознали сведок, најчешће неки дечак, чије ће некадашње искуство аутор доцније преточити у књижевни облик. Такозване приче лика („Ратовање са зецом“, „Бољка“, „Живот“, „Филип и змије“, „Неки Најо Малић“, „Ташко“, „Маша“, „Опекотине“, „Богатство“, „Добри обичаји“, Освета“, „Његова прича“, „Ратна страдања стрица Радоша“ и многе друге) зато спадају у најинспиративније приче овог аутора. Његови ликови, са живописно наговештеним карактеристикама, унапред су били погодни за приповедачко обликовање, због чега их је аутор и укључивао у свој наративни спектар. То је такође важна поетичка особина његове прозе. Такви ликови као да су на странице ове књиге дошли из ране прозе Максима Горког, или из прича Петра Кочића и Бранка Ћопића. Тако живописни, најчешће су део сећања некадашњег дечака као сведока описаних догађаја, и зато је његов лик онај невидљиви медијум који, својим радозналим и невиним очима, посматра и региструје, а чистим осећањем за доброту, хуманост и лепоту живота и људи, али и за њихове противречности, тешкоће и несреће, доживљава сусрете с различитим изазовима стварности.

Неке Ћулафићеве приче, поготово ране, зато што су испуњене речима и доживљајем дечака као сведока описаних догађаја, због такве мотивационе перспективе имају поетичке одлике бајки („Змије“, „Дивљи старац“). Оне су добро развијане, често имају алегоријску и симболичку основу о сталној борби добра и зла у природи и међу људима, њихов језик је непосредан, лексички и синтаксички богат, прожет емотивним доживљајем и сугестијом значења које се односи на трајне и много постојаније ситуације од оних које су, у сажетом облику, описане у тексту. Симболичну причу „Нешто“, на пример, по којој је названа друга Ћулафићева приповедачка збирка, а донекле је таква и прича „Цвијет“, у суштини, у преносном значењу, испуњава симболично трагање за апсолутном лепотом природе и живота, и за смислом постојања. Ћулафићеве бајковите приче у извесној су значењској равни с његовим такође малобројним причама с мотивима чудесног, мање уобичајеним за његов „рукопис“ и његово доминантно наративно усмерење, у неким случајевима и с приближавањем гротески („Упорност траве“).

У некима од њих наговештени су необични или фантастични мотиви, као што је обраћање књижевних ликова или самог наратора умрлим особама или дивљим животињама, при чему су најчешће – као у причама „Лисица“ и „Освета“, или у „Жетви“, у којој дављеници управљају облацима, кишом, поплавама, ветровима – део вербалне фолклорне културе из које израста ауторова прозна имагинација, а не толико део његовог програмски дефинисаног поетичког опредељења. С друге стране, мешање сна и јаве, на пример у причи „Страх“, разговори у сну и халуцинације болесног човека, у „Жеђи“, разговор са загонетним мудрим старцем, у „Дивљем старцу“, наговештавају приближавање мотивима не само фолклорне имагинације, него и модерније мотивисане наративне поетике оствариване у тадашњој симболично-поетској прози. У понекој од таквих прича, као што је „Жетва“, једна од најостваренијих лирских прича Ћулафићеве прозе, са сваком реченицом испуњеном смислом, атмосфером пролазности, поезијом и лепотом језика, додирује се сама суштина не само физичког, него и метафизичког постојања.

Сличне читалачке опсервације нуде и многе друге приче ове књиге, најнаглашеније оне са аутобиографским мотивима. Такве приче одликују се једном врстом исповедног тона, поготово када су инспирисане стварним или могућним аутобиографским опсервацијама и искуством. Прича са аутобиографским мотивима („Тужбалица“, „Зло“, „Двије мајке“, „Смрека крај пута“, „Снови“, или „Лична карта моје мајке“, једна од најемотивнијих прича ове књиге, али у чијој емотивности, лако пренесеној на читаоца, нема нимало патетике и сентименталности), има и у осталим врстама његове прозе. Њихова емотивност, подржана одговарајућим стилом, унапред припрема поетско значење текста, чак и када се ради о тешким ратним ситуацијама и њиховим последицама.

И у другој врсти прича, у онима с мотивима из рата, такође и у причама са социјалним темама или с мотивима из свакодневне стварности, Ћулафић је остајао доследан свом хуманистичком духовном и етичком усмерењу. Ратне приче, писане на самом почетку његовог књижевног рада, али и у новијем времену, честа су тема његове прозе. То намеће закључак да је опсесија граничним животним ситуацијама, када је, као у рату, човек изложен сталној неизвесности и опасности, веома важна мо тивациона тачка његове прозе. Ратне теме пројектоване су у њој у различитим видовима, понекад као фрагменти сећања на бруталан однос обичних људи у тешким ситуацијама борбе за живот и опстанак („Преко границе“), до хумором обојених призора са ратном позадином („Ратна страдања стрица Радоша“). У Ћулафићевим ратним причама, међутим, као ни у социјалним, нема идеологије, патетике, крупних или грубих речи, али има сигурног става према животу и према описаним догађајима, има етике, хуманизма, егзистенцијалне борбе за опстанак, наговештаја и нијанси у значењу,

У највећем броју тих прича, поготово у онима у чијој садржини доминирају доживљаји некадашњих дечака, обичних војника и становника села („Ратовање са зецом“, „Ташко“, „Преко границе“, „Јабуке“), суоченост са животним тешкоћама, било које врсте да су оне, увек је праћена потребом и надом у њихово превладавање. Те приче, међутим, најчешће се завршавају разбијањем илузије о повољном исходу и суочавањем са суровошћу, неправдом и злом у стварности, али често и с малим остатком неуништене наде да је могућан и другачији исход. У таквим целинама принцип контраста између пројектованих и стварних могућности живота и природних потреба појединца, међу осталима и у причи „Трава“, у којој трагање за мајчиним гробом, иако у другачијем животном контексту, донекле подсећа на сличан мотив у Јечму и калоперу Рајка Петрова Нога, био је основни покретач нарације, а изгубљена илузија њена битна семантичка сугестија.

С друге стране, духовите, живо писане приче с хумористичком интонацијом, призорима и говором књижевних јунака („Ташко“, „Виша сила“, „Искушење“), којих је ипак мањи број у овој књизи, такође имају важну функцију у Ћулафићевом наратив ном регистру, који, са своје стране, омогућава разноликост и богатство жанровских перспектива из којих се доживљава некадашња стварност. Па и приче које су анегдотски или социјално мотивисане („Браћа“, „Ватромет“, „Варке“, „Тако су нас подизали“, „Носач 137“), и које понекад имају хумористичку ноту у себи („До гађај“) садржајношћу своје нарације испуњене детаљима, сликовитим опсервацијама, непосредношћу језика, назнакама психолошких портрета књижевних ликова и другим важним особинама прозног текста, превазилазе и поништавају ту врсту мотивације. Такве приче такође остварују извесну, не само жанровску, него и психолошку и духовну равнотежу у Ћулафићевом опусу, јер сугеришу и другачију, ведрију, богатију, разноврснију страну ауторовог доживљаја света и самог живота у сигурном породичном или колективном окружењу. Захваљујући тој врсти прича књига Миладина Ћулафића подсећа читаоца да стварност никако није једнозначна, па да стога ни појединачни ауторски доживљај не може бити окренут само једној врсти духовног и животног искуства. Другим речима, приче с хумористичким или анегдотским подтекстом у садржини, или с нијансама хумора или анегдотског мотива у себи, иако не припадају најостваренијим причама овог аутора, такође задржавају све кључне особине његовог изворног наративног гласа, с низом живо сугерисаних портрета књижевних ликова, добро уочених психолошких и значењских нијанси у њиховом понашању и језику.

У причама те врсте, али и у оним о догађајима у природи, у шуми, планини, крај реке, често се крај оставља отвореним („Рат“, „Бољка“, „Неспоразум“ и друге), што појачава дубље значење текста, и истовремено припрема његов поетски смисао. Није, међутим, реткост и да се приче завршавају добро изабраном поентом („Три њена прољећа“, „Капа“, „Дијете“, „Сиромах Ђука“), која даје нови смисао целом тексту. Такође није реткост ни да прича започне наглим, такозваним in medias res увођењем читалаца у сам текст, односно непосредним описом догађаја и осећања књижевних ликова, који, на тај начин, унапред постају могућни део читалачког искуства. Такве приче су „Освета“, „Виша сила“, „Седло“, као и веома добра прича „Љубав“, коју је могао написати и неки експресиониста, или „Слутње“, једна од најбољих лирских прича у књизи, и друге, што, са своје стране, говори о интензитету ауторовог доживљаја представљених догађаја.

Миладин Ћулафић је настојао и да другим средствима прозног обликовања динамизује своју нарацију. Елиптична синтакса, кратке реченице и промене наративног ритма, наглашеније у причама „Дављеници“, „Жетва“, „Тужбалица“, „Маша“ и у многим другим, у потпуном су складу са емотивним преживљавањем ликова, или са драматичним догађајима око којих је концентрисана садржина текста. Заједно са осталим особинама тих прича, оне упућују на закључак да је Миладин Ћулафић у књизи Преко границе и друге приче средствима умерено иновираног стандардног рукописа остварио сложену, нијансирану и сугестивну наративну пројекцију завичаја, његове патријархалне културе, његових живописних књижевних јунака и сугестивног прожимања њиховог традиционалног и лирског осећања живота.