Марко Недић
РАДОСЛАВ БРАТИЋ – ДЕСЕТ ГОДИНА ПОСЛЕ
Када се данас, десет година по његовом прераном одласку, сећамо Радослава
Братића, најпре видимо његов ведри лик и осмех и чујемо његов благи пријатељски
глас. Свака помисао на њега обавезно нам враћа ту слику. И то више није само сећање, то су истовремено живи призори његовог присуства међу нама. Ми га и данас
видимо као драгу и непосредну личност, са урођеним оптимизмом који зрачи из њега
и који он истог тренутка преноси на свога саговорника. Зато су сви сусрети са њим
одисали искреном радошћу и пријатним разговором којима су били испуњени и који
су обострано очекивани с великом радошћу. Посебно је био такав, инвентиван и
духовит на заједничким путовањима на књижевне манифестације, током којих је,
захваљујући његовој духовитости време пролазило као жељени трен.
У нашем књижевном простору није било много тако отворених и радозналих
писаца с којима смо могли разговарати не само о књижевности, него и о свему другом
што нас је заједнички интересовало, а да ти разговори у крајњој линији ипак буду
мотивисани књижевним разлозима. Јер Братић је као самосвојна књижевна личност
желео да што више непосредне, актуелне стварности и свега што она поседује види
као могућност за садржину индивидуалног књижевног доживљаја, без обзира да ли
ће то убрзо постати део књижевног текста или ће, системом бројних асоцијација,
само бити унутрашња ауторска припрема за њега. И све што је писао, од романа
Смрт спаситеља и Сумња у биографију, преко приповедачких књига Слика без оца,
Страх од звона и Зима у Херцеговини, до романа Трг соли, било је спонтано испуњено
осећањем да је то не само део видљиве, препознатљиве стварности, него и стварности
имагинације, инвенције и индивидуалне језичке и конструктивне књижевне енергије,
из чијег међусобног прожимања су израстала његова књижевна остварења.
У исти мах је, међутим, као претекст свог књижевног рукописа у настајању,
Радослав Братић носио у себи и дотадашњи, најдубљи и трајни доживљај стварности,
носио је своје сећање на детињство и рану младост проведене у завичају у Херцеговини. Из тог прожимања је настајао живописан портрет надахнутог индивидуалног
ствараоца, његова радост живљења и најдубље задовољство у писању књижевних
текстова. Ту важну особину своје личности и свога живог сећања на херцеговачки
за вичај он је спонтано преносио не само у своје романе и приповетке, већ и у есејистичке и критичке записе о другим писцима, у поетичке и аутопоетичке коментаре,
у разговоре и изјаве за јавност, што је његовом књижевном делу омогућавало оптималну садржајност и пуноћу.
Али он је истовремено видео и друго лице стварности, видео је његово наличје, наличје времена у којем је живео и људи с којима је делио то време. Ослоњено
на такву садржину личности, на доживљај конкретне стварности и јасно сећање на
прошлост и завичајни простор, његово књижевно дело подједнако је извирало из оба
та мотивациона круга. У том двојству доживљаја налазио се услов за оптимално
виђење саме стварности и за писање доброг, садржајног и успешног књижевног дела.
То својеврсно преплитање илузије и стварности, фикцијске приче и непосредне
прозне слике свакодневног живота одређивало је суштинске књижевне особине и
неоспорне уметничке вредности Братићевог приповедачког гласа у српској књижевности последњих деценија двадесетог века и прве деценије и по садашњег времена.
Он је то двојство света, времена и самог постојања, па и сваке стваралачке личности
а не само своје, веома добро осећао и зато је могао да га без застоја, природно и спонтано, преноси у књижевни облик и у његову садржину и значење.
С друге стране, ведрина и хумор у његовој прози, као коректив тамне стране
стварности и невеселе и трагедијама испуњене националне историје и савременог
живота, као једна од важних особина његове наративне поетике, оптимално су се
могли остваривати пре свега другог захваљујући богатом језику који је понео из
завичаја и изазовним призорима и догађајима из непосредне стварности. Највидљивије је то остваривано у његовом многозначном доживљају херцеговачког културног и животног простора. Радослав Братић је, уз Мома Капора, то се данас са
сигурношћу може рећи, на најсликовитијим прозним основама опевао своју завичајну
Херцеговину. У прози му се доцније придружио Мирослав Тохољ, а у поезији су то
на свој начин постигли његови дугогодишњи пријатељи Гојко Ђого и Рајко Петров
Ного. А ако се његове приповетке и романи чија се садржина одвија у Херцеговини,
са ауторским гласом који повремено опонаша говор тог језичког ареала и с књижевним ликовима који га у томе следе, искључиво посматрају са књижевноеволутивног
становишта, може се, без бојазни од прејаког закључка, поновити некадашња претпоставка да су они крајња, можда и последња, али веома модернизована еволутивна
тачка богате и разнолике усмене варијанте српске књижевности.
Братић је, међутим, на почетку свога књижевног пута припадао младим писцима који су у литературу ушли после две поетичке генерације веома значајних
стваралачких имена српске књижевности, после припадника поетско-симболичке
прозе, на једној страни, и „прозе новог стила“, односно стварносне прозе, на другој.
Он је истовремено, у последњим деценијама прошлог века, свој глас донекле
профилисао и с гласовима и поступцима у нарацији нове српске постмодерне прозе,
понекад и с малим отклонима од ње. Његове приповетке и романи стога су према
тематским оквирима и експресивном изворном језику ближи усмерењима прозе
новог стила, а артикулацијом структуре и композиције, наративним поступком и
појединим детаљима модерним прозним решењима. Иако је у поступку подразумевала достигнућа у изразу и форми претходних поетичких нараштаја, његова проза
је, међутим, у изворном облику остала максимално самосвојна. И то је једна од њених
најзначајнијих и веома битних поетичких и вредносних особина.
Ако се из данашње временске и стваралачке перспективе посматрају његова
књижевна остварења, нарочито она рана, види се да су богатство и сложеност њихових тематских оквира претежно засновани на индивидуалној пројекцији живота у
завичајном простору источне Херцеговине после Другог светског рата и идеолошког
преокрета у време резолуције Информбироа и после њега. Индикативно је, међутим,
да је Братић у време те резолуције тек био рођен, а ипак је остварио врло убедљиву
наративну реконструкцију појединачних и колективних драма кроз које су пролазили
њени учесници. Његова проза такође је повремено понирала у дубоку прошлост
херцеговачког завичаја (наглашеније у роману Трг соли), да би се доцније проширивала према простору великог града и савременог тренутка у којем су такође
постојали његови књижевни ликови. Ти садржински, истовремено и значењски
оквири његове прозе одређују га као писца изразите имагинативне енергије, који
своја наративна интересовања није подређивао само једној тематској и значењској
оси приповедања. Тако се у његовој прози срећно и уметнички веома продуктивно
повезују прошлост и садашњост, драматичне судбине изабраних књижевних јунака,
њихов истовремено лирски и трагични доживљај детињства и завичаја и доцније
критичке опсервације о актуелном и прошлом времену. Уз сталне хуморне опсервације, Радослав Братић је наговештавао, а у последњим књигама и остварио својеврсно померање својих тематских усмерења према актуелном времену, које је у
његовој прози полако нудило умерену дистанцу према патријархалној и митској
слици света, припремајући тиме њено мењање и могућно приближавање урбаној
визији и пројекцији.
Зато се у његовој прози не само спонтано већ и програмски тематизује и једна
од важних садржинских и семантичких основа српске књижевности двадесетог века.
То је прожимање и сударање традиционалног патријархалног и урбаног погледа на
свет. Али не само они – прожимају се истовремено и поетска и хуморна интонација
прозног текста, и актуелна слика непосредног живота који ремете „милосрдни
анђели“ и диктати идеологије. Као битне и трајне одреднице постојања на завичајном
тлу – на појединачне и колективне животне путеве и у таквом животном контексту у
његовим романима и приповеткама, као и у самој стварности, и даље, међутим,
делују предања, колективно памћење, митске приче, етнолошки слојеви живота и
његове друге сложене особине, који му дају живописност и укорењеност у некадашње културне вредности постојања.
С друге стране, дајући приповеткама и романима мозаичку композицију и
истакнуто место наратору, што су такође неке од битних одлика модерне прозе,
Братић је границу између књижевног лика и веома динамичног приповедача, који
никад није неутралан, по чему је овај писац ближи Црњанском и Ковачу, него, у том
слоју приповедања, на пример Андрићу, учинио готово неприметном, што је такође
постала једна од важних поетичких тачака његове прозе у целини. Његово приповедање с таквим подтекстом и данас тече спонтано и лако, готово заводљиво, као
само усмено саопштавање, као разговор угодни, посебно за оне читаоце који изворно
осећају његов звук и ритам, његову лексику и симболику и његову духовиту алузивност. Зато је готово недвосмислен општи утисак књижевне критике да Братићево
приповедање, у којем увек постоји неки скривени саговорник или невидљиви слушалац, као у усменим причама, остало тако привлачно многим генерацијама читалаца. А такво ће, надајмо се, остати и у будућности.