Марко Недић
Драгиша Калезић (1938–2024)
ТРАЖИО ЈЕ ВИСОКЕ СТВАРАЛАЧКЕ СТАНДАРДЕ
Поштовани чланови породице Драгише Калезића, уважени пријатељи и
поштоваоци његовог књижевног дела, на овом симболичном месту суочавања с коначним одласком из живота,
речима опроштаја од дугогодишњег пријатеља Драгише Калезића, часног човека и
изузетног књижевника, који је цео живот посветио трајној загонетки књижевне речи
и уметничке визије света, обраћам се с дубоким осећањем неизмерног губитка који
нас је овде све окупио. Драгишиним неповратним одласком савремена српска
књижевност и култура, и култура његовог завичаја у Црној Гори, које он никад није
одвајао, изгубиле су једног од оних стваралаца који су се доживљају књижевности као
уметности речи предавали као важној духовној мисији и судбоносном
индивидуалном чину.
За све оне који за истином о свету трагају у уметничком стваралаштву нема
теже обавезе него што је опраштање од пријатеља који су читавог живота ту истину
такође желели да открију у уметности и њеним отвореним и скривеним значењима.
У тренутку када Драгиша Калезић, који је индивидуалну мисао и став видео као
највећу меру смисла живота и најпоузданији знак човекове посебности у њему, из
физичког облика постојања одлази у безгранични мир будућности, речи ипак остају
немоћне да искажу сву драматичну тежину тог одласка. То може само мисао, може и
дубока емоција, накнадно и сећање.
Драгиша Калезић је интелектуалном дубином својих погледа на живот и
човекову личност, својом етиком, својим стабилним, јасним и непоткупљивим ставом
о књижевности, филозофији, култури и уметности и њиховој улози у формирању
личности и друштва, које се нажалост данас, под утицајима различитих интереса,
све више удаљава од истинске културе, уливао неизмерно поверење у свој однос
према стварности свима онима који су ценили његову јасну мисао у разговорима и
складан стил у његовој прози. Вас, његове пријатеље и родбину, не треба подсећати
да је он као личност и као књижевник, иако је увек тражио високе стваралачке
стандарде, био отворен према самом феномену културе, према драми живота,
традицији, савремености и према свим важнијим облицима њихове стваралачке
слике, притом увек остајући самосталан и свој.
Доласком из Даниловграда и Подгорице у Београд на студије светске
књижевности Драгиша се већ на почетку књижевног рада огласио као изврстан
есејиста. Његова књига есеја Еденски врт лажи, култна књига једне књижевне
генерације, изабраним темама и особеним ауторским гласом истовремено је
наговештавала медитативан, ерудитски и наративан приступ насловном парадоксу,
да би у свој садржај укључила неке од великих тема модерне књижевности и
филозофије, као што су самоћа, кривица, доживљај смрти, етичке норме личности,
слобода избора и сам смисао живота. То су истовремено биле и кључне теме његове
прозе, романа Још сам овде, Јама без дна, Адреса беше моја, Дан и нешто од ноћи,
Галерија Кирка и других, и приповедака Толстој и гуштер, Људи сенке, Градитељ,
Стопала, као и бројних есеја. У тим књигама такве теме су произилазиле из
изабраних животних прича књижевних јунака, из њихове суочености са осећањем
нежељене припадности прагматичној стварности, према чијим су сложеним
садржајима најчешће имали амбивалентан и наглашено скептичан став. Самим тим оне су, по свему судећи, биле део духовног профила самог Драгише као личности, али
су у прозном контексту, тиме што су развијане према логици књижевног текста и
његовог стилског облика, истовремено добијале изразито књижевно значење. У свим
књигама прозе он је зато као писац био у могућности да, поред медитативне,
наговести и меланхоличну и поетску интонацију текста.
Поштованипријатељи, напуштајући овоземаљски живот „стар и сит живота“,
како је сам говорио цитирајући Свето писмо, Драгиша Калезић је у трајној жалости
оставио своју породицу, кћерке Ивану и Милену, своју браћу Војислава и Радисава
и своју бројну родбину, и преселио се у време у којем се истинољубиве душе смирују
у вечном пределу без граница. Његови пријатељи, познаваоци књижевности, читаоци
његових романа, приповедака и есеја, и сви они који, у овом добу агресивне
свакодневице, у књижевности, уметности, филозофији и култури и даље виде велико
и можда последње поље хуманизације живота и човекове личности, као што га је
видео и самДрагиша,осећају да је његовим одласком нестао један истински ослонац
њиховој природној потреби и жељи за бољим, пунијим, осмишљенијим и
остваренијим животом. Ту природну потребу одсад ће уместо њега испуњавати
његове објављене књиге и постојано сећање породице и његових савременика на
његову непоновљиву личност и остварено дело.
Зато, нека је вечна слава и хвала моме драгом пријатељу и добром писцу
Драгиши Калезићу!
(Реч опроштаја изговорена 21. септембра 2024, на Новом бежанијском гробљу)
