Марко Крстић
„НЕБЕСИЛИЋ“
или
Прича која је помало приказ и приказ који је помало прича
Да ли идиоти спасавају свет или је то само питање књижевности?
Као ретко код кога у српској књижевности, ово су питања која можемо назвати
лакићевићевска питања. Једноставно, као што и је његов стил у овој лудачкој причи
или тачније, причи о идиоту, он је писац који је спреман да забразди, како то
Александра Жежељ Коцић поентира у предговору ове књиге, у свет који је окренут
наопачке или наглавачке, на свет који је ошинут некаквим позитивним лудајама, баш
какав је наш Небесилић.
Презиме објашњава карактер. Могао би Лакићевић поред њега додати и
наставак: велеумни студент права дон Небесилић, или сторија о Ћамилу алиас Џем
султану, или још боље, кнез Мишкин, па од тога, кнез Мишкинић.
И не би погрешио.
Дуг је низ лудаја у књижевности, још од Еразмове Похвале лудости, на које се
може наслонити и мало га и допунити наш Небесилић. Та лакићевићевска посебна
склоност ка таквим јунацима јесте, бар за мој укус, најпотентнији део његове
разнородне прозе. Има у тој лудости, посебно у овој причи, и нека фине емпатије и
симпатије према јунаку који умишља да је већи и посебнији од других, што је већ
нарочит степен идиотлука, који је некако опростив управо због своје инфантилности.
Јер сви ти јуродиви јесу деца.
Зато им се смејемо, али их не оптужујемо.
Зато им што-шта дозвољавамо, али их не коримо.
Зато их покаткад и подржавамо, као и онај управник дома који је Небесилићу
дао вешерницу на коришћење, а овај од ње направио собицу за писање коју посећују
само голубови.
Небесилић јесте идиот баш зато што није опасан по свет. Он болује од
властитог трипа величине и умишљености, али не од оне наполеоновске. Он је
изопштен на свој начин и баш зато је уопштен.
Зато и јесте појава, или ствар стања, која из бенигних побуда има потребу да
скреће пажњу не угрожавајући другог. А спаљивање књига и хартија на крају приче
је Небесилићев бунт против себе, а не против света, то је његово изокренуто
самопоштовање, некаква идиотска правда, дакле, одраз, не пораз.
Свет са тим нема ништа, јер је свет изопштен из Небесилићевог света. Мени
се тај свет допада колико год он би немогућ, неприхваћен и упадљиво изопштен.
И ајде сад, да ли идиоти спасавају свет, или је то само питање књижевности?
Не знам, питајте Небесилића.