Маринко Лолић
РАСПРАВЕ О ЕТИЧКИМ ПРОБЛЕМИМА НЕМАЧКОГ ИДЕАЛИЗМА
(Алекса Буха: Етичка мисао њемачке класичне филозофије, издавач: Академија наука и умјетности Републике Српске, Бањалука, 2021)
Прошло је тридесет пет година, откад је сарајевско издавачко предузеће Свјетлост, једна од најзначајнијих, и у смислу филозофском, издавачких кућа у бившој Југославији, у оквиру свог пројекта: Хрестоматија етичке мисли, у библиотеци έτός, објавила избор филозофских текстова под насловом – Етика њемачког класичног идеализма, који је, приредио и својим веома исцрпним предоговором, пропратио проф. Алекса Буха. О том јединственом и веома амбициозно замишљеном југословенском издавачком подухвату, истраживања и презентације главних токова светске и европске етичке мисли, писано је у више наврата у југословенској филозофској периодици.
Пре две године, у издању Академије наука и умјетности Републике Српске појавила се књига, академика Алексе Бухе, Етичка мисао њемачке класичне фило – зофије, коју чине четири расправе, које су, године 1986, објављене у оквиру хрестоматије Етика њемачког класичног идеализма, као уводне студије у филозофске системе и моралну филозофију главних представника немачког идеализма: Канта, Фихтеа, Шелинга и Хегела. Поред поменутих расправа, у овој књизи налази се и ауторова студија Морал и повијест, која је године 1987, публикована у сарајевском часопису Дијалог, а која се бави „критичком реконструкцијом практичке филозофије њемачких идеалиста“, из историјске перспективе.
Иако писац ове књиге наводи, да се за ново публиковање својих расправа, одлучио због тога што је хрестоматија Етике њемачког класичног идеализма, данас готово недоступна, ипак значајнији разлог за овај важан издавачки подухват, представља његово дубоко уверење, да етичке доктрине и идеје немачког класичног идеализма, у радикално измењеном филозофском и епохалном контексту, пуном изазова, постају незаобилазне, не само за професионалне филозофе, већ и за живот савременог индивидуума, који, у епохи постхуманизма и трансхуманизма, настоји, да, у филозофској рефлексији моралних идеја пронађе ослонац и прибежиште.
Алекса Буха истакнути је југословенски и српски филозоф, преводилац, истраживач и тумач најзначајнијих дела немачког идеализма и савремене немачке филозофије. Својом педагошком, филозофском и јавном интелектуалном делатношћу, оставио је значајан печат на сарајевској и југословенској филозофској сцени осамдесетих година прошлог века. Овим издавачким потезом, у радикално измење ном историјском и културном контексту, он се враћа, не само критичком преиспи тивању својих филозофских почетака, већ на основу свог богатог филозофског, педагошког и преводилачког искуства, настоји да укаже на то да су моралне и политичке идеје Канта, Фихтеа, Шелинга и Хегела, незаобилазне за разумевање наше савремености.
Епохални значај Кантовог трансценденталног идеализма, Буха не види само у уверењу мислиоца из Кенигсберга да је његова критичка филозофија, и у области модерне етичке мисли, извршила коперникански обрт, већ и у потврди његових великих савременика, који су попут Гетеа сматрали да је писац Критике чистога ума „на почетку немачке филозофије поставио фундаменте на којима се даље градила зграда немачког трансценденталног, субјективног и апсолутног идеализма“.
У историји европске филозофије, епоха немачког идеализма по својим филозофским достигнућима често се пореди са најзначајнијим раздобљем Грчке филозофске мисли, које почиње са Сократом а завршава се с Аристотелом. На почетку овог раздобља стоји Кантово монументално филозофско дело, из којег су се, како каже аутор, на парадоксалан начин, развили Фихтеов, Шелингов и Хегелов филозофски системи. Парадоксалност у развоју немачког идеализма Буха, види у томе што су, по његовом мишљењу, „ови потоњи филозофски системи настали… не толико на ’Кантовом трагу’, колико супротно главним интенцијама његове мисли“. Штета што аутор није покушао да овај занимљиви филозофски парадокс детаљније осветли, да бисмо јасније видели на шта се мисли кад се тврди да се немачка идеалистичка филозофија развијала супротстављајући се основним филозофским интенцијама њеног утемељивача.
У тумачењу моралних идеја, Буха полази од разматрања фундаменталних принципа Кантовог, Фихтеовог, Шелинговог и Хегеловог филозофског система, и на основу тих увида настоји посебно да нагласи у чему се састоји релевантност етичке проблематике немачког идеализма за данашњи свет. Штавише, имајући у виду богату и разноврсну рецепцију филозофске мисли немачког идеализма, он с правом сматра да у неким кључним аспектима, „истине немачког идеализма… важе као истине (и) нашег времена“, на шта су указали најпознатији тумачи ових филозофских идеја, међу којима се, по ауторовом мишљењу, налазе и имена југословенских филозофа из друге половине XX века.
За разумевање кључних проблема филозофије морала немачког класичног идеализма, сматра аутор, неопходно је претходно прецизирање филозофске позиције Имануела Канта, творца критичког идеализма. А то, пре свега, значи, одређење Кантовог схватања идеја ума и критике, затим слободе, воље, морала и дужности које се често налазе у наслову његових главних дела, а које су, по Бухином мишљењу, остале „непрецизне“.
Да је оправдана сумња у Кантово именовање самог проблема, и да се ту не ради само о „пукој економији наслова“, Буха сматра, да то потврђује Кантово одређење светског појма филозофије, као „науке о односу свега сазнања према битним циљевима људског ума“, односно „законодавству људског ума“. Стога се, по мишљењу овог аутора показује да је филозофија код Канта, већ у наслову његових главних дела, суочена са својим „предметом“, у визури његове критике.
У свом критичком приступу Кантовом одређењу појма чистога ума, Буха следи Адорна, који, по његовом мишљењу, „одређује (чисти) ум или разум уопште“ (Кантов израз) као „моменат јединства свих субјективних моћи које леже у основи различитих Критика,“ односно, као „организовану дјелатност мишљења која се… схвата као моћ да се, у разноврсном, произведе јединство.“
Аутор сматра да Кант између ума и разума не прави разлику све док се мишљење види као синтетизирајућа делатност, која оно разноврсно успева да сагледа у јединству. „Ум/разум то може, у еминентном смислу, као чист, то јест независан од искуства, слободан и аутономан ум. Као самозаконодаван или а прирори законодаван ум, као мишљење на основу принципа а приори“. У томе се, по Бухи, огледа виша форма мишљења, коју треба разликовати од њене ниже форме. Кад говори о (чистом) уму, односно његовим вишим формама моћи, које су превасходно моћи мишљења, Буха сматра, да Кант нема потребу да то чини употребљавајући увијек овај атрибут.
Кантов појам филозофије, схваћен у светском смислу, повезан је с „битним циљевима људског ума“. По Бухином мишљењу Кантов светски појам филозофије представља синоним за више интересе „људског ума, а за њихову спознају и, што је још важније, реализацију, нема другог органона до сам тај ум“. Према Бухи, за Канта, ум постоји само кроз спознају и реализацију својих сврха. Стога, у овом контексту, по ауторовом мишљењу, Кант разликује спекулативни интерес ума од његовог практичког интереса.
Указујући на важност Кантове дистинкције, коју он прави између разума и ума, Буха истиче да табела наших душевних моћи кенигсбершког мислиоца, иако није богата, посве је оригинална, по томе што се његово учење о моћима душе тиче њихове више форме. Према Бухи, Кант сматра, да, „тек ове више форме душевних моћи чине човека човеком; човек је доиста човек по вишој моћи спознаје, по вишој моћи хтења и по вишој моћи осећања задовољства и незадовољства“.
Буха сматра да се,на основу Кантових критеријума поделе мишљења може закључити да код кенигсбершког мислиоца моћ спознаје има централно место у односу на друге две моћи, али да по том питању нису отклоњене све недоумице, што се види у Уводу Критике моћи суђења, где Кант тврди да је сваки покушај уношења јединства у разноврсност наших моћи илузоран да би такво јединство, у даљем тексту, ипак потврдио.
Буха истиче да код Канта, „бит душевних моћи човјека чине“ три облика више моћи спознаје: разум, моћ суђења и ум. Кант систематску представу моћи мишљења дели на три дела. На првом месту је моћ сазнања онога што је опште (правила), то јест разум, на другом месту је моћ супсумције, а на трећем месту – моћ одређивања посебнога оним што је опште (моћ извођења из принципа), то јест ума.
Аутор истиче да разлику између разумске и умске спознаје, Кант прави на основу тога да ли се материјал спознаје добија споља (разумска) или је његово порекло изнутра (умска) спознаја. Настојећи да прецизно одреди смисао Кантове критике теоријског и практичког ума, Буха истиче да се критика чистога ума на практичном подручју предузима због тога што само кад овај не поступа као чисти ум у ужем смислу.
Буха подсећа да Кант сматра да „филозофија није корпус готових истина, и она се не може учити“. Према мислиоцу из Кенигсберга „учити се може само филозофирању“. Аутор истиче да Канту није стало до „школског“, већ до „светског“ појма филозофије, који садржи оно „што свакога нужно интересује“ одређење појма човека.
Према Бухи, одговор на четврто Кантово питање: Шта је човек?, представља услов за разумевање његовог схватања морала, свести и добре воље. Стога је, по његовом мишљењу, ово питање неопходно одмах поставити, због тога што из одоговора на питање о сазданости човека, посебно сврхе његове егзистенције, следи и одговор на питање о пореклу морала.
Буха своју интерпретацију Кантовог схватања човека почиње одређењем његове идеје антропологије у прагматичком смислу, и напомиње да се код Канта ради о физиолошком и прагматичком познавању човека. „Физиолошко познавање човјека усмјерено је на истраживање оног што природа чини из човјека, прагматичко, на оно што он, као слободно дјелатно биће, чини из самог себе или може и треба да чини“.
Посматране из нове перспективе као сасвим засебне студије, показује се да Бухине расправе посвећене моралној филозофији немачког класичног идеализма, имају много шири значај у филозофском опусу нашег аутора. Строго говорећи, ове расправе припадају најплоднијој и најпродуктивнијој раној фази Бухине филозофске делатности, која захвата средишње подручје ауторових филозофских истраживања – немачког класичног идеализма. У том раздобљу, настали су његови најзначајнији преводи филозофских дела немачког класичног идеализма и немачке савремене филозофије, написане су расправе, приређени важни зборници и објављене најважније студије које се баве једним од најзначајнијих поља ауторове филозофске и педагошке делатности. У Бухиним раним списима препознатљив је специфичан утицај његових професора Вање Сутлића и Абдулаха Шарчевића, али и почетак про – дора на домаћу и ширу међународну филозофску сцену, борба за изградњу властитог филозофског идентитета и ауторово настојање да на компетентан начин прати и критички коментарише најновије филозофске трендове у истраживању и интерпретацији немачког класичног идеализма (Дитер Хенрих), те његов велики труд и допринос да преводима релевантних филозофских дела помогне да наша филозофска средина буде у току с најновијим кретањима у савременој немачкој и европској филозофији (Карл-Ото Апел). У том смислу можемо рећи, да су студије сабране у овој књизи, још увек, не само инструктивне, већ и инспиративне за све оне који се определе за темељно проучавање епохе немачког класичног идеализма и различитих облика и нивоа рецепције тог великог класицизма у мишљењу у нашој средини у другој половини XX века.