Љубомир П. Ненадовић (1826–1895)
Маринко Лолић
ПУТОПИС – ОД ВЕДРЕ ФИЛОЗОФИЈЕ ЖИВОТА
ДО ДУБОКОМИСЛЕНЕ ИРОНИЈЕ
Цела Јевропа башта је мени,
По којој ја се безбрижно шетам,
Лондон и Берлин, Париз чувени,
Пролазим редом, улице чепам.
Полазак из Напуља (1851)
Ове године навршава се двеста година од рођења Љубомира Ненадовића,
писца чувених путописа, Путовање по прајском приморју и по острву Ригену, Писма
из Швајцарске, Писма из Италије и Писма из Немачке, које је аутор насловио као
„путничка писма“, а његови савремени читаоци, и најновији тумачи, у тим писмима,
виде зачетке својеврсних, најчешће духовитих, понекад, и саркастичних и „тешкомислених“ (анти)романа и антипутописа модерне српске књижевности.
У предговору Задругином издању Ненадовићевом ремек делу српске путописне прозе, Писма из Немачке, писаном, готово, пре једног века, Павле Поповић,
истиче, да би „једна од најлепших теза… из наше књижевности била о Љ. П. Ненадовићу“. Поповић је, с правом, веровао, да би аутор те тезе, могао да „учини више
лепих и занимљивих истраживања“, јер је време у којем је творац српске путо писне
прозе живео и деловао „врло занимљиво а врло мало испитано“. Знаменити историчар српске књижевности имао је у виду, да, кад се говори о Љубомиру Ненадовићу,
да је „реч о Србији, не о српској књижевности уопште, јер је Ненадовић један од оног
малог броја писаца који су живели и радили у Србији кнеза Александра и кнеза
Михаила“. Својом многоструком књижевном и јавном делатношћу, Ненадо вић је био
везан „за све тадашње прилике, за цео јавни рад“. Поповић напомиње, да је много
Ненадовићевих „вршњака радило заједно с њим у књижевности, просвети, политици;
пуно догађаја у којима је он учествовао“.
Стога је, с правом, сматрао, да „цело то друштво треба оживети да би се он
како треба схватио“. Нарочито је наглашавао, да треба истражити „прилике наших
студената на страни у то доба, и све што су они, и он… тамо могли видети“. Уз наглашавање значаја прецизне реконструкције епохалног и ужег и ширег друштвеног
контекста у којем је Ненадовић стварао своје књижевно дело, Поповић је указивао и
на потребу нове евалуације Ненадовићевог књижевног опуса, која подразумева ново
тумачење и „критику текста… пошто су Ненадовићеве песме и путописи често сасвим
друкчији у првој редакцији, кад су у часописима излазили, него у издањима целокупних дела“. Све је то, по Поповићевом мишљењу, неопходно истражити и проучити да би се могла „слика Ненадовићева ухватити и оживети, и његов многоструки књижев-
ни рад правилно оценити“. Без обзира на то, што је имао у виду, да су о Ненадовићевом књижевном делу писали тако угледни критичари и писци као што су С.
Новаковић, К. Руварац, А. Николић, Љ. Недић, М. Цар, Ј. Скерлић, који су дали вредне прилоге, Поповић је сматрао, да су још увек „књижевни рад и књижевна фигура“
нашег (путо)писца недовољно проучени и осветљени.
Ове речи, Павла Поповића, које су се, први пут чуле, пре нешто више од једног
века, нису остале без одјека у нашој књижевној јавности; ипак, треба рећи, да су, у неким
својим аспектима, данас актуелније, него у време кад су изречене. Наиме, Србија се, као
и у Ненадовићево доба, још увек налази на свом дугом путу (не само својом кривицом!)
ка Европи, иако је, у међувремену, успела да изгради своје државне, образовне и културне
институције према европским стандардима. Међутим, и поред тога, она не успева да
постане чланица тог привилегованог клуба европских држава, јер се, према њој данас,
много оштрије, него у 19. веку, примењују двоструки стандарди.
Главни услов, који Србија треба да испуни да би постала чланица Европске
уније, јесте, да се добровољно одрекне Косова и Метохије, делова своје територије,
који чине језгро њене државности и темељ њеног националног идентитета.
Истакнути српски правник и филозоф Димитрије Матић, који је, заједно с
Љубомиром Ненадовићем студирао филозофију на Берлинском универзитету, био је
згранут мишљењем неких европских слободоумних духова, који су у 19. веку истицали да ослобођењу Италије треба придонети тако што ће јој се, од Аустрије, припојити Ломбардија, а којој би се, компензација за то, обезбедила у „Доњем
Подунављу“, Матићевој земљи! Наш правник сматрао је, да просвећена Европа, ако
држи до права и правде, не може „отимати туђе“.
Будући творац српског модерног путописа, од почетка свог школовања, показивао је изузетну љубав према филозофији. Придајући велику важност филозофији
у свом образовању, он је често истицао своје поштовање према филозофији и домаћим и страним филозофима, чија је предавања радо слушао. Ненадовић је, после
гимназије, уписао Лицеј на којем је био „слушатељ I године философије“, како се
сам тада потписивао. Филозофију је, на Лицеју, предавао Коста Бранковић, којег су
се многи његови ђаци сећали с „најњежнијом ученичком признателношћу“. Будући
писац прве Историје философије код Срба, песник Милан Кујунџић Абердар, говорио
је, да су Бранковићева предавања била „пуна дражи“ и да је имао „природно осећање“
и „богато искуство.“ С још већом топлином и захвалношћу, сећао се Ненадовић свог
професора филозофије. „Наш добри професор Бранковић“, каже он, „лежи ми на
срцу, јербо ме је извео и упутио у философију и зрелије мишљење.“ За своје
интелектуално формирање, Ненадовић посебно истиче заслуге Бранковића и
берлинског професора Мишлеа, који су допринели, како он каже, да његове „детињи
ограничене мисли“ нађу „вечиту неограниченост, и слободу мишљења, расуђивања
и по сопственим убеђењима пресуђење“.
С обзиром на то, да је потицао из имућне породице Ненадовић, имао је, могућност да своје школовање настави на страни и он је, после годину дана проведених
на Лицеју, „дилижансом из Земуна“, кренуо у Европу. Прва његова европска, универзитетска станица, био је Праг, где је, на тамошњем универзитету, године 1844, уписао студије филозофије. У једном свом писму, Ненадовић пише, да се, на прашком
универзитету, упознао с Јанком Шафариком, Јованом Стефановићем Виловским и
Фрањом Курелцем, истакнутим представницима интелектуалне елите словенских
народа. Међутим, Праг му се није много допао, па се, после годину дана, вратио у
Србију. Изгледа, да се, већ тих година, како каже Павле Поповић, у Ненадовићу
„родио путник“, јер је он, већ следеће године, отпутовао у Берлин, да би, на чувеном
Хумболтовом универзитету, слушао предавања немачког филозофа, француског порекла, Карла Лудвига Мишлеа, родоначелника десног крила Хегелове филозофске
школе, кога је, импресиониран његовим предавањима, поредио са Сократом.
Дошавши у Берлин да, као јунаци из Тургењевљевог романа Очеви и деца,
студира филозофију, Ненадовић је с одушевљењем писао о Мишлеовим предавањима. Поповић истиче, да су српски студенти Мишлеу, у знак пажње, у складу с тадашњим обичајима, поклонили једну лепу сребрну чашу, а Ненадовић му је, том
приликом, у знак захвалности, написао један сонет.
Иако није потврђено, да је полагао испите из филозофије, Ненадовић је тврдио,
да је од Мишлеа, много научио. Поредећи Мишлеа са својим професором Бранковићем, он истиче, да га је српски професор први увео у филозофију, а да га је немачки
професор „утемељио у поњатијима која су права, и која су се још колебала“. Истицао
је, да су му Мишлеова „предавања отворила врата новом умном свету“, и да је немачки филозоф многе његове „сумње решио; после његових лекција и књига, све ми
је јасно, на чисто сам са универсумом“.
У време Ненадовићевих студија на берлинском универзитету, најпознатији
филозоф био је Шелинг, један од четворице припадника пантеона немачког класичног
идеализма, који је био позван да дође на Универзитет у Берлину, седиште младохегелијанаца, који су, својом беспоштедном критиком, били трн у оку режиму, да, у
складу с интересима пруске монархије, „затре змајевско гнездо“, Хегелову филозофску школу. Пре Шелинга, још за Хегеловог живота, то је, безуспешно, покушао да
учини највећи филозоф европског песимизма, и најпознатији противник Хегелове
филозофије, Шопенхауер. Међутим, Шопенхауеров веома амбициозни покушај, да
својим филозофским предавањима, преотме Хегелу студенте завршио се дебаклом
аутора дела, Света као воља и представа. Студенти су радије ишли на Хегелова предавања, а доцније, ишли су његовом ученику Мишлеу. Према Ненадовићевим извештајима, Мишле је, на својим предавањима, имао око двеста, триста студената, што
је, за то време, било веома много.
Ненадовић је, поред путовања и филозофије, волео дружења и забаву. Одлазио
је у позориште, играо билијар и шах и писао песме. Захваљујући својој дружељубивости, имао је много пријатеља међу студентима. Један од њих био је Словак Карло
Хајичек, с којим је Ненадовић посетио острво Риген и написао свој први путопис,
Писма из Грајсфалда.
Од српских студената, његов најпознатији друг био је Димитрије Матић, који
је, заслугом проте Матеје Ненадовића, добио стипендију и дошао у Берлин на студије
филозофије и права. Матић је био први наш филозоф који је написао докторску тезу
о немачком класичном идеализму (докторска дисертација коју је одбранио у Лајпцигу, откривена је тек 2010. године, захваљујући истраживањима проф. Слободана Жуњића), потоњи министар просвете, нешто старији од Ненадовића, и већ познат у
књижевности. С њим ће Ненадовић доцније путовати у Хајделберг и у Женеву, писати му песме и посвећивати му своје путописе.
Универзитет у Берлину био је, тада, не само највећи, већ и најмодернији
немачки универзитет, али је универзитет у Хајделбергу, после берлинског, најславнији универзитет, како на једном месту и сам Ненадовић пише. Будући да је Матић,
године 1846, кренуо за Хајделберг да, на тамошњем универзитету, студира право и
камералистику, с њим је, већ навикнут на мењање универзитета, кренуо и Ненадовић.
Ненадовић ће, с Матићем, и са још неким немачким студентима, путовати по
Швајцарској, одакле ће се вратити са својим новим путописом, познатим Писмима из
Швајцарске, и с новом љубављу према планинама и планинарењу. УШвајцарској се
Ненадовић одушевљавао њеном борбом за слободу, њеном природом и Русоовим
филозофским списима, који, као што му Шилер пева, „хришћане у људе претвара“.
Ненадовићеви почетни, сасвим доситејевски, просветитељски мотиви његових
путовања по западноевропским земљама и студијама у најпознатијим западно европским универзитетским центрима, доживели су вишеструку сложену трансформацију.
Од првих Ненадовићевих путописа из Немачке, до његових извештаја с путовања по
Швајцарској и Италији, и завршне речи његовог, свакако у тематском и посебно у
поетичком смислу најкомплекснијег путописа, Писма из Немачке, који представља
круну путописне прозе творца српског путописа, којима се он издваја као релевантна
књижевна фигура српске књижевности, и чије дело, својим различитим аспектима,
не само да осветљава домаћу и европску интелектуалну и културну сцену, већ нам
нуди веома слојевиту и противречну слику модерне Европе, њене политике и културе.
Ненадовићева слика Европе, с једне стране, прожета је просветитељским филозофским идејама, док, с друге, у његовом најзрелијем спису, видимо аутора који, не само
да указује на ограничења просветиељског пројекта, већ истиче његова ограничења,
коју чини завршна нихилистичка слика његових путешествија по Европи, пуна
негативних утисака о последицама европске модерности, с много шопенхауеровског
сарказма и песимизма, о политичким сукобима и вечном културном ривалству двеју
највећих европских држава, Француске и Немачке, које крећу у нови ратни сукоб. До
те сложене слике Европе, Ненадовић нас је довео преко својих Путописа из Швајцарске, пуних младалачке ведрине и животног елана, Путописа из Италије, у којима
је централна личност узвишени лик црногорског владике Његоша и Путописа из
Немачке, у којима се види, како наш путописац, као бивши хегелијанац, све више попушта према идејама најљућег Хегеловог противника Шопенхауера. Те Шопенхауер-
ове идеје о песимизму, које су постале саставни део духа времена чине основни тон
Ненадовићевог позног промишљања света и човекове судбине. Тако је Ненадовић у
својој путописној прози успео да обједини филозофски дух две велике фигуре
модерне европске филозофије; једну која је модерну епоху довела до појма (Хабермас), и другу која се критички односи према традицији европског логоцентризма,
уводећи нови филозофски наратив заснован на метафори и симболу као новим
медијима филозофије и филозофске комуникације.
Посматрани из данашње перспективе, показује се, да мерени најстрожим
књижевнокритичким и поетичким мерилима, Ненадовићеви путописи нису само белешке и опаске једног наивног путника са периферије Европе, већ, много чешће,
аутентичне рефлексије европског интелектуалца 19. века, с низом темељних увида у
најважнија културна и политичка кретања у деветнаестовековној Србији и Европи.
Ненадовићеви путописи представљају својеврсну филозофску дијагнозу времена,
која је, с једне стране, прожета просветитељским оптимизмом, а с друге, испуњена
меланхолијом и песимизмом Шопенхауерове филозофије. Кроз Ненадовићеве
путописе, на вишеструк начин, снажно се прелама и његова лична судбина. На
почетку пута, његов младићки оптимизам и жеља за знањем и новим искуством, боји
ведрином његове прве путописе, Писма из Грајсфелда, а, с његовим интелектуалним
сазревањем, јавља се спознаја трагичности и пролазности живота, која карактерише
његова Писма из Швајцарске, да би, попут српског Екермана, забележио свој сусрет
и дане проведене у Италији с Његошем, оставивши једно од најупечатљивијих
сведочанстава о великом песнику и владару Црне Горе. Ненадовићево мисаоно
сведочење о Његошу подстакнуто је догађајима у Србији, у које је, на трагичан начин,
била уплетена и Ненадовићева породица, у убиство његовог пријатеља, кнеза
Михаила.
„Љубомир П. Ненадовић, „Госпо̕нЉуба Ненадовић“, како су га старији звали,
„чика-Љуба“, умро је у дубокој старости, окружен општим симпатијама.
Народољубац, славенофил, слободњак, дидактичар – он је имао све што му је могло
проширити круг читалаца“ (Скерлић). Захваљујући ведром духу и лепом стилу,
Ненадовић је био омиљен, веома популаран и много читан писац. Обраћање некоме
са Љуба, уместо пуним именом, најчешће је знак блискости и пријатељског односа.
Скраћивање имена ради лакше комуникације, што је типично за српску традицију у
давању надимака, да се покаже наклоност, говори и назив улице која је у Београду
посвећена Ненадовићу.
Данас се у Чика Љубиној улици у Београду налази зграда Филозофског
факултета, образовне институције о којој је Ненадовић маштао као студент
филозофије, док је студирао у водећим европским филозофским центрима. Та улица
води ка Тргу републике, на којем је постављен споменик његовом пријатељу кнезу
Михаилу. Паралелно с ЧикаЉубином улицом, налази се кнез Михаилова улица. Неко
се потрудио, да два пријатеља, и у вечности, остану у блиском односу. Смештајући
Филозофски факултет у Чика Љубину улицу и повезујући је са Тргом републике
показује се, да су понекад и наши урбанисти водили рачуна, да мапа српске
престонице буде, новим нараштајима, истинска јавна топографија српске културе
сећања.