Маринко Лолић
АНАТОМИЈА КРИЗЕ
(Јово Р. Дробњак: Криза ума,
„Српска краљевска академија научника и уметника“, Београд, 2021)
Економиста и угледни привредник др Јово Р. Дробњак у књизи Криза ума, сабрао је своје аналитичке текстове и критичке расправе, које је континуирано објављивао у временском размаку од 2011. до 2020, у часописима, електронским медијима и
на различитим сајтовима и порталима, који се баве проблемима транзиције српског
друштва. Сабрани сада у књизи, ови текстови нису, у међувремену, ништа изгубили
од своје теоријске актуелности. Напротив, чини се, да они, сада, у свом књижном облику, добијају још већу актуелност, јер, овако обједињени у једну целину, на много
јаснији и ефектнији начин, показују све одлике и квалитете Дробњакове економске,
социолошке и политиколошке аналитике, и његовог широког познавања главних проблема привредних тешкоћа и друштвених изазова српског друштва. Стога је ауторова оштра критика корупције и аномалија које су пратиле приватизацију и економске
реформе у Србији, непосредно, после српске петооктобарске револуције, веома уверљива, јер је заснована на широком познавању, не само емпиријске грађе, већ и теоријски утемељеним и продорним економским и политиколошким анализама неких од
највећих српских предузећа и компанија, попут, изнуђене продаје „Делта Максија“,
јединог домаћег трговинског ланца.
Иако је Дробњак, по основном образовању, економиста, поднаслов његове
књиге, јасно прецизира, да се он, у својим радовима и аналитичким расправама, не
бави само економским проблемима српског друштва у доба транзиције, већ разматра
и нека важна социолошка и политичка питања, и, у својим аналитичким текстовима,
поред економије, задире и у неке друге области друштвених наука, које обухвата
знатно шире научно поље и прелазе оквире економских наука и захватају друге
научне дисциплине, које се баве филозофским, социолошким, правним и политиколошким аспектима наше савремености.
У свом дијагностичком сагледавању економске и друштвене кризе српског
друштва, Дробњак долази до закључка, да се ради о веома дубокој и комплексној кризи
„економског ума“, која се манифестује, не само у сфери економских процена и плани-
рања будућности српске привреде, већ и у самој кризи критеријума друштвене дијагностике, којима се процењује карактер и дубина саме кризе друштва. За
инсуфицијенцију ума у области економских наука, по Дробњаковом мишљењу, највећу
одговорност сноси српска интелектуална елита, која је, углавном, била, не само недовољно стручна, већ и неспремна и пасивна, и није се „супротставила петооктобарском
преврату“, а након тога, била је само неми и равнодушни посматрач, док су се проводила разна „непочинстава по сценарију и инструкцијама разних агентура“.
Што се тиче новоформиране власти, која је, по ауторовом мишљењу, уствари,
постоктобарска „агентура“, различитих западних земаља, које су на разне начине утицале и учествовале у обарању Милошвића и његовог режима, Дробњак сматра, да
њен професионални етос најбоље исказује једна Конфуцијева мисао, која гласи:
„Лоша власт не осећа одговорност, а тежи за богатством без муке и задовољством
без граница“.
У предговору књиге Криза ума, аутор, на концизан начин даје прецизан инвентар кључних узрока који су изазвали економску и друштвену кризу српског друштва и
довели до политичких промена почетком 20. века. На првом месту, Дробњак истиче, ауторитарну комунистичку идеологију, која је, у различитим, грубљим или мекшим облицима, била доминантна у југословенском друштву од 1945. до 2000. године. Аутор
сматра, да је комунистичка идеологија, која је, доминирала непосредно после Другог
светског рата у југословенском друштву, све до сукоба са Информбироом, била совјетски дијамат, а после Титовог „не“ Стаљину 1948. године, све до краја 50-их била је ау-
торитарна Титова диктатура, која је, шездесетих година, попримила неке либералније
аспекте, захваљујући појави критичких интелектуалаца у самој КПЈ, а посебно у југо-
словенској академској јавности, која је све више јачала и, својом критиком, доводила у
питање ауторитарне аспекте југословеснког социјалистичког друштва. Када је, после
Титове смрти, почео сукоб око његовог политичког наслеђа, опстанак југословенске
заједнице био је јасно доведен у питање. Распад Југославије и настанак појединих
држава и квазидржава од бивших југословенских република и покрајина, одвијао се у
атмосфери суровог грађанског рата и великог мешања страног фактора. У тим ратним
околностима, у најтежем положају био је српски народ, који се, с распадом Југославије, нашао у другим државама, и у подређеном положају.
Србија је, после распада комунизма, последња од свих бивших југословенских
република кренула у рестаурацију грађанског друштва и политичког плурализма. Изградња нових политичких институција подразумевала је промену свих других подсистема, пре свега, привреде, образовања, просвете, науке, здравства, и др.
Управо, Дробњак, у својим анализама, посебну пажњу посвећује проблемима
који су везани за „накарадну политику образовања“, која је, нарочито, после петог
октобра, била занемарена и погрешно вођена. Под флоскулом „образовања у духу демократије и људских права“, преко различитих идеолошких просветних пројеката,
вршено је идеолошко поробљавање земаља у којима су та права, наводно, угрожена.
Главну опасност од овог идеолошког пројекта Дробњак види у томе што се
под синтагмама о „демократском образовању“ и „демократском уређењу друштва“,
којима се проповеда и обећава остварење благостања у друштву, уствари развија једна
малигна идеологија десуверенизације, која припрема грађане да се добровољно
одрекну власништа над свим природним и друштвеним богатствима, као и над привредним и културним добрима, што, у преводу, значи, да друштвену надградњу треба
потпуно денационализовати.
У таквом друштву, објашњава Дробњак, важан елеменат „поробљавања слободом и демократијом“ има законодавство које треба усмерити искључиво на заштиту
приватног и корпоративног (империјалистичког) власништа, као и на беспрекорно
провођење њихових одлука и ултимативних налога.
Дробњак своју тезу о вазалном односу наших демократских петооктобарских
власти илуструје на примеру нашег тржишта уџбеника. За сваку државу, образовање
и сфера просвете један је од кључних сектора, који одлучују, не само о кавалитету образовања и културе, већ и целокуног живота и будућности једне земље. Једна од
највећих грешака које су, по Дробњаковом мишљењу, починиле наше просветне власти, после петог октобра, јесте у томе, када су одлучиле уз детаљна упутства нових
колонизатора, препусте странцима да се мешају и доносе одлуке о стратегији, програму образовања и штампања уџбеника за наше основне и средње школе.
Књига Криза ума, поред предговора и увода, садржи шеснаест, у тематском и
жанровском смислу различитих расправа у којима су обухваћене кључне теме и питања наше економске и друштвене стварности, од десуверенизације и ембарга као
антитржишних мера, до економских злочина и постављања колонијалних управника
у нашим компанијама, статистичких фалсификата, те низа занимљивих аналитичких
чланака о канџама глобализма, страним банкама као гробарима српске економије,
важности српске дијаспоре у економском, научном и културном развоју српске привреде, карактеру нове реиндустријализације Србије, значају саобраћаја за привредни
развој земље, страним директним инвестицијама као инструменту експлоатације,
исцрпној анализи пројекта водног коридора Дунав –Морава –Вардар, јавном сектору
и његовом значају за развој српске привреде, афере око продаје Телекома и њених
економских последица за нашу земљу, статуса радника на тржишту рада и еколошке
економије.
Књига Криза ума, не само обиљем доказа заснованих на поузданим чињеницама, већ и дубином ауторових аналитичких увида, представља драгоцено дело о једном бурном времену, и поуздано сведочанство о друштвеним и економским
проблемима с којима се, у доба транзиције, суочавало, и још увек се суочава, српско
друштво. Стога се чини, да ће будућим истраживачима, расправе Јове Дробњака бити
поуздан оријентир, не само у реконструкцији једне веома бурне историјске епохе,
већ и извор релевантних закључака о најсложенијим питањима нашег савременог
друштва, које писац – на темељу бројних докумената, обимне емпиријске грађе и ре-
левантних чињеница – аргументовано, изводи.