Маринко Арсић Ивков
КЊИГЕ ГОВОРЕ ИСТИНУ
Посвећујем ову награду свима онима који верују да књиге говоре истину, који
у њима налазе одговоре на своје недоумице и утеху за своје трауме и болове, који у
њима налазе све оно што не могу да нађу у животу.
Посвећујем је сваком појединачном читаоцу, јер верујем да он читањем допуњује роман.
Посвећујем је својој храбрости што сам се, упркос свим великим делима светске књижевности, усудио да и сам нешто напишем.
Посвећујем је свом кукавичлуку због кога сам, склањајући се од животних
изазова и недаћа, уточиште налазио у књижевности, чешће као читалац, а ређе као
писац.
Посвећујем је свим оним дивним и ружним тренуцима из живота које сам преточио у просту књижевну метафору.
Посвећујем је својим најближима који су трпели сва она запостављања и неправде које доноси писање књига. Сви знамо да је у целокупној светској књижевности било мало срећних писаца, али не знамо да је можда још мање њихових
најближих било срећно.
Посвећујем је свим својим започетим рукописима које никада нећу завршити,
а у које сам полагао толике наде. Рукописи су као и нада. Само магла у рукама, све
док се не појаве пред читаоцима. Нема књиге без корица.
Посвећујем је свим оним лепим тренуцима, уживањима, одморима, ленчарењима, које нисам доживео јер сам их жртвовао књижевности и писању.
Посвећујем је неправди према свим оним писцима који нису добили овакву
награду, а значајна су имена савремене српске књижевности и који су је заслужили
пре него ја.
Посвећујем је једном, за мене највећем, издавачу, Нишком културном центру,
без кога не бих добио награду и без кога роман не би доживео оволику популарност.
Посвећујем је родном селу Стапару, у Бачкој, не само зато што сам у њему
рођен, што над њим одвајкада лете голубови и што у њему ваздух мирише на историју и на књижевност, већ и зато што је у њему рођен мој старији друг и писац, Мирослав Јосић Вишњић, који је родном селу донео прву Нинову награду.
Посвећујем је писцу и библиотекару Александријске библиотеке, Калимаху,
чије сам речи, написане пре више од 22 века, као писац одувек имао на уму: „Дебеле
књиге су велико зло“. На радост читалаца, нисам написао ниједну дебелу књигу једном за свагда формулисао филозофију књижевног јунака: „Сам против свих“.
Нема у читавој књижевности ни аутентичног јунака, ни великог романа, без овог сервантесовског начела. Оно је примењено и у мом награђеном роману.
Посвећујем је Достојевском, који је у Злим дусима саветовао писцима како да
се понашају кад изађу пред публику: Чувајте се да не претерате, чувајте се да не по-
станете досадни. Водите рачуна о времену.
Зато је, на крају, посвећујем тачки. Том најмањем али и највећем знаку интерпункције, алфи и омеги, без које не може да постоји ништа на овоме свету.
Тачка.
(Беседа добитника Нинове награде, Задужбина Илије М. Коларца, 3. фебруара 2025)
