Књигу песама „Последње Косово“ могао сам да објавим тек после две деценије. Васко Попа и Зоран Мишић саветовали су ми да не журим да не бих завршио у затвору као Миша Михајлов.

Нова књига Александра Петрова „Мемороман“, објављена у издању „Цептер бука“, представља сведочанство нашег књижевног живота у последњих неколико деценија. Као познаник и пријатељ најважнијих писаца српског језика, али и руских и америчких, Петров говори о књижевним и политичким приликама које су креирале једну епоху, или више њих. О томе колико је слободе писцима било дато, и колико су је они за себе изборили. Приповедач износи запажања о свом животу и људима који су га испуњавали, од ратног детињства до наших дана, портретишући не само писце, попут Црњанског или Васка Попе, већ и Слободана Пенезића Крцуна и Александра Ранковића.

Када говоримо о жанру ваше нове књиге, где бисмо могли да је сместимо, да ли је реч о мемоарима или роману? Због чега у одређеним деловима о приповедачу говорите у првом лицу, а негде у трећем?

Верујем да сам сковао нови књижевни термин „мемороман“ да бих одговорио и на ваше питање о жанру. А као мото навео сам и речи мог јунака Црњанског из текста „Нови облик романа“: „Мемоари су увек били најбољи део књижевности, особито када нису били дословце верни“. У „Мемороману“ укрштају се и други жанрови: приповетка, бајка, поезија, путопис, чак и фељтон који је авангарда увела међу књижевне жанрове. Још један је мото присутан као романескно гесло, навод из Набоковљевог романа „Стварни живот Себастијана Најта“, који бих могао да наведем али заменом имена: ја сам Александар или Александар је ја, или можда смо обојица неко кога ниједан од нас двојице не зна. Приповедачи су сва тројица када говоре о свету и веку, о низу стварних личности, каоиосеби.

Почеци сећања везаних за Београд из вашег детињства везани су за бомбардовање, за уништење грађанског света. Слични су онима која је имала Светлана Велмар Јанковић?

И Светлана је лик мога романа. Заједно смо, у истој запаљеној згради, преживели бомбардовање 6. априла 1941. године. Поред сличности у погледима на свет постоје и разлике у нашим животним путањама, а и мој се мемоарски роман разликује од њених „Прозрака“ и по свом наглашено хибридном карактеру и по слици епохе. Говорим о времену од распада прве до краја друге Југославије, а још и са излетима у нови миленијум. Разлика је и у ликовима, стварним, често јавним, из Европе, Азије, Северне и Јужне Америке, у описима њихових градова и земаља.

Будући да је ваше порекло руско и емигрантско, ваше становиште у књизи најчешће је антилевичарско. То се види када пишете о случају Гојка Ђога, Бранка Миљковића, Црњанског, Ђиласа, о 1968. години… Међутим, како видите тадашње „балансирање“ Танасија Младеновића, Ериха Коша, Добрице Ћосића? Уопште како вам данас изгледају ти сукоби на левици у погледу слободе говора и става? Због чега сте и сами били удаљени из Института за књижевност и уметност?

У сва три романескна лика ја сам српски писац (мада пишем и на руском), а како волим да кажем и сто одсто Рус и сто одсто Србин, рођен у Нишу. Тачно је да нисам био никада члан Комунистичке партије (нити било које друге). А још у гим назији био сам избачен из Народне омладине, што је вероватно јединствен случај, јер сви смо морали да будемо пионири или омладинци. Истеран сам и из мог Ин ститута у којем сам затим провео готово цео радни век и био научни саветник, оснивач и руководилац научног пројекта изучавања периодике. Разлози нису били идеолошки него приврженост праву на слободу мишљења или на став према убеђењу, а не према очекивању других, моћних. Ту идеју водиљу следио сам и као председник Удружења књижевника Србије, в. д. председника Савеза писаца Југославије, као предавач на многим универзитетима у свету. А и као критичар када сам подржао прогоњене песнике као што су били Гојко Ђого и Матија Бећковић, или одбио да осудим, рецимо, Танасија Младеновића због песме „Клизиш, Србијо, клизиш“. Бли ске су ми биле и јесу левичарске идеје о социјалној правди и родној равноправности, да наведем само њих. Неки писци, чланови СКЈ, балансирали су зато што су веровали да се друштвене промене могу бар започети тек у редовима владајуће и једине политичке партије. Ни без њих, укључујући и Ђиласа, не би дошло до препорода наше књижевности педесетих година прошлог века и њеног даљег развоја. И то је тема „Меморомана“. Знали су Васко Попа, и други, и за страхове и за партијске казне, али су остали велики писци.

Подсећате на то да су косовско питање, као и заташкавање разговора о Јасеновцу у Југославији, деценијски проблеми. Како сте касније, из иностранства, посматрали развој тих околности?

Исто као и из Србије. И Јасеновац и Косово такође су теме романа, а писао сам о њима и на основу разговора с личностима које су биле познате или готово непо знате у јавности. Мој друг Александар Суслов, директор ловишта на Шар планини, рекао ми је, као непосредни сведок, маја 1968. у Приштини да је Косово „пало“ после Брионског пленума 1966. године. У то сам се и сам уверио и ускоро сам почео да пишем књигу песама „Последње Косово“ коју сам могао да објавим тек после две деценије. Васко Попа и Зоран Мишић саветовали су ми да не журим да не бих завршио у затвору као Миша Михајлов. И они су ликови ове књиге, претежно, мртвих.

Говорите о приватним посетама Александру Ранковићу. Од њега сте чули приче налик онима из партизанских филмова?

Ранковић и Ђилас нису ми причали ратне бајке него оно што се потврдило као истина. И о пријатељству и разлозима разиласка.

Чеслав Милош рекао вам је да га од америчких колега раздваја „вишевековно историјско памћење“ које он код себе осећа више него код њих. Шта мислите о овом становишту?

Исто је и у српској књижевности. Песничка књига Црњанског је „Лирика Итаке“, њен први циклус „Видовданске песме“, а „Сеобе“ су и историјски роман, као и Андрићеви романи „На Дрини ћуприја“ и „Травничка хроника“. И „Мемороман“ почиње сећањем на посету Александрији, а о Итакама и митској богињи памћења Мнемозини реч је у првом поглављу.

Упознали сте, поред српских, и многе стране писце, Артура Милера, Сола Белоуа, Бродског, Окуџаву …

Мој живот обликовали су и преци и савременици, међу њима писци, разних језика, уметници као што су Рембрант, Шејка, Милић од Мачве, породица, другови из детињства и младости, колеге и колегинице. Њима је посвећен „Мемороман”.

Разговор водила: Марина Вулићевић
      („Политика“, 8. октобар 2018)