Јован Рајић (1726–1801)
Марина Курешевић
ВРЕМЕ РАЂАЊА ПРОСВЕТИТЕЉСТВА У ЕВРОПИ
У години када се прославља 300 година од рођења двојице веома значајних
српских просветитеља и полихистора, Јована Рајића и Захарије Орфелина, ваља се
подсетити њихова лика и дела. Они заједно са Доситејем Обрадовићем чине три темељна стуба српског препорода пре Вукове реформе језика и правописа.
Ко је био Јован Рајић? У каквом је времену живео? Која је дела написао? Којим
типом књижевног језика је писао?
Јован Рајић је био теолог (богослов), књижевник, историчар, а уз то и архимандрит манастира Ковиљ. За живота је пуно написао, објавио, али и путовао. Његова
био графија показује како је живео и радио једaн учен Србин тога времена.
Јован Рајић је рођен 1726. године у Сремским Карловцима, духовном и кул –
турном центру Срба у Хабзбуршкој монархији. Презиме Рајић је у ствари патроним,
настао од имена његовог оца Рајо. У периоду 1732–1744. похађао је Латинску школу
Ема нуела Козачинског у Сремским Карловцима и већ са 11 година постао помоћник
у њој. Као осамнаeстогодишњак (1744. године) наставио је школовање у Коморану,
где је похађао језуитску гимназију. У периоду 1748–1753. године прелази у Шопрон
у протестантску гимназију, да би потом школовање наставио у Кијеву, на Кијевској
духовној академији, средишту православне теологије тога доба, где је слушао руске
проповеднике, изучавао теологију и где је стекао завидно богословско образовање.
Потом, кратко је боравио у Москви, те Смоленску, да би се 1757. у 31. години
поново вратио у Сремске Карловце. Будући да се није запослио у Латинској школи,
он одлази у Пешту, Кијев, па у Јаши (Молдавија), одакле је бродом 1758. са 32 године
живота преко Цариграда отпутовао до Свете Горе са идејом да се тамо упозна са
старим српским рукописима који би му били потребни за писање будуће историје
српског народа. Иако је на Светој Гори боравио свега два месеца, то време је било
довољно да прегледа и препише неке старе рукописе (летописе, писма и повеље) и
разговара са монахом Пајсијем Хиландарцем, будућим писцем бугарске историје.
Наредне 1759. са 33 године живота постао је професор реторике и географије у Латинској школи у Сремским Карловцима. Међутим, место професора напустио је већ
1762. и отишао у Темишвар, на двор владике Вићентија Јовановића Видака. На позив
бачког владике Мојсија Путника прешао је у Нови Сад 1764, где четири године предаје богословске науке богословима, ђаконима и свештенству. Замонашио се 1772. у
манастиру Ковиљ, потом га је, у новосадској Саборној цркви, за јеромонаха рукоположио владика Мојсије Путник. Исте године произведен је за архимандрита и изабран за игумана манастира Ковиљ, где је провео остатак живота, бавећи се науком. Године
1801. умире и бива сахрањен у манастиру Ковиљ.
Време у којем је Рајић живео јесте време рађања просветитељства у Европи. То
је широки културни, политички и филозофски покрет, који је захватио целу Европу
заснивајући свој поглед на свет на култу разума (разум је врховни судија и једини извор
истине), науци (знање се стиче искуством и научним посматрањем света) и на критици
догми (оштро су нападани верска нетолеранција, сујеверје и привилегије племства).
Европско просветитељство из корена је променило друштвену мисао и поставило
темеље модерног грађанског друштва. То је време када се родила нада да ће наука и
образовање донети трајну срећу човечанству. У српској средини то је доба када се кроз
културу и науку утиче на буђење националне свести, када долази до демократизације
културе, те када у књижевност све више продиру елементи народног језика.
Кључне личности у српској култури XVIII века које су својим делом начинили
мост између средњовековне традиције и модерне српске књижевности јесу Јован
Рајић, Захарија Орфелин и Доситеј Обрадовић. Заједничка им је мисија просвећивања српског народа, мада је међу њима било и мимоилажења. Док је Јован Рајић
бранио монашки ред и црквену традицију, Доситеј Обрадовић је критиковао монаштво и залагао се за школе. Захарија Орфелин је био по идејама ближи Доситеју него
Рајићу. То су били људи широког образовања, који су препознавали и значај штампане
речи за свој, српски, народ.
Иза Јована Рајића остала су многа штампана дела, али и велики број рукописа.
Поред оригиналног стваралаштва, бавио се и превођењем и преписивањем. Дела која
је Јован Рајић оставио за собом могу се поделити у она теолошке садржине, у дела
књижевноуметничког карактера и дела научног, историјског, карактера.
Богословске саставе почео је да пише још током школовања. У Шопрону је
исписао Каноник (Молитвеник) 1749, дело које није само препис, већ и компилација,
будући да је неке одељке испуштао, премештао и додавао. Ту је 1751. завршио и
Камен вјери, где је, у једној књизи, изложено православно учење вере. Позната су и
његова Правила монашескаја из 1779. године. Правила су резултат доброг познавања
свих ранијих Правила за калуђере, уз Рајићеву визију особина које треба да красе
монахе, њихових дужности, као и осуду сујеверја и заосталости, које су биле при –
сутне међу монасима.
Као теолог написао је и Катихизис мали 1774. године, који се користио деценијама касније као уџбеник у српским школама. То дело је писано рускословенским
језиком, а преведено је и на румунски и на немачки језик и сва три превода су штампана у Бечу у Курцбековој штампарији 1776. године. Катихизис мали је био наук о
ве ри, јединствен за све припаднике православне вероисповести у аустријским
наследним земљама, дакле за Румуне и Србе. То је био уџбеник у свим тривијалним,
главним, нормалним и клирикалним школама у Карловачкој митрополији.
Међу делима преводног карактера нарочито се истиче и Собраније разних
недјељних и празничних поучениј 1793. године, збирка проповеди која је преведена
са рускословенског на српски народни језик, са много српскословенских елемената.
О Рајићевом раду на лепој књижевности речито сведочи његово епско дело
Бој змаја с орлови, објављено у Бечу 1791. године, у којем је кроз метафоре говорило о односима између Отоманске и Аустријске империје. Ова „версификована историја“,
како су је неки научници назвали, има више од хиљаду и по стихова и један је од првих јуначких спевова на српском народном језику. У значајнија књижевноуметничка
дела спада и прерада драме Козачинског Траедокомедијa Уроша Првог, објављена
1798. у Будиму. Поред ових, иза њега је остао и велики број песама и других састава
у рукопису. Познатија је његова песма под називом Стихи о воспоминанији смерти,
али треба споменути и његов путопис, који је сам насловиоМореплаваније, о његовом
путовању једрењаком од Јаше у Молдавији, преко Цариграда до Хиландара, за које
неки историчари књижевности кажу да представља „бисер српске путописне прозе“.
Јован Рајић се сматра и оцем модерне српске историје. Његово најпознатије
историографско дело је Историја разних словенских народов, најпаче Болгаров,
Хорватов и Сербов, која је изашла 1794–1795. у Бечу у 4 тома, иако је рукопису
постојала од 1768. Писао је текст са јасним осећањем крвне сродности и међусобно
испреплетених судбина јужнословенских народа. Своју историју почео је од историје
Јужних Словена, споменувши детаље из најдаље прошлости, постојбине, језика,
обичаја и, после излагања историје Бугара и Хрвата, највише простора (три од четири
свеске) посветио српској историји. Српску историју сагледао је у европској перспективи. Рајићев научни приступ огледа се у томе што је износио различита гледишта о
некој теми, доносио свој суд или је понекад препуштао читаоцима да сами одлуче.
Давао је предност домаћим изворима, посебно онима који о Србима говоре позитивно. Историја је имала огроман одјек и утицај, служила је као приручник и извор
за проучавање прошлости. Током XIX века више пута је прештампавана и посрбљена.
Иако је XVIII век време када је у српској писмености присутна полиглосија
(црквени (рускословенски), грађански (славеносрпски), руски књижевни и народни
језик), М. Павић истиче да Јован Рајић спада у ону групу писаца, којој су припадали и
други класицисти бирајући пут диглосије, употребу високог и ниског стила, тј. црквени
и народни. Црквени, рускословенски, користи у текстовима духовне и црквене садржине, док доминантно народним језиком пише проповеди, као и свој спев Бој змаја с
орлови. Своју Историју, међутим, пише на славенизираном руском књижев ном језику
XVIII века. Детаљнијом филолошком анализом језика његових дела уо ча ва ју се и
слојеви који се могу приписати и руском књижевном, као и српскословенском језику.
На крају, можемо да сумирамо неке основне карактеристике његовог деловања.
Иако клерикалац, он је репрезентовао рационалистичку струју унутар српског
свештенства. Залагaо се за просвећивање народа, критички приступ у историји као и
за очување националног наслеђа. Био је поклоник просветитељске мисли и рационалистичких метода, а истовремено православни конзервативац: чувао је веру и
традицију, при чему није занемаривао разум. Осуђивао је незнање и његове последице (неслогу, непокороност и самољубље), а веровао је у науку као ослонац у
извеснију националну будућност, тј. ослањање на научне чињенице приликом доношења мишљења о сопственом идентитету. Живећи на раскршћу култура, једне старе
традиционалне, пуне успомена на средњовековну државу и друге нове културе Запада
и Централне Европе, радио је на њиховој симбиози.