Марија Вукоје Милошевић
КУЛТУРНА ДОГАЂАЊА У ИСТОЧНОЈ ХЕРЦЕГОВИНИ
(1. децембар 2025 – 1. мај 2026)
Галерија Центра за културу „Небојша Глоговац“ у Невесињу 4. децембра била
је домаћин изложбе колажа „Колаж као парадигма“ требињске умјетнице Нине
Лојовић Милинић, која кроз разноврсне материјале и ликовни израз доноси личну,
емотивну и симболички слојевиту причу о свијету који нас окружује. Отварајући
изложбу, књижевница Светлана Буђен истакла је да ауторка техником колажа ствара
дјела која дјелују на сва чула, комбинујући различите материјале – од папира и
новинских исјечака до канапа и текстура – у складну визуелну цјелину. Према њеним
ријечима, управо у том спајању наизглед неспојивог огледа се специфичност
Нининог израза, који посматрача уводи у један интиман, готово поетски простор.
Буђен је нагласила да изложени радови одражавају ауторкино унутрашње стање,
њене емоције, вјеру и доживљај породице и свакодневице, док додатну димензију
поставци дају хаику стихови које потписује Јадранка Лојовић, мајка умјетнице, повезујући визуелни и поетски израз у јединствену цјелину. Сама ауторка истакла је да
изложба представља синтезу радова мањег формата, у којима се издвајају два
доминантна мотива – пејзаж и однос између блиских људи, посебно мајке и дјетета,
као симбола заједништва и животне хармоније. О умјетничком путу Нине Лојовић
Милинић говорила је и сликарка Ангелина Вукосав.
У галерији Културног центра Требиње 5. децембра је отворена изложба слика
Нине Марић под називом „Историја једне херцеговачке породице“, којом се ова
умјетница први пут представила требињској публици. Ријеч је о визуелној саги о
приватној историји једне херцеговачке породице – њене породице, која почиње
причама и сјећањима на бабу и дједа, а протеже се до данашњих дана. Поставка је
конципирана кроз три цјелине: прва доноси просторе и градове у којима су се обликовала породична сјећања и емоције – Требиње,Мостар, Почитељ и Чапљину; друга
је посвећена личностима и догађајима који чине породичну хронику; док трећа представља интиман осврт на психотопографију живота саме умјетнице. Марић је истакла
да је њена породица по оцу поријеклом из Чапљине, Мостара и Босанског Грахова,
те да је дуго носила потребу да се врати херцеговачким коријенима и причама које је
слушала у дјетињству. „Моја породица по оцу је из Чапљине, Мостара, Босанског
Грахова… нажалост нисам боравила у херцеговачким крајевима, јер ме живот водио
другим путем, али ми је сада драго да се вратим. Сјећам се њихових прича и увијек
ме то прогонило и хтјела сам да се вратим. Много је лијепо овдје, клима, људи… а
посебно Требиње, идеално мјесто за живот“, навела је. Она је додала да су на сликама
преточена њена сјећања и емоције везане за приче које је слушала од баке, као и судбина народа који је, како је казала, „прошао многе голготе, али ипак сачувао
љепоту живота“. У каталогу изложбе, историчарка умјетности Ивона Фрегл наводи
да радови Нине Марић припадају аутохтоном циклусу у којем су алегоријски прикази
и персонификације носиоци личне симболике умјетнице. „Упркос мноштву присутних детаља, композиције нису дескриптивно-наративне, већ дубоко интимне и симболичне“, истиче Фрегл. Нина Марић рођена је 1960. године у Београду, магистра је
ликовних умјетности и до сада је имала бројне самосталне и колективне изложбе у
земљи и иностранству. Живи и ствара на релацији Масачусетс, Трст и Београд.
Дана 5. децембра у Народној библиотеци Требиње промовисана је збирка
поезије „Зрно кремена“ аутора Миленка Јевђевића. Ријеч је о књизи коју чине
родољубиве, завичајне и љубавне пјесме настале током посљедњих петнаест година
ауторовог рада, сабране у пет циклуса који се, како је истакао Јевђевић, међусобно
прожимају и допуњују. „У дивном граду Требињу вечерас сам промовисао моју збир-
ку која се састоји од шездесетак пјесама. Ту је све што сам сабрао и што чини печат
мог живота. Први циклус чини родољубива поезија, потом слиједи завичајна, а онда
и различите варијације љубавне поезије“, навео је аутор. Говорећи о инспирацији,
Јевђевић је казао да је његова поезија одувијек произлазила из животног искуства –
од младалачких дана и школовања у Београду, преко војничке службе у бројним
градовима, до живота у Бањалуци и трајне везаности за Романију као завичајни
простор. „Када је човјек млађи, његови стихови су посвећени темама тог доба, а што
нам више боре освајају лице, тако нам и стихови бивају избрушенији, мудрији и
дубљи. Пјесме су увијек младе и нађу пут до својих читалаца и слушалаца“, рекао је
Јевђевић. О Јевђевићевој поезији говорила је Олгица Цице, а модератор вечери била
је Здравка Бабић. „Зрно кремена“ четврта је књига поезије Миленка Јевђевића, који
је објавио и једну књигу приповиједака. Након Требиња, збирка је представљена и
публици у Билећи.
У Музеју Херцеговине у Требињу 6. децембра је промовисана књига „Дан када
се вратио Дучић“, у оквиру обиљежавања 25 година од повратка пјесника Јована Дучића
у Требиње и Херцеговину, као и 25 година од освећења Храма Благовјештења Пресвете
Богородице. Књига доноси свједочанства, архивску грађу и сјећања учесника догађаја
из 2000. године, када су посмртни остаци Јована Дучића пренесени и сахрањени на
Црквини у Требињу, чиме је испуњена његова жеља да почива у родном крају.
Архиепископ диселдорфско-берлински и митрополит њемачки Григорије истакао је да је
обиљежавање оваквих јубилеја од изузетног значаја, наглашавајући да је заборав једно од
најопаснијих стања за сваку заједницу. „Повратак Дучића у Требиње био је као
прекретница. Град је био урушен од рата, а изградњом храма и повратком Дучића као да
је живот почео изнова. То је био тренутак који је дао снагу да се иде напријед“, навео је
митрополит Григорије. О историјском значају догађаја говорио је и некадашњи
потпредсједник Републике Српске Мирко Шаровић, који је подсјетио да је повратак
Дучића био заједнички подухват више институција и појединаца. „За непуних осам
мјесеци успјели смо да реализујемо догађај који је чекао више од пола вијека. То је био
тренутак у којем није било политичких подјела – сви смо радили за исту идеју“, рекао је
Шаровић. Из задужбине „Кнез Мирослав Хумски“ наведено је да је књига резултат
вишемјесечног истраживања и прикупљања архивске грађе. Промоцији су присуствовали и митрополит захумско-херцеговачки и стонско-приморски Димитрије, градоначелник
Требиња Мирко Ћурић, као и бројни представници духовног и јавног живота града. Овим
догађајем у Требињу је још једном потакнуто сјећање на историјски значај повратка
Јована Дучића, који је, како је оцијењено, означио један од симболичних тренутака обнове
културног и духовног идентитета града.
Звуци гудачких инструмената, дјела великих европских композитора и енергија
младих музичара, 10. децембра, испунили су позоришну салу Културног центра у
Требињу, гдје је одржан концерт у сарадњи са Симфонијским оркестром Мостар. На
програму су била дјела Грига, Бартока,Штрауса, Сибелијуса и Калињикова, а публици
су се представили млади музичари изМостара, Широког Бријега и Требиња. Посебност
концерта огледала се у томе што је ово био први заједнички пројекат Симфонијског
оркестраМостар, Глазбене школе Ивана ЗајцаМостар, Глазбене школе Широки Бријег,
Музичке школе Требиње и Студија глазбе ФПМОЗ Свеучилишта у Мостару, који је
окупио двадесет пет младих гудача из различитих херцеговачких средина. Директор
оркестра и диригент Дамир Буноза истакао је да је циљ пројекта био да млади музичари
стекну ново искуство и осјете љепоту заједничког музицирања. У концерту су учествовали и ученици Музичке школе Требиње, којима је ово био први наступ са
професионалним симфонијским оркестром. Према ријечима професорице виоле Ање
Дукић, ученици су уложили много труда и рада како би били дио овог пројекта, а
интересовање младих за умјетнички живот и овакве сарадње све је веће.
У простору Народне библиотеке Требиње 12. децембра је представљена књига
„Дијадема Херцеговине“, јединствено издање које спаја поезију, сликарство и
савремени аудио концепт, а чија је ауторка Даниела Чолић. Ријеч је о књизи у којој
се стих и слика преплићу као два равноправна израза, настала из инспирације коју је
ауторка пронашла у природи и културном богатству Херцеговине. Ријека, камен,
шуме и свјетлост Требиња у њеним радовима добијају готово симболичну димензију.
Чолићева истиче да је Херцеговина за њу откриће које се дешавало постепено, али
снажно, након доласка у овај град. „Мене инспиришу ријеке, водопади, језера…
Требиње је огромно богатство, не само природно него и културно. Када сам дошла
прије двије године, изненадила сам се колико културних садржаја овдје има. Драго
ми је што сада могу бити дио тога“, навела је ауторка. Њен стваралачки пут у Требињу повезан је, како каже, и са личном и са умјетничком причом, а посебно наглашава повратак једноставнијим и трајним вриједностима – природи, традицији и
знању које се преноси кроз генерације. Књига садржи и бројне ауторкине слике,
радове њеног сина, као и фотографије ријека аутора Есада Лукача. Посебну димензију дјелу даје и аудио-садржај доступан путем QR кода, који читаоца води до дигиталног записа поезије. О књизи је говорио и рецензент Горан Дука, који је истакао да
поезија Даниеле Чолић носи снажну поруку у једноставном и чистом изразу,
усмјереном ка љубави, добру и човјечности у савременом свијету. Даниела Чолић
рођена је у Злину у Чешкој, а образовање је стекла у области језика и академског
рада, укључујући и докторске студије у Прагу. Данас живи у Требињу, гдје наставља
умјетнички рад, студира на Академији ликовних умјетности Требиње и води „Арт
Хуб“ атеље као простор сусрета умјетника и идеја. „Дијадема Херцеговине“ њена је
друга књига, након збирке поезије „Блага отока слободе“.
У Народној библиотеци Требиње 17. децембра промовисани су 32. „Видовдански књижевни сусрети“, једна од најдуговјечнијих књижевних манифестација
насталих у Републици Српској, посвећена очувању српске књижевности, језика и
културног идентитета. Ова манифестација основана је 1993. године у Сокоцу и више
од три деценије окупља пјеснике и књижевнике из Републике Српске, Србије, Црне
Горе и дијаспоре, уз додјелу значајних књижевних признања. Оснивач манифестације, филолог и романописац Недељко Жугић подсјетио је да су „Видовдански
књижевни сусрети“ настали у тешким околностима почетка деведесетих година, али
да су временом израсли у догађај који данас има и међународни карактер. „Прошле
године смо манифестацију представили у Новом Саду, а вечерас смо у Требињу.
Наредне године очекујемо учешће писаца из Холандије, Сиднеја и Њемачке“, рекао
је Жугић. О значају првих сусрета говорио је и пјесник Радислав Ћивша,, као и
пјесник и књижевник Душан Зуровац који је у свом обраћању нагласио важност
очувања српског језика и ћирилице, упозоравајући на савремене изазове који, према
његовим ријечима, утичу на културни идентитет и образовање младих. „Видовдански
књижевни сусрети“ већ више од три деценије остају простор сусрета писаца, размјене
идеја и потврде континуитета књижевног стваралаштва.
У Великој сали Центра за културу „Небојша Глоговац“ у Невесињу 20. децем –
бра приређено је „Вече са Мином Лазаревић“, музичко-сценски програм у којем је
позната београдска глумица, уз клавирску пратњу Александра Милетића, публици
представила кабаретску форму испуњену пјесмом, хумором и личним причама. Током
једночасовног наступа смјењивали су се музички хитови домаће и стране сцене и
духовите анегдоте из приватног и професионалног живота. Лазаревићева је извела
низ познатих композиција, док је кроз причу на непосредан и топао начин дочарала
свакодневицу глумачког позива, али и живот изван сцене – од породичних ситуација
до савремених навика које обликују свакодневицу. Посебан печат вечери дали су
управо ти лични осврти, испричани са мјером хумора и емоције, кроз које је публика
имала прилику да упозна и другачију страну умјетнице.
У Музеју Херцеговине Требиње 23. децембра је промовисана књига „Попово,
долина суза – усташки злочини у Другом свјетском рату“ аутора Сима Радића, која
доноси хронолошки преглед страдања српског становништва у Поповом пољу у
периоду 1941–1944. године. Књига представља резултат двогодишњег истраживања и
заснива се на архивској грађи, свједочењима потомака страдалих, изјавама пре –
живјелих, као и материјалу који се чува у самом музеју. Посебну вриједност дјелу даје
детаљан попис жртава усташког геноцида, са именима и основним подацима. Аутор
истиче да је управо именовање жртава кључно за очување културе сјећања. „Овом
књигом његујемо културу сјећања, управо помињући сваку жртву именом и
презименом. Да сваки број, жртву окарактеришемо као особу јер навођењем само
бројева имате статистичке податке. А, овако све добија на тежини и значају , навео је
Радић. Он је појаснио да је иницијатива за истраживање потекла од Удружења „Ржани
До“, а да је рад временом проширен и на шири хронолошки контекст догађаја у
Поповом пољу и околним подручјима. Књига обухвата злочине на више стратишта,
међу којима су јаме Ржани До и Јагодњача, јама у селу Чаваш, Пандурица кодЉу биња,
као и појединачне злочине почињене током 1941. и 1944. године. Директорица Музеја Херцеговине Требиње Ивана Грујић истакла је да је ријеч о значајном кораку у
објављивању музејске грађе која је до сада била недовољно доступна широј јавности,
нагласивши важност научне и истраживачке улоге музеја. „Попово, долина суза“
представља и подстицај за даља истраживања локалних микрорегија и страдања, а
након Требиња, промоције књиге најављене су и у Београду, Новом Саду и Бањалуци.
Вече посвећено представљању епске пјесме „Браћа Вуковићи Милорад и
Милован – Синови слободе“ одржано је у Дому културе „Јевто Дедијер“ у Билећи, 28.
децембра. Пјесма доноси причу о двојици браће чији су животи трагично окончани
у ратним околностима, остављајући неизбрисив траг у сјећању породице и заједнице.
Судбина Милована, који је страдао у оклопном транспортеру заједно са саборцима,
као и бол његовог брата Милорада, преточени су у стихове који свједоче о жртви и
страдању. Ово дјело народне епике извели су гуслар Ђорђије Копривица и његов син
Огњен, а сам Копривица је истакао да му је ово био један од најемотивнијих наступа
у каријери. Аутор пјесме Никола М. Никчевић говорио је о одговорности коју носи
писање о оваквим темама, истичући да је сваки стих настајао под снажним утиском
приче коју је обрађивао, те да је реакција публике показала колико је ова тема дубоко
дотакла присутне. У име породице Вуковић обратио се Гојко Вуковић, програм је
водио Радислав Уљаревић, док је наратор била Сања Бошковић
Фестивал божићног колача „Чесница“ одржан је 23. јануара у Дому културе у
Гацку, окупивши бројне посјетиоце на јединственој изложби обредних хљебова која је
посвећена очувању српске духовне и националне традиције. Манифестацију је
организовала Канцеларија за културну дипломатију из Београда, на чијем је челу др
Гордана Бекчић, док је ЈУ „Културно-спортски центар“ Гацко била домаћин догађаја.
Како је истакла координаторка за културу Јелена Глоговац Савић, овим фестивалом се
наставља јануарски свечарски програм у Гацку, али и симболично отвара нова изложбена
сезона у овој установи.Означају чеснице, њеној симболици и мјесту у традицији источне
Херцеговине говорила је виши кустос етнолог-антрополог Божана Ђузеловић изМузеја
Херцеговине. Она је нагласила да је чесница много више од обичног обредног хљеба,
јер у себи носи снажну духовну поруку заједништва и благослова. „Чесница је обредни
хљеб који у традиционалној култури источне Херцеговине, посебно у православној
породици, има посебно мјесто. Припрема се за Божић, а њен значај превазилази сам чин
припреме хране. Она је симбол заједништва и Божијег благослова у дому“, истакла је
Ђузеловићева. Фестивал је званично отворио свештеник Саша Којовић, који је у свом
обраћању нагласио да је хљеб у православној традицији један од најважнијих симбола
вјере и заједништва. „Све што је у нашем обреду, хришћанском и православном, важно
потиче из свете литургије. Све што светкујемо, светкујемо хљебом и вином, јер је то
наша заједница са Христом. Зато је у нашем народу хљеб одувијек сматран највећом
светињом у кући“, рекао је отац Саша. Поред изложбе обредних хљебова, посјетиоци су
имали прилику да виде и поставку „Житни млинови“ аутора културолога Димитрија
Вујадиновића, која кроз 25 паноа архивских фотографија приказује историју млинарства
и његов значај у културном насљеђу. Догађај је употпуњен и учешћем Удружења
произвођача гатачког кајмака, чији су производи представљени као дио аутентичне
гастрономске традиције овог краја, као и наступом црквеног хора „Света Јелена Ан-
жујска“, а свим учесницима и сарадницима уручене су захвалнице.
Билећа је свечано обиљежила Савиндан – крсну славу општине, Саборног храма
Светог Саве, образовних установа и Српског просвјетног и културног друштва
„Просвјета“, низом духовних, културних и свечаних садржаја који су окупили велики
број грађана. Обиљежавање је започело у згради Општине Билећа, гдје је ломљењем
славског колача, у присуству руководства и запослених, озваничен почетак славских
свечаности. Начелник општине Миодраг Парежанин поручио је да је заједништво
темељ сваког напретка, истичући да се само кроз слогу, повјерење и заједнички рад
може градити стабилна и успјешна локална заједница. Централни догађај одиграо се у
Саборном храму Светог Саве, гдје је свету архијерејску литургију служио епископ
захумско-херцеговачки и приморски Димитрије уз саслужење свештенства. Након
литургије, улицама Билеће прошла је свечана литија у којој је учествовао велики број
вјерника. У обраћању након ломљења славског колача, епископ Димитрије позвао је
народ на љубав, слогу и духовно јединство, наглашавајући значај вјере као живог
односа са Богом и подсјећајући на улогу Светог Саве као утемељивача духовних и
просвјетних вриједности. „Вјера није само питање ума, вјера је живи однос са живим
Богом, вјера у откровење Божије. Ми не бисмо знали шта су љубав и вјечни живот да
се Христос није јавио, и тек тада смо спознали праве и истините вриједности. Пут ка
вјечном животу и свјетлости имамо у оцу Светом Сави. Код њега је све на добром
темељу постављено и све што је изникло донијело је добар плод. Свети Сава је из себе
изњедрио свјетлост, и у себи одгојио светитеља. Хвала Богу што Херцеговина има
Билећу и што је Билећа посвећена Светом Сави, па имамо прилику да се окупимо и
радосно прославимо овај велики празник“, рекао је епископ Димитрије. Славским
свечаностима присуствовали су бројни званичници из региона, а честитке поводом
крсне славе упутили су, између осталих, градоначелник Требиња Мирко Ћурић и
начелник општине Никшић Марко Ковачевић. Испред Парохијског дома приређен је
културно-умјетнички програм у којем су учествовали ученици и чланови културно-
умјетничких друштава. Савиндан је обиљежен и у просторијама СПКД „Просвјета“,
гдје је, уз ломљење славског колача, дат подсјетник на значај светосавске традиције и
њену улогу у очувању културног идентитета. Представници Друштва најавили су
наставак свечаности кроз академију и пратеће програме. У оквиру празничних
активности, у Галерији „Просвјете“ отворена је документарна изложба „Билећа и
Никшић – на истом колосијеку“, која кроз архивску грађу и ријетке фотографије
свједочи о времену када је ускотрачна пруга повезивала ова два града, наглашавајући
њихову историјску и културну повезаност. На сам дан празника одржана је Светосавска
академија, на којој су традиционално додијељена највиша општинска признања за
протеклу годину. Највеће признање – Светосавска повеља припало је доктору Петру
Сворцану, док је Повеља Општине Билећа за колектив додјељена Црквеном одбору
братства Куљића за изградњу храма у селу Симијова. У области спорта, признање за
најуспјешнију спортисткињу припало је Сашки Илић, док су међу награђенима и
Јована Вуковић и Драган Скочо. Свечаној академији присуство вао је велики број
грађана, а програм су обогатили наступи хора, музичких и драмских умјетника, као и
ученика, док је о значају Светог Саве говорио и игуман Манастира Дужи, јеромонах
Теофил. Први српски просветитељ и учитељ – Свети Сава, свечано је обиљежен у свим
осталим градовима Херцеговине уз пригодне програме и садржаје.
У великој сали Дома културе „Јевто Дедијер“ у Билећи 11. фебруара је изведена представа „Народни посланик“ Бранислава Нушића, у продукцији Никшићког
позоришта, која је привукла изузетно велико интересовање публике, те је сала била
испуњена до посљедњег мјеста. Овај класични комад, и више од једног вијека након
настанка, задржао је снажну актуелност, што је потврђено и реакцијама гледалаца
који су лако препознали савремене друштвене околности у Нушићевим ликовима и
ситуацијама. Адаптацију и режију представе потписује Горан Булајић, који је класични текст обликовао на начин близак данашњем времену. Улогу Јеврема Прокића,
амбициозног малог човјека који тежи друштвеном успону, тумачи млади глумац
Стеван Вуковић. Он истиче да је ријеч о лику чије амбиције, иако наизглед скромне,
откривају дубље друштвене слабости. „Јеврем је човјек који вјерује да му положај
припада, али управо та тежња постаје његово проклетство. Нушић је још као веома
млад препознао механизме који и данас постоје, због чега се публика лако поистовјећује са овим ликом“, навео је Вуковић, додајући да представа већ четири сезоне
живи на сцени и да је ансамбл у потпуности уигран. Директор Никшићког позоришта
Радинко Крулановић нагласио је да културна сарадња нема граница, те да је
гостовање у Билећи дио природне повезаности простора. „Велико нам је задовољство
што смо вечерас овдје. Ово је 26. извођење представе, а играли смо је широм региона.
Комад остаје жив јер говори о проблему који је одавно присутан, али и даље актуелан.
Он нас подсјећа да се вратимо заједници и истинским вриједностима“, поручио је
Крулановић. Представа је приказана и у Требињу, док је пар дана касније у Билећи
одиграна представа „Загонетне варијације“, рађена по тексту Ерика Емануела Шмита,
у режији и извођењу Жељка Милошевића.
Музеј Херцеговине Требиње зимус је био домаћин пројекција више документарних филмова аутора Небојше Колак, који наставља свој истраживачки рад кроз
приче о поријеклу, предању и историјским слојевима Херцеговине. Први филм,
„Стара Херцеговина – колијевка српских презимена Тесла и Бошковић“, бави се
поријеклом двије свјетски познате личности – Николе Тесле и Руђера Бошковића
кроз истраживање историјских извора, архивске грађе и народних предања која их
повезују са простором старе Херцеговине. Колак је у свом обраћању истакао да је
идеја филма настала из дугогодишњег интересовања за поријекло и миграције ста –
новништва овог подручја, као и из разговора са истраживачима и хроничарима.
„Жеља ми је била да спојим двојицу свјетских генија. Кроз различите изворе и
предања долазио сам до прича које повезују њихово поријекло са овим простором“,
навео је аутор. Други филм, „Омановића махала – светиња у Требињу“, доноси причу
о историјату једне од најстаријих требињских махала, данашњег подручја Полигонa,
насеље Хрупјела, као и о породици Омановић и њиховом доласку и животу у
Требињу. Филм се, између осталог, бави и локалним предањима, укључујући легенде
о чувању моштију Светог Василија Острошког, које су преношене усменим путем,
али и различитим тумачењима тих догађаја. „То је прича о једној породици и једном
простору, али и о предањима која су се мијењала кроз вријеме“, рекао је Колак,
додајући да је идеју за овај филм добио још прије више година од имама Хусеина
Хоџића. Такође, приказан је и документарни филм ,Коријени сеобе Мркаића” који
говори о сеобама српског народа са простора Старе Херцеговине. Сви филмови, којих је до сада режирао преко 30, настављају ауторово истраживање локалне историје кроз
спој архивских података и усмених предања, стављајући у фокус Херцеговину као
простор слојевите историје, миграција и различитих културних утицаја.
У Галерији Центра за културу „Небојша Глоговац“ у Невесињу 18. фебруара,
одржана је промоција књиге „Стећци Херцеговине“ аутора Ивана Панџе из Мостара,
дјела које доноси свеобухватан приказ једног од најзначајнијих сегмената културно-
историјског насљеђа овог подручја. Промоцију је организовала Народна библиотека
Невесиње, а модератор вечери била је проф. Љиља Ивезић. Иван Панџа, рођен у Рашкој
Гори код Мостара, по струци економиста, дуги низ година бави се истраживањем и
документовањем стећака, које данас представља његово централно поље интересовања.
Говорећи о свом истраживању, аутор је истакао да је на простору општине Невесиње
евидентиран изузетно велики број стећака и некропола, распоређених на више од
двадесет локација, што је уједно био и повод да управо у овом граду представи своју
књигу. У публикацији је обрађено више од три стотине локалитета широм Херцеговине,
са укупно око 13.000 стећака, што, како је нагласио, представља значајан, али недовољно
искориштен потенцијал, посебно у контексту заштите и туристичке валоризације. О
значају књиге говорила је и проф. др Едита Вучић, нагласивши да вриједност овог издања
лежи управо у његовој непосредности и теренском приступу, кроз који аутор доноси
аутентичан увид у културно насљеђе касног средњег вијека. Према њеним ријечима,
оваква истраживања имају посебну тежину у времену када се насљеђе често занемарује,
јер представљају драгоцјену основу за будућа научна и стручна проучавања. Она је
истакла и да књига носи важну поруку – да очување стећака није искључиво обавеза
институција, већ и појединаца и локалних заједница, те да управо оваква дјела доприносе
развоју свијести о значају културне баштине.
Различити ликовни изрази, поетике и лични свјетови окупили су се у Умјетничкoj галерији Бокић 21. фебруара, гдје је отворена колективна изложба „Ликовна
промишљања“ чланова Удружење ликовних умјетника источне Херцеговине „Милорад Ћоровић“. На трећој јесењој изложби представио се 21 аутор, сваки са по неколико радова, изведених у различитим техникама и тематски ослоњених на лична
умјетничка промишљања. Управо та разноликост, како истичу организатори, чини
јединствену цјелину изложбе – спој индивидуалних поетика и заједничког умјетнич –
ког простора. Предсједница удружења Нина Лојовић Милинић нагласила је да назив
изложбе обједињује различите приступе и изразе. „Сваки аутор изражава се својим
ликовним језиком, спајајући визуелно са личним доживљајем духовног свијета“,
рекла је она, додајући да посебну тежину изложби дају радови почасних чланова –
Миомира Миша Вемића, Мила Албијанића и Нина Радоша. Из удружења најављују
и нове активности, укључујући конкурс за пријем нових чланова, за који, како истичу,
већ влада велико интересовање, посебно међу младим умјетницима. Потпредсједница
Удружења ликовних умјетника источне Херцеговине „Милорад Ћоровић“ Сњежана
Домазет подсјетила је да је изложба, првобитно планирана за новембар, одгођена и
реализована у фебруару, те истакла посебан значај простора Галерије Бокић, који је,
како је навела, увијек пружао снажну подршку умјетницима.
У оквиру програма „Дани Херцеговине“, који се реализује у оквиру Празника
мимозе, у дворани „Парк“ у Херцег Новом 23. фебруара су концерт одржали Градски хор „Трибунија“ и Херцеговачки византијски хор, представивши публици разноврстан музички програм. Градски хор „Трибунија“, под диригентском палицом Александре Рајковић, уз клавирску пратњу Маје Петијевић Симовић, извео је 17
композиција различитих жанрова, прилагођених духу манифестације. Публика је,
између осталог, имала прилику да чује и композиције попут „Српкиње“ Исидора
Бајића и „Великог староградског валцера“, које су наишле на изузетно добар пријем.
Први наступ ван граница Херцеговине, за новоосновани Херцеговачки византијски
хор протекао је у знаку духовне музике, у складу са периодом Васкршњег поста. Хор,
који дјелује при Саборном храму Светог Преображења Господњег, представио се
програмом византијског појања, уносећи посебну атмосферу у оквире манифестације. Наступ два хора био је и симболичан спој различитих музичких израза, али и
заједништва, будући да поједини чланови учествују у раду оба ансамбла. Програм је
настављен у Градској кафани, уз наступ оркестра „Акустик“ и представљање гастрономске понуде Херцеговине
У Галерији Центра за културу „Небојша Глоговац“ у Невесињу 26. фебруара
отворена је изложба слика „Кроз неизговорено“, младе умјетнице Сандре Дивљан из
Гацка. Изложбу је отворила докторанд ликовних умјетности Ангелина Вукосав, истичући да ауторка кроз своје радове обликује „тихе, али снажне просторе унутрашњег
бића“, у којима доминирају мотиви слободе, пространства и симболика орла као
заштитника. О стваралаштву Сандре Дивљан говорила је и њена мајка Рада,
нагласивши да је ријеч о дубоко личној изложби, насталој из снажне унутрашње потребе за изражавањем, те подсјетила на упорност и труд који стоје иза њеног
умјетничког пута. Посебну димензију овом умјетничком изразу даје животна прича
ауторке, која је од најранијег дјетињства суочена са губитком слуха, али је управо у
том изазову пронашла подстицај да развије аутентичан ликовни језик. Кроз боје, а
посебно кроз доминантну црвену, како сама истиче, преноси оно што остаје неизговорено. Сандра Дивљан, академска сликарка рођена у Требињу, школовала се у Гацку,
а дипломске и мастер студије завршила је на Академији умјетности у Новом Саду.
Иза себе већ има више самосталних изложби.
У Дому културе „Јевто Дедијер“ у Билећи 28. фебруара одржана је радионица
„Наше приче и насљеђе“, реализована у оквиру пројекта „Виртуелни музеј – On the
move“, са циљем да се кроз дијалог са грађанима сагледа културни идентитет града и
значај насљеђа у савременом животу. Радионица је окупила представнике културног и
јавног живота, професоре и појединце који деценијама доприносе очувању локалне
традиције, а разговор је био усмјерен на стару Билећу, лична сјећања и значење насљеђа
у свакодневици. Професорица са Одјељења за археологију Филозофског факултета
Универзитета у Београду, Моника Милосављевић, истакла је да је важно превазићи
уобичајено схватање насљеђа као искључиво материјалне категорије. „Оно што желимо
да промовишемо јесте да разумијемо насљеђе баш онако како значи за људе овдје, шта
значи за њихова дјетињства, за њихове личне приче, шта значи за њихов живот данас
и у будућности. Ми видимо насљеђе као нешто што би било зна чајно за бољи живот
грађана Билеће и око Билеће у будућности. Насљеђе се посматра као нешто што је од
суштинске важности за добробит становништва у будућности. Дакле, иако је то нешто
што долази из прошлости, требало би да нам послужи да боље видимо себе у будућности“ , нагласила је професорица. Она је додала да су управо личне приче грађа –
на незамјењив извор знања, који не може бити у потпуности забиљежен у књигама, те
да је циљ пројекта да се кроз заједнички дијалог дође до нових увида о значају насљеђа.
Стручњак за развој туризма заснованог на природном и културном насљеђу,
Александра Дринић, истакла је да радионица има и практичну димензију – креирање
туристичких садржаја. „Ми на овај начин имамо у плану да дефинишемо постојеће као
и оне потенцијалне атракције које у будућности уз неке блаже интервенције могу бити
привлачне туристима па да можда креирамо полу дневне, дневне или дводневне посјете
за потенцијалне туристе. Циљ нам је да оно што у Билећи има,а има много тога,
покушамо да понудимо туристима. На основу прича са радионице ми ћемо користећи
постојеће елементе на терену покушати преточити у занимљиве атрактивне туристичке
програме“ појаснила је Дринићева. Током радионице представљени су и резултати
анкете спроведене у оквиру пројекта, који показују да грађани музеј препознају као
кључну институцију у изградњи кул турног идентитета Билеће. Поред поменутих,
радионицу је водила и др Саша Чавел, предавач на Stanford Archaeology, Stanford University,
а пројекат се реализује уз подршку Headley фонда за културно насљеђе
југоисточне Европе и Balkan Museum Network.
Новоосновани Херцеговачки византијски хор из Требиња одржао је 14. марта
концерт у православној цркви св. Благовјештења у Дубровнику, представивши се
публици програмом посвећеним духовној музици источног хришћанства. Наступ је
реализован у оквиру традиционалне манифестације „Кршћанско лице културе другим
кршћанима“, која промовише културну размјену и дијалог међу хришћанским за –
једницама кроз умјетнички израз. Хор је један од новијих вокалних ансамбала при
катедралном храму у Требињу, а његов рад је усмјерен ка његовању аутентичне
византијске музичке традиције. Чланови хора су музички образовани извођачи, међу
којима има и професора музике, као и солиста вокалне и инструменталне класичне
музике. Извођење се заснива на једногласном, монофоном појању, карактеристичном
за литургијску праксу Источне цркве. Посебан значај овог музичког израза огледа се
у употреби неумске нотације, древног система записивања мелодија који је претходио
савременој европској нотацији и развијао се паралелно са византијским богослужбеним насљеђем. Управо кроз тај музички језик, који своје коријене има у Источном
римском царству, хор оживљава вишевјековну духовну традицију.
У Требињу и херцеговачким општинама Билећа, Гацко и Невесиње средином
марта представљен је нови роман „Зера луче“ Јасенке Лаловић, једне од најчитанијих
ауторки у региону. Промоције су окупиле бројну публику, међу којом су доминирале
читатељке, што је и очекивано с обзиром на тематски оквир романа. Ријеч је о петом
дјелу ауторке, које, како истиче, представља и наставак и искорак у односу на прет-
ходне књиге. Она у роману отвара питања насљеђа, идентитета и унутрашње снаге,
настојећи да подстакне читаоце, посебно млађе жене, на преиспитивање личних и
породичних образаца. „То је она мрва свјетлости, мрва свјетлости, наде, вјере која нас
покреће, којом опстајемо, идемо напријед, која осмисли свако трајање.“, навела је
ауторка, појашњавајући симболику самог наслова. „Тражила сам тај заједнички
именитељ, шта је оно што обједињује судбине свих тих јунака у том роману и заиста
то је тај комадић свјетлости који им је, у најтежим тренуцима, био мотив да устану.Ми често кажемо када паднеш устани али шта је то што нас подстакне на тај искорак. То
је та зера луче. Лучу, дефинитивно, може да напише само један, највећи, међу нама. Не
смијем себи дати за право да се ставим у ту раван, нити ми то припада нити ја то могу,
али ту велику свјетлост коју нам је Његош дао и у аманет оставио, мислим да треба да
нам буде водиља“, истакла је Јасенка Лаловић. Како је истакла, управо та „зера луче“
представља унутрашњи импулс који човјека покреће у најтежим тренуцима, док се
тематски роман ослања на искуства и судбине жена ширег медитеранског и балканског
простора. Ауторка је најавила и нови књижевни пројекат – путопис, који је тренутно у
настајању и који би, како очекује, могао бити објављен до јесени.
У галеријском простору Дома културе у Гацку 20. марта је свечано отворена
изложба „Визија – КОЛО“, која представља одабрана умјетничка дјела настала у
оквиру Међународне умјетничке колоније „КОЛО“ у периоду од 2023. до 2025.
године. Поставка обједињује радове сликара и вајара из региона, који су већ били
представљени публици у Београду, Новом Саду и на Златибору, а сада су кроз гатачку
изложбу наставили своје излагачко путовање. Тиме се, како је истакнуто, у Културно-
спортском центру Гацко наставља овогодишња изложбена сезона, која је за разлику
од претходних година започела још у јануару поставком „Чесница“. Испред организатора, академска сликарка Јелена Глоговац Савић нагласила је да Културно-
спортски центар већ пет година заредом има част да у прољетним терминима угости
изложбе колоније „КОЛО“, чиме се сврстава међу институције које активно подржавају и промовишу савремено ликовно стваралаштво. Селектор колоније, академски
сликар Дражен Милић, изразио је задовољство што управо Гацко отвара овогодишњу
изложбену сезону, те захвалио домаћинима на дугогодишњој сарадњи, континуираној
подршци и посвећености програму који повезује умјетнике из различитих средина.
Поводом Свјетског дана поезије, у Народној библиотеци Требиње 20. марта
приређено је књижевно вече посвећено пјесницима из знамените збирке „Сунчане
капије“ који више нису међу живима, а чије стваралаштво и данас заузима значајно
мјесто у културном насљеђу. У организацији Удружења књижевника Републике Српске – Подружница Требиње представљени су живот и дјело Тодора Дутине, Радослава
Братића и Меха Бараковића, аутора који су обиљежили један важан период савремене
књижевности овог простора. О поезији Тодора Дутине говорила је Олгица Цице,
подсјећајући на његове пјесничке почетке и наглашавајући његову оригиналност,
лирску снагу и препознатљиву тематску ширину. Како је истакнуто, Дутина је у свом
стваралаштву спајао једноставан израз са дубоким емоционалним слојевима, при
чему су љубав, породица и завичај били кључни мотиви. Књижевни опус Радослава
Братића представио је Божо Милошевић, указујући на његов изузетан допринос
српској књижевности као једног од најзначајнијих приповједача и романописаца
друге половине двадесетог вијека. Посебно је наглашена његова способност да кроз
питко и приступачно казивање обради сложене животне теме, уносећи у своја дјела
и дозу хумора, али и дубоку рефлексију која подстиче читаоца на преиспитивање. О
пјеснику Меху Бараковићу говорио је Доброслав Ћук, који је подсјетио на његове
ране дане и књижевно формирање, истичући да је Бараковић још у младости препознат као аутентичан пјеснички глас. Његова поезија, како је наведено, оставила је
снажан утисак на савременике, а посебно мјесто заузима његово учешће у заједничкој збирци „Сунчане капије“. Уводно обраћање имао је Радослав Милошевић, док је
књижевно вече модерирала Здравка Бабић.
Свјетски дан поезије био је повод да се у Невесињу одржи промоција нове
збирке поезије Сретена Срета Видаковића „Васкрсли, утјехо једина“, у организацији
Народне библиотеке Невесиње. Догађај је уприличен у Галерији Центра за културу
„Небојша Глоговац“, гдје се окупила публика жељна поетске ријечи и духовног
садржаја. Збирка је тематски разуђена и обухвата четири цјелине – духовну, љубавну,
завичајну и родољубиву, кроз које аутор исписује лична и колективна искуства. Током
вечери, Видаковић је читао одабране стихове, градећи непосредан однос са публиком
и наглашавајући снажну везу поезије са вјером, идентитетом и завичајем. О књизи је
говорио професор српског језика и књижевности Милош Шуковић, који је Видаковићев поетски израз описао као снажан и проживљен, истичући да код овог аутора
поезија није само умјетност, већ и начин постојања. Како је навео, његови стихови
истовремено носе емоцију, опомену и утјеху, водећи читаоца кроз сложене људске
односе и унутрашња преиспитивања. Свјетски дан поезије обиљежен је и у Гацку,
гдје је по једанаести пут организовано вече љубавне поезије, гдје су своје стихове
говорили истакнути регионални пјесници.
У галерији Центра за културу „Небојша Глоговац“ у Невесињу 24. марта
отворена је самостална изложба Игора Антића из Париза под називом „Мапа
померених светова“. Изложба окупља више различитих цјелина, а централни дио
чини око 150 фотографија насталих током путовања возом од Париза до Берлина, гдје
је аутор биљежио пејзаже кроз које пролази, градећи својеврсну личну картографију
искуства. Поред фотографија, представљен је и видео рад „Концерт за нечујно
возило“, као и посебан сегмент у виду „мапе живота“ умјетника, сачињене од 360
сличица који прате његове изложбе, кретања и кључне животне тачке. Отварајући
изложбу, докторанд Ангелина Вукосав истакла је да Антићев рад не прати класичну
географску логику, већ се заснива на унутрашњем доживљају простора и времена.
Како је нагласила, „Мапа померених светова“ представља запис искуства, а не пуку
илустрацију стварности, у којој се свакодневица архивира и претвара у умјетнички
траг кретања. Сам аутор је појаснио да су радови настали из потребе да се биљеже
пролазни тренуци током путовања, као и да се од њих створи цјелина која превазила зи документарни карактер. Посебно је нагласио да су му дани проведени у Невесињу били инспиративни, те да су на њега снажан утисак оставили људи, њихова
отвореност и гостопримство, као и природно и културно насљеђе краја, посебно
стећци које је имао прилику да види. Вече је употпунио и музички сегмент, у којем
је Немања Терзић Терза у част аутора извео пјесму, једног од најзначајнијих аутора
југословенске књижевности, Игоровог оца, Мирослава Мике Антића.
У Народној библиотеци Требиње 30. марта је одржана промоција романа
„Огањ“, трећег дијела четворокњижја „Погром“ аутора Ненада Милкића. Ријеч је о
роману који наставља циклус посвећен темама страдања српског народа током
деведесетих година на простору бивше Југославије, а овога пута фокус је на Косову
и Метохији у периоду ‘Погрома’. Кроз судбину једне породице, како је истакнуто,
преплићу се шира друштвена дешавања, личне трагедије, али и приче о истрајности,
отпору и опстанку. Аутор Ненад Милкић појаснио је да је цијело четворокњижје замишљено као тематска цјелина која прати различите просторе и фазе страдања.
Прва књига бави се Сарајевом, друга Крајином, док трећи дио доноси причу о Косову
и Метохији. Он је нагласио да је у основи сваког романа породична прича, кроз коју
се преламају историјски догађаји и колективно искуство народа. Милкић је истакао
да његове књиге посебно налазе одјек код млађих генерација, које се, како каже, све
више интересују за историјске теме и период распада Југославије. „То су генерације
које су рођене 2005. и 2006. године, већ одрасли људи, који не памте Југославију,
ратове, чак ни то да је Косово било у саставу Србије без отцјепљења.Међу тим генерацијама расте нови слој људи, који су одгојени на патриотизму и интересује их шта
се дешавало са нашом земљом и нашим народом.“, навео је аутор, додајући да је са
својим дјелима до сада гостовао у бројним градовима у Републици Српској и Србији.
На крају промоције најављено је да се четврти дио циклуса „Погром“ очекује крајем
године, чиме ће ова књижевна цјелина бити заокружена.
У препуном Парохијском дому у Гацку 5. априла је одржана промоција књиге
„Дјеца коју није волио свијет“ аутора Бојана Вегаре из Хаџића, потресног
свједочанства о ратним дешавањима деведесетих година. Књига је настала из личне
потребе аутора да исприча истину о догађајима којима је свједочио као дванаестогодишњи дјечак у ратом захваћеним Хаџићима. Кроз 57 прича, Вегара описује
одрастање у условима свакодневног бомбардовања, страдање вршњака, као и одвођење чланова породице у логоре, остављајући трајан запис о једном тешком времену.
Аутор је истакао да је кључни подстицај за писање добио након што је на интернету
пронашао муслиманске спискове страдале дјеце Сарајева, међу којима су се налазила
и имена српске дјеце која су, како наводи, страдала од муслиманских граната пред
његовим очима. Управо тај тренутак, каже, био је пресудан да своја сјећања преточи
у књигу. Посебно је наглашен и мотив егзодуса сарајевских Срба након Дејтонског
споразума, који аутор описује као један од најтежих и најболнијих историјских тренутака за то становништво. О значају дјела говорио је декан Богословског факултета
у Фочи Дарко Ђого, истичући да овакве књиге представљају важан дио колективног
памћења и настојања да се сачува истина о настанку Републике Српске. Историчар
Милан Никчевић нагласио је значај сарајевско-романијског корпуса у ратним дешавањима, док је у оквиру програма прочитана и рецензија Николе Пејаковића Коље.
Према ријечима организатора, у протеклих годину дана од објављивања књиге одржано је око педесет промоција, између осталог и у Билећи и Требињу што свједочи
о великом интересовању јавности за ову тему.
Културна манифестација „Дучићев дан“, посвећена великом српском пјеснику
Јован Дучић, одржана је у Требињу од 5. до 7. априла, уз богат и садржајан програм који
је окупио бројне учеснике и љубитеље књижевности. Манифестација је започела
научним скупом „Песнички токови Ђорђа Нешића“, посвећеним добитнику Дучићеве
награде, који је одржан у сали Скупштине града. Истог дана, у Музеју Херцеговине
Требиње представљен је зборник радова „Поетика Злате Коцић“, која је такође добитник Дучићеве награде, док је вече употпуњено отварањем изложбе „Иво Андрић и
Италија – документи“, посвећене Иву Андрићу. Изложба представља скуп Андри ћевих
записа, дипломатских докумената и фотографија, а први пут је приређена у години
обиљежавања 50 година од смрти српског нобеловца Ива Андрића. Изложба је резултат сарадње Државног архива Србије са Архивом Републике Српске и Српском православном црквеном општином у Трсту. Следећи дан, програм је настављен полагањем
цвијећа на споменике Јовану Дучић и Петру II Петровићу Његошу на Тргу пјесника,
након чега је настављен научни скуп. У Народној библиотеци Требиње промовисана је
књига „Гојко Ђого, црни аргонаут српског песништва“, својеврсни пројекат академика
Јована Делића, посвећена овом истакнутом пјеснику. У вечерњим часовима, у
Културном центру Требиње изведена је монодрама „Слушај како говорим – Сава Мркаљ“, у извођењу Дејана Стојаковића, члана Народног позоришта Приштина – Грачаница. Манифестација је завршена на Благовијести, у Херцеговачкој Грачаници, гдје је
служен помен пјеснику, на дан његове смрти. Из Градске управе ис такнуто је да
„Дучићев дан“ традиционално означава почетак Требињског културног љета, које траје
до јесени и завршава се „Дучићевим вечерима поезије“, потврђујући континуитет
културних дешавања у граду.
У Галерији Центра за културу „Небојша Глоговац“ у Невесињу 7. априла је
приређено поетско-сликарско вече умјетнице Марије Шуковић Вучковић, у оквиру
којег је свечано отворена и изложба под називом „Страно тијело“. Програм је
објединио поезију и ликовно стваралаштво, па је публика имала прилику да чује
стихове из ауторкиних збирки „Оностраност је прилика“ и „Виталност мрака“, али
и да се упозна са њеним сликарским опусом који је представљен на изложби. Ауторка
је истакла да је поезија темељ њеног стваралаштва, без обзира на умјетнички медиј
у којем се изражава. Како је навела, управо из поетског осјећаја проистекли су и њени
ликовни и вајарски изрази. „Поезија је дефинитивно моја прва љубав и сви моји
ликовни изрази и умјетничке аспирације потичу из поезије“, поручила је умјетница,
додајући да је у Невесињу дочекана изузетно топло и да јој је сусрет са публиком
био посебно емотиван. У програму је учествовала и књижевница Драгица Ивановић,
која је нагласила да поезија Марије Шуковић Вучковић превазилази класично читање
и постаје доживљај који се осјећа цијелим бићем. Она је истакла да ауторка својим
стиховима дотиче дубоке и често заборављене емоционалне слојеве. Директор
Центра за културу „Небојша Глоговац“ Александар Вуковић нагласио је да институција са задовољством подржава младе и талентоване умјетнике, посебно оне који
потичу из Херцеговине. Како је истакао, изложба „Страно тијело“ представља спој
поезије и визуелне умјетности кроз мотиве љубави, апстракције и снажне емоције,
остављајући снажан утисак на публику. Марија Шуковић Вучковић рођена је у Гацку,
а образовање је стекла на Филозофском факултету у Источном Сарајеву, на одсјеку
за општу књижевност и театрологију. Током живота и рада у Сарајеву бавила се
филмском и позоришном продукцијом, писањем и галеријским радом, док данас
живи у Њемачкој и активно се посвећује сликарству и умјетничком стваралаштву.
У Културном центру Требиње 9. априла одржан је концерт младе црногорске
пијанисткиње Миљане Николић, која се требињској публици представила програмом
посвећеним дјелима балканских композитора. Концерт је реализован у оквиру
пројекта „Balkan Resonances – Piano Dialogues Across Borders“, чији је циљ јачање
културних веза у региону, а публика је имала прилику да чује композиције аутора
попут Василија Мокрањца, Бориса Папандопулоса и Милоја Милојевића, уз дјела и
других савремених стваралаца са ових простора. Према ријечима Миљане Николић, идеја за пројекат настала је из жеље да се репертоар балканских композитора представи у ширем контексту и приближи публици кроз више концертних наступа. Концерт је организовао Културни центар Требиње у сарадњи са Установа културе
„Гварнеријус“ и Bagi Communications, партнерима на овом пројекту.
Концерт Лене Ковачевић под називом „Љубав и мода” одржан је 18. априла у
позоришној сали Културног центра Требиње, након што је раније планирани мартовски
термин одгођен због здравствених разлога умјетнице. Требињска публика дочекала је
овај наступ са посебним интересовањем, а Ковачевићева је на почетку концерта истакла
да јој је драго што се поново враћа пред публику овог града, уз наду да ће се сусрети
наставити и на некој од љетњих сцена. Концерт је био осмишљен као музичко путовање
кроз филмску музику, доносећи спој романтичних мело дија, модерних аранжмана и
препознатљивог вокалног израза. Програм је обухватио композиције из домаћих и
свјетских филмских остварења, којима је умјетница дала нови, лични печат. Посебан
допринос укупном утиску дали су музичари који су, кроз инструменталне дионице,
додатно обогатили познате нумере и приближили их савременом изразу, задржавајући
њихову препознатљиву емоцију. Подсјећања ради, Лена Ковачевић је у Требињу
наступила и 2022. године, у оквиру Требиње џез фестивала.
У Народној библиотеци Требиње 21. априла представљена је збирка поезије
„Византијско плаво“ ауторке Вере Басор. Ријеч је о књизи која читаоца води кроз
унутрашње просторе и суптилне прелазе између прошлости и садашњости,
свјетлости и таме, гдје поезија постаје средство трагања за смислом. Ауторка је
истакла да је збирка настала у Америци и да представља „естетику душе“, покушај
да се кроз стихове одговори на питања о томе ко смо и гдје припадамо. О поетском
изразу ауторке говорио је и Коча Говедарица, оцјењујући да је њена поезија особеног,
готово наднаравног карактера, обиљежена сталним трагањем и тајновитошћу која
читаоца лако увуче у њен свијет. Вера Басор је ауторка препознатљивог лирског гласа,
чије су пјесме награђиване и уврштене у антологију „Херцеговачки вијенац“. Поред
„Византијског плавог“, објавила је и збирке „Лутајући мириси“, „На крилима Урила“
и „Вријеме сунцокрета“.
У организацији Српског удружења „Ћирилица“ Требиње и Народне библиотеке Требиње 23. априла је отворена изложба „Горан Петровић – прича као ослонац
света“, посвећена једном од најзначајнијих савремених српских писаца. Изложба,
коју прати и каталог, представља пресјек стваралаштва Горана Петровића, са посебним освртом на његов књижевни допринос и мјесто које заузима у савременој
српској прози. Поставку је требињској публици представила Ивана Хренко из Народне библиотеке „Стефан Првовенчани“ Краљево. Како је истакнуто, изложба је
настала као заједнички рад ауторског тима који чине Ивана Хренко, Ана Воштинић
и Дејан Алексић, с циљем да се ода почаст лику и дјелу писца чије су књиге
превођене на бројне језике и које уживају велику читаност.
У галерији Културног центра Требиње 23. априла је одржана промоција књиге
„Педесет двоје“ аутора Драгише Илисића, у издању Српског сабрања „Баштионик“ и
Задужбине „Кнез Мирослав Хумски“. Ријеч је о дјелу које је настало из сценског
рецитала из 2022. године, у оквиру пројекта „Култура сјећања на жртве Другог свјетског
рата“, а које тематски обрађује страдање ученика убијених 7. фебруара 1942. године у Шарговцу код Бањалуке. Књига „Педесет двоје“ кроз умјетнички израз и историјско
памћење настоји да сачува сјећање на жртве и приближи их млађим генерацијама.
Аутор Драгиша Илисић истакао је да је књига проистекла из личне потребе да се
страдање не заборави, наглашавајући важност да се о оваквим темама говори управо
због образовања и свијести будућих генерација. О историјском контексту догађаја
говорио је историчар Предраг Лозо, који је подсјетио на размјере злочина у Шарговцу,
Мотикама и Дракулићу, истичући да је ријеч о једном од најтежих страдања српског
цивилног становништва у Другом свјетском рату. Он је нагласио да књига, иако
тематски тешка, носи снажну поруку живота, памћења и опомене.
У Великој сали Центра за културу „Небојша Глоговац“ у Невесињу 23. априла
је одржано финално вече Васкршњег фестивала српске народне и изворне пјесме
„Кол’ко снаге хумска земља има“, манифестације која већ четрнаест година доприноси
очувању и његовању музичке традиције овог краја. Овогодишњи фестивал окупио је 20
младих извођача, распоређених у двије узрасне категорије – 13 у млађој и 7 у старијој.
Бројна публика имала је прилику да ужива у интерпретацијама народних пјесама, али
и да учествује у оцјењивању кроз награду публике. У млађој категорији прво мјесто
освојила је Ана Лажетић из Невесиња, друго Ана Вучић из Билеће, а треће Дуња
Давидовић из Гацка, док је награда публике припала Тамари Шушић из Љубиња. У
старијој категорији најбоља је била Анастасија Анђелић из Требиња, друго мјесто
освојила је Дуња Михић из Невесиња, а треће Марија Врти капа из Гацка, док је
највише гласова публике добила Маја Јаредић из Невесиња. Награде су новчано
износиле од 100 до 400 КМ, у зависности од освојеног мјеста, док је награда публике
у обје категорије износила 100 КМ. Петнаестогодишња побјед ница старије категорије,
Анастасија Анђелић, ученица Музичке школе у Требињу, истакла је да за њу сви
учесници представљају побједнике, нагласивши да је само учешће на фестивалу велико
искуство и мотивација за даљи рад. Слично је поручила и првопласирана у млађој
категорији Ана Лажетић, која је нагласила да јој награда представља подстрек за даље
усавршавање. О најбољима је одлучивао стручни жири у саставу: предсједник Бранка
Зечевић, те чланови Милош Герун и Јелена Килибарда. Фестивал је свечано отворио
начелник општине Невесиње Миленко Авдаловић, који је истакао да манифестација
већ годинама представља важан стуб очувања културног идентитета и простор у којем
млади праве прве озбиљне музичке кораке. Директор Основне музичке школе „Свети
Роман Мелод“ Бојо Милошевић нагласио је да фестивал има снажан образовни и
васпитни значај, јер подстиче младе да његују традицију и развијају умјетнички израз.
Посебан утисак вечери оставили су гости ревијалног дијела програма – народни
гуслари Максим Војводић иЖељко Вукчевић, као и извођач традиционалне и духовне
музике Бранка Зечевић. Организатори фестивала били су Основна музичка школа
„Свети Роман Мелод“ и Центар за културу „Небојша Глоговац“, уз покровитељство
Општине Невесиње и Црквене општине Невесиње.
У биоскопу Културног центра Требиње 24. априла је приказан играно-документарни филм „Драгутин…Nathaliae – Страдање и васкрс ‘Ока соколовог’“, који
тематски обрађује очување српског идентитета, културе и историјског насљеђа. Филм
прати више слојева приче – од судбине српског ратника из Првог свјетског рата до
симболике биљке Наталијина рамонда, која се у филму користи као метафора опстанка и обнове. Кроз ту паралелу аутори поручују да је за очување културе и памћења
понекад довољно само мало пажње и одговорности према насљеђу. Како је истакао
коредитељ Горан Станковић, филм је замишљен као прича о односу савременог
човјека према историји и традицији, те о томе колико смо спремни да сачувамо оно
што су нам преци оставили. Он је нагласио да је управо симболика „Ока соколовог“
и рамонде у средишту поруке о трајности и обнови. Филм је већ приказан у више
градова Србије и Републике Српске, а аутори истичу да је посебно значајно што га
гледа и млађа публика, укључујући ученике, којима је и намијењен као вид едукативног садржаја. Пројекат је реализован у копродукцији Студентског културног
центра Ниш и више продукцијских кућа, а сниман је на више историјских локалитета
у Србији, Сјеверној Македонији, Грчкој и Албанији.
У организацији Удружења грађана „Orgelpunkt“, уз подршку Културног центра
Требиње, Музичке школе Требиње и Музеја Херцеговине, у Требињу је 24. априла
свечано отворен фестивал класичне музике „Trebinje Classic“. Фестивал је отворен у
просторијама Културног центра Требиње, а званично га је прогласио отвореним
замјеник градоначелника Требиња Дражен Бошковић, који је поздравио умјетнике
из бројних земаља и истакао значај Требиња као града културе и савремених умјетничких дешавања. Прво фестивалско вече било је посвећено савременом минимализму, а посебну пажњу привукло је извођење дјела холандског композитора Симеона
тен Холта, које је по први пут представљено публици у Босни и Херцеговини. Наступиле су Кристина Сочански и Соња Марковић са Универзитета у Ослу. Фестивал
је ове године окупио више од 350 учесника из десет земаља, а у такмичарском и
концертном дијелу учествовали су млади музичари из региона и Европе. Програм се
реализовао уз подршку бројних институција и амбасада, а жири су чинили еминентни
педагози и умјетници са престижних европских академија и музичких институција.
У наставку фестивала је одржан и концерт најуспјешнијих учесника такмичарског
дијела, на којем су наступили млади из Београда, Никшића, Новог Сада, Љубљане,
Мостара, Требиња и других градова региона, чиме је још једном потврђен међународни карактер манифестације. У оквиру фестивала одржане су и едукативне
радионице као и концерт гостију из Украјине, који су се представили програмом за
два клавира и ауторским композицијама.
У Дому културе у Билећи, 25. априла представљена је монографија „Становништво и школе ситничког краја“ аутора професора Миленка Кешеља, која на
свеобухватан начин осликава историју, образовање и живот становништва овог дијела
општине, чувајући од заборава значајан временски период. Књига обухвата простор
који заузима готово четвртину територије општине Билећа, некада насељен са
седамнаест, а данас са свега неколико села. Кроз више од једног вијека, од краја 19.
вијека до данас, аутор прати развој школства и друштвених прилика, биљежећи
успоне и постепено гашење образовних установа на овом подручју. Посебно се
издваја период седамдесетих година прошлог вијека, када је у школским клупама
било на стотине ученика, што данас представља снажан контраст у односу на потпуно
гашење школа. Кешeљ истиче да су школе у ситничком крају током више од једног
вијека изњедриле велики број образованих људи, укључујући и докторе наука и
магистре, што свједочи о некадашњем значају образовања у овом подручју. Данас, међутим, ниједна школа није активна, а посљедња је затворена прије више од
деценије. „Нажалост, данас ниједна школа није у функцији. Посљедња је затворена
ОШ „Врањска“ 2013. године. За период од 109 година образовања на ситничком
подручју школе су изњедриле више од 2 300 ученика завршних разреда, међу којима
је десет доктора наука, три магистра, те велики број познатих и образованих људи“,
навео је аутор. О значају овог дјела говорио је и професор Огњен Љубомирац, који
је дио свог радног вијека провео као наставник у овом крају, нагласивши да моно –
графија представља драгоцјено свједочанство једног времена и људи који су га
обиљежили. Према његовим ријечима, посебна вриједност књиге лежи у томе што ће
тек будуће генерације у потпуности препознати њен значај. Рецензент, професор
Глигор Самарџић, указао је на научни допринос монографије, наглашавајући да је
заснована на архивској грађи која до сада није била коришћена. „Дјело је веома
значајно јер доноси податке из више архива. У посљедње вријеме све је популарнија
микроисторија, која је до сада била недовољно заступљена. Аутори су се углавном
бавили макроисторијом, у којој је тешко донијети нешто ново. Овдје је ријеч о мањем
подручју, али је све засновано на архивској грађи која до сада није коришћена, што
представља значајан допринос научноистраживачком раду“, рекао је Самарџић.
Иницијатива за настанак књиге проистекла је из случајног открића старе школске
документације, која је указала на потребу да се сачувају подаци о једном времену и
људима. Подршку издавању монографије пружила је и Општина Никшић, а њен
предсједник Марко Ковачевић истакао је значај очувања културне и историјске
повезаности простора Херцеговине и Црне Горе, наглашавајући да оваква дјела имају
шири значај од локалног.