Нова Зора

Часопис за књижевност и културу

Марија Вукоје Милошевић

КУЛТУРНА ДОГАЂАЊА У ИСТОЧНОЈ ХЕРЦЕГОВИНИ
(1. јул 2025 – 1. децембар 2025)

На Тргу слободе у Требињу 13. јула је свечано отворена 13. годишња изложба Удружења ликовних умјетника Источне Херцеговине „Милорад Ћоровић“, која је и ове године окупила бројне љубитеље ликовне умјетности. Публици је представљено око тридесет радова шеснаест аутора, различитих по темама, техникама и умјетничким изразима. Изложбу је отворила начелница Одјељења за културу Града Требиња, Слађана Скочајић, истичући значај Удружења које је својим дугогодишњим радом стекло статус удружења од посебног значаја за град. Подсјетила је да Ликовна академија у Требињу обиљежава три деценије постојања, те нагласила немјерљив допринос Милорада Ћоровића, чији је долазак у Требиње био пресудан за развој високог ликовног образовања у граду. Како је навела, управо је ова изложба један од најљепших начина да се његово име и дјело из године у годину чувају од заборава. Скочајићева је умјетницима пожељела успјешан наставак стваралаштва, уз жељу да и даље инспирацију проналазе у Херцеговини и својим радовима обогаћују културни живот града. Удружење ликовних умјетника Источне Херцеговине „Милорад Ћоровић“ основано је 2013. године и данас окупља око четрдесет чланова из региона.
У простору Музеја Херцеговине у Требињу 15. јула је уприличена промоција књиге „Загубљени рукописи“, најновијег прозног остварења др Драгана Р. Ковача, којом је ова установа наставила праксу подршке савременом књижевном стваралаштву. Аутор је истакао да збирка обухвата тринаест приповједака насталих из рукописа који су годинама остајали по страни, а који су, управо захваљујући временској дистанци, добили нови живот у овој књизи. Посебност збирке огледа се у снажном утицају Ковачевог примарног позива – медицине, што приповиједању даје изражену реалистичност и увјерљивост. Како је навео, већина прича ослања се на форму новеле, а кроз њих се често појављује лик доктора К, као својеврсна ауторова алтер-его фигура, што текстовима додаје дозу мистерије и отворености за различита тумачења. Издавач књиге је Музеј Херцеговине Требиње, а виши кустос Божана Ђузеловић нагласила је да ова установа, поред своје научно-истраживачке улоге, настоји активно да учествује у обликовању културног живота заједнице. Према њеним ријечима, промоција књиге суграђанина др Ковача управо је примјер таквог ангажмана и подршке домаћим ауторима. Драган Р. Ковач прозом се бави од 2013. године, а до сада је објавио шест романа и шест збирки приповједака, као и два универзитетска уџбеника. Члан је Удружења књижевника Републике Српске и Удружења књижевника Србије, а његов досадашњи рад овјенчан је бројним наградама и признањима.
У Центру за културу „Небојша Глоговац“ у Невесињу 20. јула је одржана промоција књиге мр Велибора Шиповца „Епархија захумско-херцеговачка у вријеме Светог Василија Острошког“. Књига представља резултат научно-истраживачког рада на мастер студију Богословског факултета у Фочи и пружа увид у живот Херцеговачке епархије током овоземаљског живота Светог Василија Острошког. Посебна пажња посвећена је покушајима унијаћења православног становништва у 17. вијеку. У раду су објављени подаци који до сада нису били доступни у историјским и научним публикацијама. О књизи су говорили свештеник Славко Лаловић, адвокат и књижевни критичар Марија Телебак и мр Раде Булајић, а у склопу промоције наступила је Етно група „Симонида“. Свештеник Лаловић нагласио је да је мало ко историјски обрађивао Светог Василија Острошког као митрополита и указао на агресивне покушаје унијаћења у том периоду, на које је светац одговорио јеванђељски. Марија Телебак истакла је да књига има немјерљив значај за историју Српске православне цркве и цјелокупног православља, наглашавајући да Херцеговина, попут Косова иМетохије, представља завјетну земљу страдања православног народа. Кроз књигу је донесен историографски тачан и научно утемељен приказ живота светитеља, супротстављен са романтичарским приказима који су до сада доминирали. Промоција књиге одржана је и у Гацку.
У Културном центру Требиње од 19. до 26. јула одржан је 68. „Фестивал фестивала“, смотра најбољих аматерских позоришних остварења из Сјеверне Македоније, Црне Горе, Србије, Хрватске и Босне и Херцеговине. Фестивал је отворио градоначелник Требиња и предсједник Умјетничког савјета манифестације Мирко Ћурић, а почео је изложбом „Родоначелници српског театра“ аутора проф. др Милована Здравковића и омажом проф. др Зорану Ђерићу, уз промоцију његових дјела. Такмичарски дио програма обухватио је седам представа које су током седам дана извођене у Културном центру. Прве вечери публици се представио Студио Театар 078 из Бања Луке са комадом „OLD Ringers“, затим су наступили глумци Позоришта „Стеван Сремац“ из Црвенке са „Полонезом Огинског“, ЈУ Центар за културу из Пљевља са „Господином ловцем“, Градско позориште Требиње са „Сироти мали хрчки“, Позориште „Драгољуб Милосављевић Гула“ из Петровца на Млави са „Хаса – нагиницом“, Позориште „Иван Мазов Климе“ из Кавадараца са „Жена ми се вика Борис“ и КУД „Наша липа“ из Тухеља са „Свога тела господар“. Пратећи програм фестивала био је богат изложбама, промоцијама књига, представљањем издавачких активности, монодрамом „Кад боли, а ти свирај“ у извођењу Данијеле Поповић и традиционалном изложбом Фото-кино клуба Требиње „Фестивал у објективу“. Улично позориште „Ибијево ћоше“ и музичко-сценски перформанси допринијели су живој атмосфери у центру града. Стручни жири фестивала, у саставу: предсједник Ди митрије Јовановић, редитељ Јовица Павић и театролог и глумац Дамир Алтум – бабић, додијелио је награде „Златне маске“. Најбоља представа Фестивала је „Сироти мали хрчки“ Градског позоришта Требиње, која је освојила још три „Златне маске“ – за најбоље редитељско остварење (Бора Григоровић – Жељко Милошевић), најбољу мушку улогу (Дарко Куртовић) и најбољу ауторску музику (Вук Миливојевић). Жири публике наградио је ансамбл Позоришта „Драгољуб Милосављевић Гула“ из Петровца на Млави за представу „Хасанагиница“ као најбољу по оцјени гледалаца. „Златне маске“ за главну женску улогу равноправно су додјељене Милици Стојадиновић („Хасанагиница“) и Гордани Мештер („Полонеза Огинског“), док је за најбољу женску епизодну улогу награђена Ана Кужић Миловић („Господин ловац“), а за најбољу мушку епизодну улогу Срђан Мичић („Хасанагиница“). „Жена ми се вика Борис“ Позоришта „Иван Мазов Климе“ из Кавадараца добила је „Златну маску“ за колективну игру, док су Милица Илић („Хасанагиница“) и Џенан Алић („Господин ловац“) награђени за костимографију и сценографију. Жири фестивала доделио је и три Дипломе: за редитељско-глумачко истраживање Милени Павловић и ансамблу „Стеван Сремац“, за суптилно нијансирање трагичне судбине Роже Вероники Ивековић („Свога тела господар“) и Димету Боцеву („Жена ми се вика Борис“). Свечано затварање фестивала уприличила је начелница Одјељења за културу Града Требиња Слађана Скочајић, која је предсједавала и жиријем публике, у којем су били Зоран Милошевић, Јелена Пртило, Драган Живанић и Божидар Стајчић. Фестивал се одржао у оквиру „Требињског културног љета“, чији је покровитељ Град Требиње, а извршни продуценти били су ЈУ „Центар за информисање и образовање“ и ЈУ „Културни центар“ Требиње. Представа „Сироти мали хрчки“ је пар дан раније остварила значајне резултате на 53. Театарском фестивалу Босне и Херцеговине ФЕДРА у Бугојну, гдје је награда за најбољу режију припалаЖељку Милошевићу, а Владимир Самарџић је, у улози начелника, проглашен најбољим глумцем фестивала.
У Требињу је одржан 13. Фестивал медитеранског и европског филма, који је ове године носио симболичан назив „Вријеме фришког филма“ и потврдио статус једног од најзначајнијих културних догађаја у региону. Фестивал је почео 27. јула свечаним отварањем на Тргу слободе, у оквиру Требињског културног љета, а зва нично га је отворила Електра Венаки, дугогодишња директорица Грчког филмског центра и једна од водећих личности Грчке кинотеке, истичући да је велика част бити дио манифестације која слави магију филма и снажне емоције које он носи. Посебну пажњу публике изазвала је европска премијера турског документарног филма „Кућа мога дједа“ редитељке Гултен Таранц, чијој је пројекцији присуствовала и четворо члана екипа из Турске. Током шест фестивалских вечери приказано је више од 40 дугометражних играних и документарних филмова из преко 15 земаља, на више локација у граду. У оквиру свечаног отварања уручене су и награде „Златни платан“, које су ове године, први пут заједно, припале глумицама Љиљани Драгутиновић и Ксе нији Маринковић. Добитнице нису криле емоције, истичући да им признање из Требиња има посебан значај, а Маринковићева је навела да јој је ово прва посјета граду, који ју је, како је рекла, одмах освојио. Фестивал је свечано затворен додјелом награда, а Златну кошћелу за најбољи европски филм у цјелини освојио је филм „Како је овдје тако зелено“ редитеља Николе Лежаића. Ова награда је први пут додијељена након 13 година постојања фестивала. Велике повеље Леотара уручене су ауторима и остварењима која су обиљежила овогодишњи програм. Међу награђенима су Ратомир Мијановић за документарни филм „Ђе сте пошли ђедови моји – приче о сеобама и судбинама“, Драгана Милошевић за „Музеј ваздухопловства“, Никола Петровић за филм „Култ мртвих“, као и Александар Павловић, директор фотографије филма „Како је овдје зелено“. Повеља Леотара за најбољу женску улогу припала је Мири Бањац, док су за најбољу мушку улогу награђени Марио Кнезовић и Светозар Цветковић. За најбољу режију награду је добио Марко Дукић за филм „Херкул“. Леотарову повељу за најбољи европски филм освојио је „Дјед Мраз у Босни“, док су награду за најбољи медитерански филм подијелили „Кућа мога дједа“ и „Танго сиеаста“. Начелница Одјељења за културу Града Требиња Слађана Скочајић истакла је да је фестивал ове године подигнут на највиши ниво, нагласивши и значај пратећег програма, те најавила да су већ започети разговори о наредном издању фестивала, које ће, како је рекла, донијети још више изненађења. Директор фестивала Предраг Пеђа Милојевић захвалио је свима који су учествовали у организацији, истакавши да је, упркос изазовима и честим промјенама локација, фестивал протекао изузетно успјешно и уз одличне реакције публике и гостију. Под слоганом „Вечери фришког филма“, овогодишњи фестивал је још једном потврдио да Требиње није само домаћин, већ и истинска позорница и инспирација филмске умјетности.
Након више од три деценије тишине, простор некадашњег музеја у Билећи поново је, макар на кратко, враћен култури и умјетности. Отварањем изложбе „Одјек камена херцеговачког“, 1. августа, овај запостављени, али симболички снажан објекат оживио је као мјесто сјећања, подсјећања и могућег новог почетка. Бројни посјетиоци имали су прилику да виде фотографије најзначајнијих културно-историјских споменика билећког краја, 3Д принтове одабраних стећака, као и кратки документарни филм посвећен усменим предањима о њиховом поријеклу и значењу. Директор Дома културе „Јевто Дедијер“ Лазар Гњато истакао је да изложба није само презентација културног насљеђа, већ и позив на преиспитивање односа према властитој прошлости. Подсјетио је да је Билећа некада имала музеј, настао из свијести о изузетној вриједности простора на којем се преплићу слојеви праисторије, антике и средњег вијека. Управо тај музеј, са лапидаријумом стећака из некадашњег Завођа, данас је готово заборављен, као и одговорност према споменицима културе који свједоче о дубоком историјском континуитету овог краја. Изложба доноси фрагменте различитих епоха, али истовремено открива и ожиљке савременог немара. Запуштеност зграде коју је пројектовао први билећки архитекта Живко Јањић, како је наглашено, постала је симбол краткотрајне и површне „нове културе“, насупрот трајности насљеђа које изложени материјал представља. Музејски простор данас је додијељен на управљање Дому културе, а његова будућност, како је речено, у великој мјери зависи од саме локалне заједнице. Начелник општине Билећа Миодраг Парежанин истакао је да су већ урађени пројекти реконструкције и ревитализације, те да постоји нада да ће уз подршку институција Републике Српске музеј поново добити своју првобитну намјену и бити уврштен у туристичку понуду општине. Изложба „Одјек камена херцеговачког“ настала је у оквиру пројекта „Реконструкција и ревитализација музеја и лапидаријума стећака“, који је подржало Министарство просвјете и културе Републике Српске, а реализована је у организацији Дома културе „Јевто Дедијер“, уз подршку међународног тима археолога укључених у ERC пројекат истраживања средњовјековних стећака на подручју Билеће.
У Музеју Херцеговине у Требињу 3. августа је представљена књига „Не(о) – правдано заборављени. Досије о генералу Мајстеру и његовим Србима, избрисаним из историје“, аутора Предрага Савића, адвоката и публицисте из Београда. Ово дјело, засновано на обимној архивској грађи, бави се улогом генерала Рудолфа Мајстера и његових сабораца – Срба, бивших логораша аустроугарских логора, који су крајем 1918. године дали значајан допринос утврђивању сјеверних граница Краљевине СХС и припајању Марибора и околине новоформираној држави. Аутор је истакао да је тре- бињска промоција прва јавна промоција ове књиге, те да ће наредна бити одржана 28. августа уЉубљани. Савић је нагласио да му је посебно драго што управо у Требињу по шести пут представља своје књижевно-историјско дјело, подсјећајући да је књига о генералу Мајстеру у Београду промовисана искључиво пред новинарима. Говорећи о разлозима дугогодишњег занемаривања личности генерала Мајстера, Савић је подсјетио да је он у Словенији дуго био маргинализован, између осталог и због идеолошких разлога, те да је тек почетком двијехиљадитих година препознат као значајна историјска личност и симбол утврђивања државних граница. О књизи су, поред аутора, говорили и др Милорад Вукановић и проф. Жељко Комненовић, истичући њен значај за расвјетљавање мање познатих историјских чињеница и допринос култури сјећања.
Град на Требишњици претворио је у јединствену амбијенталну концертну сцену 7. Међународни музички фестивал класичне музике и љетња школа „Music & More SummerFest“, који је и ове године окупио врхунске музичаре и младе таленте из цијелог свијета. Фестивал је почео 4. августа концертом у подне под чувеним требињским платанима, док је централни догађај – свечано гала вече, одржано 6. августа у амфитеатру на Црквини. На овом концерту премијерно је изведена композиција „Хајдук“, коју је за гудачки оркестар компоновао Јонел Петрој, инспирисан традиционалним значењем овог појма. Током фестивала представили су се млади и већ афирмисани умјетници из 20 земаља са пет континената, међу којима и ученице Музичке школе Требиње – виолинисткиња Милица Рајковић и виолончелисткиња Теодора Ковачевић. О значају фестивала свједочи и учешће истакнутих имена свјетске музичке сцене, попут Стивена Мокела, концертмајстора и професора Универзитета у Аризони, те Ерика Бонга, професора виоле на Универзитету Вандербилт. У оквиру седмог „Music & More SummerFest-а“ одржано је девет концерата на више атрактивних локација у Требињу, као и један концерт у манастиру Житомислић. Публика је уживала у програмима у Културном центру Требиње, гдје су наступили млади пијанисти, као и у концертима дуа, док су посебан амбијент донијеле вечери у Вили Ластви. Фестивал је свечано затворен гала концертом у амфитеатру на Црквини, на којем су наступили солисти, оркестар „Summerfest Camerata“ и диригент Паскал Вер. Завршно вече донијело је изузетно захтјеван и разноврстан програм, од дјела Баха, Сарасатеа иШостаковича, до Шенфилда, Чајковског и свјетске премијере Петрoијевог „Адантеа и Преста“ за соло виолину и гудаче. Директорица фестивала, која је уједно и његов оснивач, пијанисткиња Татјана Ранковић, истакла је да је овогодишње издање било организационо изузетно захтјевно, али и да доноси велико задовољство због чињенице да је у кратком времену реализован програм са учесни – цима из цијелог свијета. Она је нагласила да је „Music & More SummerFest“ амбијентални фестивал који у потпуности користи љепоту простора и посебну енергију Требиња. Градоначелник Требиња Мирко Ћурић поручио је да фестивал, осим умјетничке вриједности, има и снажан локални и културни значај, истичући да пратећи програми који повезују музику, гастрономију и традицију представљају јединствено искуство за учеснике и промоцију града. Генерални покровитељ фестивала, који је прије седам година у Требињу основала Татјана Ранковић, је Град Требиње, а затварањем овогодишњег издања већ су, како је истакнуто, започеле припреме за нови, осми „Music & More SummerFest“.
У оквиру 150. Невесињске олимпијаде 6. августа је у Великој сали Центра за културу „Небојша Глоговац“ премијерно промовисана монографија „Храна у Херцеговини кроз вијекове“, аутора доц. др Драгана Брења и академика проф. др Нова Пржуља. Књига доноси свеобухватан приказ херцеговачке кухиње као дијела не – материјалне културне баштине, пратећи историјску перспективу и културно-историјску периодизацију прехрамбених навика становника Херцеговине током протеклих осам вијекова, од 1200. године до данас. Аутори су нагласили да је рад на монографији био изазован, јер је било потребно проучити велики број извора – на крају их је обрађено чак 320. Истраживање обухвата утицаје различитих култура на херцеговачку кухињу, од Византије и западне Европе до Дубровника, Далмације и сусједних земаља. Драган Брењо је истакао да књига није само опис хране, већ културни низ живота и обичаја на овим просторима током осам вијекова. – Данашња исхрана у Херцеговини представља надоградњу традиције која је постављена у касном средњем вијеку, и то је видљиво у начину припреме и рецептима – нагласио је он. Проф. др Ново Пржуљ је додао да књига приказује како су различите културе допринијеле развоју типичне херцеговачке исхране, која је квалитетна и пожељна на европском нивоу. Рецензент књиге отац Радивоје Круљ оцијенио је монографију као свеобухватан приказ хране и исхране у Херцеговини, утицаја освајача и култура са којима је народ долазио у контакт, и нагласио значај културе сјећања и односа човјека према храни. Издавач монографије је СПКД „Просвјета“, Градски одбор Мостар. у оквиру Олимпијаде отворена је и изложба икона „Свјетлост вјечности“, академске сликарке Ангелине Вукосав.
6. августа, у Музеју Херцеговине у Требињу представљена је књига „Не(о) прав- дано заборављени. Досије о генералу Мајстеру и његовим Србима, избрисаним из историје“, аутора Предрага Савића, адвоката и публицисте из Београда. Ово дјело, засновано на обимној архивској грађи, бави се улогом генерала Рудолфа Мајстера и његових сабораца – Срба, бивших логораша аустроугарских логора, који су крајем 1918. године дали значајан допринос утврђивању сјеверних граница Краљевине СХС и припајању Марибора и околине новоформираној држави. Аутор је истакао да је требињска промоција прва јавна промоција ове књиге, те да ће наредна бити одржана 28. августа уЉубљани. Савић је нагласио да му је посебно драго што управо у Требињу по шести пут представља своје књижевно-историјско дјело, подсјећајући да је књига о генералу Мајстеру у Београду промовисана искључиво пред новинарима. Говорећи о разлозима дугогодишњег занемаривања личности генерала Мајстера, Савић је подсјетио да је он у Словенији дуго био маргинализован, између осталог и због идеолошких разлога, те да је тек почетком двијехиљадитих година препознат као значајна историјска личност и симбол утврђивања државних граница. О књизи су, поред аутора, говорили и др Милорад Вукановић и проф. Жељко Комненовић, истичући њен значај за расвјетљавање мање познатих историјских чињеница и допринос култури сјећања.
Књига Странац у шуми митрополита њемачког Григорија представљена је 8. августа пред бројном публиком на платоу Музеја Херцеговине. Окупљени су имали прилику да чују због чега се ово дјело издваја у односу на раније књиге митрополита Григорија – Преко прага и Небеска дворишта – и на који начин кроз фиктивни лик говори о једном од најинтимнијих периода свог живота. „У овој књизи сам измислио једног јунака и кроз причу с њим испричао битан дио свог живота, када сам био монах у манастиру Острог. Измислио сам тог једног старца у шуми, код кога одлазим и причам о свему“, казао је митрополит Григорије. Одговарајући на питање да ли се у лику старца могу препознати упокојени владика Атанасије, митрополит Амфило – хије и други духовници од којих је учио, истакао је да тај лик представља збир свих људи који су утицали на његов живот. „Не само духовнике, већ све људе у мом животу од којих сам учио и с којима сам разговарао. Он је помало арогантан, љут, добар, емотиван, благ – има све особине људи који су прошли кроз мој живот“, навео је аутор. Шума у којој борави странац, како је рекао, није мјесто већ унутрашњи простор, присутан у свакоме од нас, који свако мора сам да пронађе. Кључна порука књиге, нагласио је митрополит Григорије, јесте важност самог постојања. Говорећи о књизи, протојереј Никола Пејовић истакао је да је Странац у шуми дјело у којем свако може препознати дио себе, без обзира на вјерско или животно опредјељење. „Ово је књига која свједочи о вјечним истинама кроз личну борбу. Читајући је, у једном тренутку сам схватио да човјек није биће смрти. Посебно су ме дирнули дијелови у којима говори о владици Атанасију, митрополиту Амфилохију и оцу Лазару“, казао је Пејовић. О књизи је говорио и фра Ико Скоко.
Под отвореним небом баште Народне библиотеке, требињској публици се 14. августа представио новинар, књижевник и телевизијски аутор Вања Булић. Булић није крио да је Требиње за њега одавно препознатљиво и блиско мјесто, које редовно посјећује током љета, нагласивши да је довољно поменути Јована Дучића да би се разумјела веза овог града и писане ријечи. Осврћући се на свој књижевни рад, истакао је да у романима досљедно спаја историју и религију са савременим тренутком, полазећи од идеје да се рјешавањем тајни из прошлости расвјетљавају и садашњи догађаји. Посебна пажња била је посвећена роману „Синајски тестамент“, у којем се по десети пут појављује главни јунак Новак Ивановић. Булић је укратко објаснио да је полазиште приче Синајски псалтир, најстарији глагољски рукопис на старо – словенском језику, из којег недостаје педесетак страница, што је послужило као основ за књижевну интерпретацију. Радња романа повезује Синај, Србију и манастире Тумане и Горњак, уз мотиве три велике монотеистичке религије и трагање за смислом скривених историјских слојева. Говорећи о поређењима са Деном Брауном, Булић је истакао да припада жанру који је данас међу најчитанијима, али да у писању инсистира на провјерљивим историјским и религијским чињеницама, сматрајући да је домаћа традиција довољно богата и инспиративна без потребе за измишљањем. Савремене могућности истраживања, како је навео, значајно су убрзале прикупљање грађе и рад на књигама. Директорица Народне библиотеке Милосава Супић подсјетила је да је један од циљева ове установе приближавање писаца читаоцима, те да је Вања Булић међу најчитанијим ауторима у библиотеци, што је био и разлог његовог гостовања. Овакви сусрети, како је истакла, омогућавају живу комуникацију између аутора и публике и додатно подстичу интересовање за књигу и читање.
На љетној позорници испред билећке „Просвјете“, 17. августа представљена је књига Једном подморничар Милана Комара, пуковника морнаричко-техничке струке и једног од најпознатијих југословенских подморничара. У оквиру програма „Културно љето“, билећка публика имала је прилику да се сусретне са аутентичним свједочанством о животу под морем и времену које је оставило дубок траг у историји војног поморства. Комарова књига донијела је личну, али документарно утемељену причу о професији која је захтијевала изузетну дисциплину, одговорност и психо лошку снагу. Кроз аутобио- графску нарацију, аутор је освијетлио свакодневицу подморничара, техничке изазове службе и значај 88. дивизиона подморница, остављајући и вриједан траг о развоју подморништва на Јадрану. Говорећи о свом искуству, Комар је подсјетио да је више од пет хиљада дана провео у подморницама, те да је каријеру обиљежио и заронима до 303 метра дубине. Иако подморништво у почетку није било његов избор, временом је постало животни позив, који је у овој књизи сачуван као лично и историјско памћење једне епохе. Промоцију је организовао Културни центар Билеће.
УМузеју Херцеговине 17. августа отворена је прва самостална изложба вла дике лосанђелеског и западноамеричког Максима, под називом „Свјетлост и сјећање: Ликови и предјели Херцеговине“. Посјетиоци су имали прилику да виде портрете знаменитих личности – од Дучића и Шантића до Његоша и Диздара – али и пејзаже Херцеговине, укључујући Тврдош, Острог, Мостар и Требиње. Владика Максим је нагласио да је изложбу, као своју прву самосталну, подстакла љубав према родној земљи и пријатељи који су га охрабрили. „Посредно је изложба настала из оног што се у мени, као издан Херцеговине, развијало и сазријевало. Вјерујем да гледалац довршава слике, а у мом случају, од момента кад своје дјело предам јавности, оно више није моје“, рекао је владика. Митрополит њемачки Григорије похвалио је таленат владике Максима и снагу његовог унутрашњег доживљаја који се огледа у сликама. „Он се изражава не причом него сликом. Пејзажи које је насликао показују колико дубоко доживљава Херцеговину. Веома сам обрадован и импресиониран“, истакао је Григорије. Директорица Музеја Херцеговине, Ивана Грујић, подсјетила је да је посебна част што је изложба отворена у Легату Јована Дучића, коме је владика посветио два портрета. „Он није само насликао знамените личности, већ је кроз свјетлост и боје успио пренијети оно што је у њима најважније. Изложба показује љубав према Херцеговини и људима који су овдје бора- вили, а посјетиоци могу створити своју палету утисака“, казала је Грујић. Изложба је била продајног карактера, а сав приход усмјерен је за стипендије Фондације „Лука Ћеловић Требињац“. Дан након отварања изложбе владике Максима, Галерија Музеја Херцеговине у Требињу угостила је изложбу „Песме сунца у бојама Милене“ из збирке Галерије Милена Павловић Барили из Пожаревца. На 46 представљених дјела, публика је могла да се упозна са универзалним изразом и космополитском биографијом ове познате сликарке. Назив изложбе инспирисан је посветом Јована Дучића, који јој је 1935. године у Риму поклонио примјерак своје збирке „Песме сунца“. „Послије 90 година поново се сусрећу Милена Павловић Барили и Јован Дучић. Милена је била оличење умјетничке слободе и женствене снаге, а изложба укључује и њене модне илустрације за Vogue у Њујорку“, истакла је Виолета Томић, музејски савјетник Галерије из Пожаревца.
У Дому културе „Јевто Дедијер“ у Билећи, 23. августа, представљена је књига Ја већ летим! ауторке Ирене Саре Мановић, која је пред бројном публиком говорила о личним записима, завичају и снази херцеговачке жене. Ауторка је истакла да је Херцеговина њен унутрашњи простор и темељ идентитета, нагласивши да Билећа заузима посебно мјесто у њеном животу. Књига је, како је навела, настала из кратких записа који нису били замишљени као јединствено дјело, већ као лични простор борбе, раста и преиспитивања. Управо та искреност, према њеним ријечима, омо – гућила је да се читаоци препознају у причама и осјете да у сопственим животним искушењима нису сами. Посебно мјесто у књизи заузимају приче посвећене људима и догађајима који су обиљежили њено одрастање у Билећи, као и текст „Жене са камена“, који је ауторка означила као омаж херцеговачким женама – снажним, постојаним и достојанственим, које су кроз историју носиле породицу и заједницу у најтежим околностима. Промоцију је организовала Народна библиотека „Владимир Гаћиновић“, а директорица ове установе, Сања Бошковић, истакла је да књига на топао и препознатљив начин оживљава људе и вријеме које Билећа памти и чува.
У оквиру Требињског културног љета, четврти „Требиње џез фестивал“ отворио је своје вече уз „Рундек еко квартет“ у башти хотела „Платани“. Пет дана џез звука, од 24. до 28. августа, обојило је најатрактивније локације града – Стари град, рок бар „Ундерграунд“, „Хумско“ и амфитеатар на Црквини. Помоћница министра за културу Републике Српске, Тања Ђаковић, истакла је да је фестивал, иако млад, већ постао културни симбол Требиња. „Ово је један од најмлађих, али и најпрепоз – натљивијих фестивала на културној мапи Републике Српске. Требиње је град са богатом културном традицијом и великим потенцијалом за овакве умјетничке до – гађаје“, нагласила је Ђаковићева. На програму су се нашли „Београдски џез квартет“, „Петар З“, Александра Бијелић и дива џез и поп музике, Бисера Велетанлић, у пратњи „Васил Хаџиманов бенда“. Завршно вече у амфитеатру на Црквини оби љежила је управо Бисера Велетанлић – амфитеатар је био премали да прими све оне који су желели да уживају у њеном извођењу. Градоначелник Требиња, Мирко Ћурић, све – чано је затворио фестивал, наглашавајући значај овог догађаја за културни живот града. „Џез није само музика – он се живи. Он руши зидове и гради мостове између људи, култура и генерација. У временима буке и површности, џез нас враћа исконским вриједностима“, поручио је градоначелник.
Башта Народне библиотеке 29. августа је оживјела у знаку прича, музике и сјећања на један од најкарактеристичнијих културних ликова региона – Ненада Јанковића, познатијег као др Неле Карајлић. У разговору с модераторком Јеленом Чарапић, публика је имала прилику да кроз приче из књига „Сарајевски фајронт“ и трилогије „Солунска 28“ осјети дух времена и атмосфере које су обиљежиле његову каријеру.Музичар и фронтмен легендарног бенда „Забрањено пушење“, а у посљедње вријеме и писац, говорио је о својим почетима, духовитости и ироничном погледу на свијет. Како је објаснио, надимак „доктор“ је плод шале и субкултурне игре осам – десетих, али је остао и данас као симбол његовог идентитета. „Фајронт у Сарајеву“ настао је као свједочанство о митским временима рок сцене, Топ листи надреалиста и младалачким авантурама у Југославији. Трилогија „Солунска 28“ затим прати судбину његове породице и куће у Београду, преко окупације, до експлозије југословенске популарне културе осамдесетих. Неле је публици дочарао и мале животне сцене из књига, као што је кафана у Сарајеву: „Ракија је била судија, пиво адвокат, а вино тужилац. У том задимљеном кутку владао је ред каквог нигдје другдје нисам срео“, рекао је, изазвавши смјех и одушевљење публике.
УМузеју Херцеговине 30. августа представљено је фототипско издање „Законо правила Светог Саве, тврдошко-савински препис“, једног од темеља српског националног и вјерског идентитета. Проф. др Ђорђе Бубало подсјетио је да је Зако – ноправило помагало српском народу да у најтежим временима организује цркву и државу према канонском и римско-византијском праву. „Свети Сава је био изванредан познавалац канонског права и наш први законодавац“, истакао је Бубало. Свештеник Зоран Деврња нагласио је историјски значај овог преписа, указујући да је написан за Херцеговачку епархију и да је чуван у манастиру Тврдош, а касније у манастиру Савина. Он је појаснио да Законоправило садржи каноне Васељенских и Помесних сабора, али и грађанске законике, омогућавајући управљање домаћинством, селом, рудником и црквом. Директор Центра за друштвено-политичка истраживања Републике Српске, Душан Павловић, истакао је да Законоправило Светог Саве представља „устав“ тадашње српске државе и темељ савремене српске државности, моделујући каноне Византије према потребама Немањићке Србије и унапређујући сарадњу цркве и државе.Модератор догађаја био је Петар Милошевић, а издавач је Задужбина „Кнез Мирослав Хумски“ из Требиња.
У Народној библиотеци Требиње 11. септембра је представљено издање „Архимандрит Нићифор Дучић (1832–1900) – српски духовник, просветитељ, књижевник, историчар, ратник и академик“, аутора Миливоја Миша Рупића. Аутор је подсјетио на значај Нићифора Дучића за Требиње и Херцеговину, истичући да је био један од најобразованијих људи 19. вијека, са школовањем на Сорбони и чланством у бројним академијама у Србији, Загребу и Москви. „Због тога Требињци имају разлога да буду поносни на њега“, казао је Рупић. Др Драган Ковач оцијенио је да књига спаја бројне податке из писане и електронске литературе у јасну и занимљиву цјелину, наглашавајући приповједачки таленат аутора и значај књиге као дуга великом човјеку и Требињцу. Књига носи поднаслов који обухвата све улоге Нићи фора Дучића: „свештеник, ратник, филозоф, књижевник, просветитељ…“
У просторијама Српског просвјетног и културног друштва „Просвјета“ 13. септембра одржана је промоција књиге Срби и Руси – браћа по промисли Господњој аутора Ранка Гојковића, посвећене вишевјековним духовним, историјским и културним везама српског и руског народа. Вече је протекло у знаку промишљања зајед – ничког насљеђа, православног предања и историјске блискости два народа. Књига је понудила свеобухватан и аргументован увид у односе Срба и Руса, који су, како аутор истиче, обликовали не само политичку историју, већ и духовни и културни идентитет српског народа. Кроз бројне историјске примјере, Гојковић је указао на то да наклоност Срба према Русији није плод савремених идеологија, већ дубоко укоријењен наставак светосавске духовне традиције. Обраћајући се публици, аутор је нагласио да је управо у Херцеговини та веза природно разумљива и препознатљива, те да је немогуће тумачити историју српско-руских односа изван оквира православља. Истакао је да своје стваралаштво доживљава као личну мисију усмјерену ка очувању и продубљивању духовних и културних веза два братска народа. О књизи је говорио и Радомир Вучковић, који је подсјетио на дугу и сложену историју руско-српских односа, нагласивши да Гојковићево дјело представља логичан наставак његовог ранијег истраживачког и преводилачког рада. Посебно је истакао значај ауторових претходних књига посвећених знаменитим личностима из српске и руске историје, као и чињеницу да је Гојковић један од најплоднијих преводилаца са руског језика у српској култури. Књига Срби и Руси – браћа по промисли Божијој недавно је објављена у Београду, а њен значај потврђен је и престижним признањем „Императорска култура“, које јој је додијелило Удружење књижевника Русије, чиме је ово дјело добило и међународно признање.
У Музеју Херцеговине 19. септембра отворена је изложба „Теракотне иконе“ Виничко Кале, у оквиру сарадњеМузеја Херцеговине и Локалног археолошког музеја „Теракота“ из Винице, Сјеверна Македонија. Аутори изложбе су Јулијана Иванова, Благица Стојанова и Магдалена Манаскова. Археолошки локалитет Виничко Кале, смјештен на малом узвишењу у непосредној близини града Винице, био је насељен од енеолита у петом вијеку п.н.е. па све до 12. вијека, а свој највећи развој доживио је током касноантичког периода као важно војно-административно насеље. Иконе са овог локалитета, како је нагласила Благица Стојанова, представљају један од најаутентичнијих примјера ранохришћанске умјетничке продукције у Македонији. Израђене од глине и моделиране уз помоћ калупа, иконе носе рељефне ликовне представе са иконографским садржајем, праћене текстуалним дијелом на латинском писму који идентификује лик или садржај религиозних текстова.Мотиви обухватају сцене из Старог и Новог завјета, илустроване псалме и ликове хришћанских светаца. Начелница за културу Града Требиња Слађана Скочајић истакла је значај изложбе као потврду дуге историје и културне повезаности региона: „Ова изложба показује богатство наших сусрета и културног насљеђа, као и колико смо у региону везани кроз вријеме и материјал. Наши пријатељи из Винице преносе нам дио своје историје, а ми је можемо осјетити и упоредити са својом.“
У Билећи је, у оквиру 26. Ћоровићевих сусрета писаца „Српска проза данас“, одржан округли сто на тему „Књижевно дјело Анђелка Анушића“, којим је свечано отворена овогодишња културна манифестација. О књижевном опусу Анушића дискутовало је десетак истакнутих књижевника, писаца и критичара. Анушић је прије петнаест година награђен на овим сусретима за роман Прозор отворен на висибабу и кукурјек. Проф. Милош Ковачевић са Филолошког факултета у Београду истакао је да Анушићев опус доноси нови поглед на српску књижевност 21. вијека, посебно у контексту грађанских ратова деведесетих, егзодуса Срба из Крајине и ратних прилика у БиХ. „Скоро читав Анушићев књижевни рад настао је као одговор на проблеме егзодуса Срба из Српске Крајине и оставиће посебан траг у историји српске књижевности“, нагласио је Ковачевић. До сада је објавио 14 романа и 19 збирки пјесама, а међу његовим дјелима посебно се издваја последња збирка Платно, која приказује судбину Срба кроз историјске усуде. Округли сто је отворио начелник општине Миодраг Парежанин, који је нагласио значај Ћоровићевих сусрета за Билећу и пожелио учесницима успјешан рад. Сваке године, на овим сусретима промовише се и Зборник радова са претходних сусрета, који пружа свеобухватан увид у књижевни опус награђених аутора, рекао је потпредсједник СПКД „Просвјета“ Никола Баћевић. У оквиру манифестације одржана је и свечана академија и Вече лауреата, на којој су књижевне награде „Светозар Ћоровић“ равноправно додјељене Лаури Барни за роман Фрау Бета и Неди Бјелановић за роман Црвени кровови. Према ријечима члана жирија Марка Паовице, ове књиге се издвајају по квалитету и значају за савремену српску прозу. Лаура Барна је истакла да је награда дошла у правом тренутку, посебно због повезаности једног од ликова романа са Херцеговином, док је Бјелановић нагласила да њен роман доноси причу о сарајевском егзодусу, али и о породици и љубави. Повеље и новчане награде лауреатима уручили су предсједник СПКД „Просвјета“ Гајо Парежанин и начелник општине Миодраг Парежанин. У оквиру тродневне манифестације писци су посјетили Основну школу „Петар II Петровић Његош“ и Спомен-собу погинулим борцима Одбрамбено-отаџбинског рата. У Галерији „Просвјете“ отворена је изложба слика „Од Невесињске пушке до Солунског фронта“, посвећена харамбаши Пери Тунгузу, легендарном народном јунаку Херцеговине. Аутор изложбе је Наташа Глигорић, праунука Тунгуза и секретар Удружења Невесињаца у Београду. У оквиру 26. књижевних сусрета „Српска проза данас“, у Билећи је промовисан и нови број часописа за књижевност и културу Нова Зора. Овај часопис, један од најзначајнијих печата СПКД „Просвјета“, окупља око 1.500 аутора са више од 4.000 текстова, а промоција двоброја прољеће-љето и јесењег издања дала је прилику да буду приказана и дјела овогодишњих добитница Ћоровићеве награде, Лауре Барне и Неде Бјелановић. Уредник „Нове Зоре“, професор др Милош Ковачевић, истакао је да је овај број посвећен великим јубилејима: осам и по вијекова од рођења Светог Саве и 150 година Невесињске пушке. Он је подсјетио и на традицију преношења текстова Шантићеве Зоре и нагласио значај културне хронике Херцеговине, коју је за седамдесет бројева припремао је новинар Мишо Кисић. У сусједном Гацку, истовремено са сусретима у Билећи, одржан је 27. „Научни скуп историчара“ под покровитељством општине Гацко и предузећа РиТЕ Гацко, у организацији СПКД „Просвјета“ Гацко. Престижно признање постхумно је додјељено проф. др Слободану Томовићу за књигу Грађански рат у Црној Гори. Томовић је био универзитетски професор, доктор филозофских наука, књижевник и бивши министар вјера у Влади Црне Горе. Предсједник СПКД „Просвјета“ Гацко, Алексије Гргур, нагласио је да је жири овом одлуком вратио историјски дуг професору. Награду је у име издавача примио Радомир Уљаревић, који је подсјетио да је Томовић објавио више од 40 књига и преко хиљаду библиографских јединица. Проф. дрЖарко Лековић је образложио да књига представља одговор на историју коју су писали побједници, сликовито приказујући грађански рат у Црној Гори и карактер комунистичке власти, уз бројне досад непознате чињенице. Свештеник Саша Којовић истакао је значај историчара као врхунских учитеља народа, док је замјеник начелника Александар Ћеранић подсјетио да „Ћоровићеви сусрети“ представљају мост међу генерацијама и прилику за упознавање националне историје. Културно-умјетнички програм укључио је наступ црквеног хора „Света Јелена Анжујска“, пјесника Сретена Видаковића и народног гуслара Николу Бошковића. Свечаности је претходила изложба „150 година од Невесињске пушке“, у организацији Филозофског факултета Универзитета у Бањалуци, постављена у холу Дома културе. У оквиру сусрета историчари су посјетили споменик палим борцима у центру Гацка „Круна гатачким јунацима“. У сали Парохијског дома одржано је излагање реферата на тему „Знамените личности Херцеговачког устанка“. Проф. др Радивој Радић говорио је о Васиљу Поповићу, истакнутом српском историчару, и његовом доприносу проучавању историје српског народа у различитим земљама Европе. Др Раденко Шћекић осврнуо се на херцеговачке устанке у црногорској историографији, наглашавајући значај Невесињске пушке за историјске и савремене односе, док је проф. дрЖарко Лековић обратио пажњу на вође Херцеговачких устанака, посебно Лазара Сочицу, пивског војводу, који је од 14. године учествовао у свим главним борбама против Турака и био перјаник књаза Данила.
Уорганизацији Народне библиотеке Невесиње 24. септембра је у Галерији Центра за културу „Небојша Глоговац“ премијерно представљена књига Земљом Херцеговом 2 аутора Радомира Вучковића. Аутор је широј јавности познат као стваралац око 300 емисија „Земљом Херцеговом“, а ова књига представља наставак истоименог серијала. У књизи се налази прича о педесет села Старе Херцеговине, као и народне приче које оживљавају дух прошлости и разгаљују читаоца здравим хумором херцеговачког сељака. Књижевник и новинар Ратомир Мијановић истакао је да Вучковић није само писац и аутор сјајних репортажа, већ и чувар херцеговачког завичаја. „Професор Вучковић учи нас да завичај није само мјесто, већ осјећај који се чува разговором, смијехом и пажњом према сваком детаљу. Ово није само књига, већ мост између прошлости и будућности“ – нагласио је Мијановић.Аутор књиге је рекао да је књига Земљом Херцеговом 2 настала као плод рада на документарним емисијама и као одговор на захтјевМузеја Херцеговине у Требињу, додавши неколико прича из народа.
Галерија Културног центра Требиње 4. октобра је била домаћин изложбе Катарине Недељковић из Крагујевца, под називом „Embodiment / Empowerment“. Посјетиоци су могли да виде двадесетак радова великог формата, у којима умјетница истражује тјелесност као носиоца унутрашњих стања и емоција, а не само физичке форме. Недељковић је објаснила да овај циклус цртежа представља нови приступ акту, у којем се фокус премјешта са реалистичног приказа тела на његову текстуру, слојевитост и трагове присуства. „Цртежи су настали угљеном, уз коришћење скал пела за издвајање и обликовање папира. Слојеви бијелих површина на радовима резултат су управо тог процеса – сјечења и обраде материјала како би се визуели зовало оно што је изнутра“, истакла је умјетница. Галеристкиња Тања Секуловић додала је да радови показују интиман, интуитиван приступ цртању. „Тијело више није само физичка форма, већ простор за исказ осећања, меморија и трагове живота. Контраст свјетла и сјенке, традиционална техника угљена и игра површина стварају визуелну напетост која упућује на унутрашње пејзаже личности“, навела је Секуловић. Катарина Недељковић је дипломирала и магистрирала на Филолошко-уметничком факултету у Крагујевцу, смијер зидно сликарство, а тренутно је докторанд на Универзитету умјетности у Београду, у оквиру програма за интердисциплинарне и дигиталне умјетности. Члан је УЛУС-а и Клуба анатомских цртача, а до сада је имала више од двадесет самосталних изложби и учествовала на више од деведесет колективних у земљи и иностранству, освајајући бројне награде и признања. Ова ликовна поставка један је од десет одабраних пројеката у овогодишњој изложбеној сезони Културног центра.
У Музеју Херцеговине у Требињу свечано је отворена 11. међународна манифестација „Награда Жива 2025“, посвећена промоцији културне баштине и умјетности у региону. Догађај је окупио више од тридесет музеја и културно-историјских цјелина из словенских земаља, који су представили своје програме и најбоље праксе у очувању материјалног и нематеријалног насљеђа. Током конференције „Одјеци насљеђа и будућност музеја“, учесници су имали прилику да размијене искуства и представе рад својих институција. Свечана додјела награда одржана је 10. октобра у Културном центру Требиње, уз присуство бројних угледних личности из културног живота, амбасадора и представника музејских институција из региона. Директорица Форума словенских култура, Андреја Рихтер, пожељела је добродош – лицу учесницима и нагласила рекордно велико интересовање – преко 150 пријавље – них учесника. Ивана Грујић, директорицаМузеја Херцеговине, подсјетила је на част коју представља домаћинство овогодишње манифестације. „Изгледа да Требиње има магију, која је привукла оволики број учесника. Желим да се сви осјећате као код куће, јер сматрамо да смо дио велике заједнице словенских народа“, рекла је Грујић. „Награда Жива“, установљена 2014. године, афирмише иновативне праксе у области музеологије, нове приступе раду са публиком и очување културног насљеђа. Током десет година постојања, награду су добили бројни музеји који су својим радом обогатили савремени музеолошки простор и допринијели јачању културне сарадње међу словенским земљама.
Међународна манифестација 106. „Шантићеве вечери поезије“ започела је у Мостару, 11. октобра, полагањем вијенаца на споменик Алекси Шантићу и свечаним отварањем у Саборној цркви Свете Тројице, мјесту у којем се, више од једног вијека, сусрећу вјера, култура и духовно памћење српског народа. Отварањем у овом храму, Шантићеве вечери још једном су потврдиле своју симболичку везу са простором у којем је пјесник живио, стварао и трајно обиљежио идентитет града. Манифестацију је отворио министар културе Републике Србије Никола Селаковић, истичући да је човјек смртан, али да његово име може постати бесмртно. Нагласио је да Шантићево дјело живи гдје год живи српска душа и да је мало пјесника који су са таквом снагом и љепотом затворили један и отворили други вијек српске поезије. Подсјетио је да су генерације одрастале на Шантићевим стиховима, те да је његово дјело немогуће избрисати, као што је немогуће избрисати траг људи који су Мостар градили као културно и грађанско средиште. Селаковић је нагласио да манифестација има снажну подршку институција културе Србије и Републике Српске, управо као симбол трајања и отпора културном забораву. Министар просвјете и културе Републике Српске Боривоје Голубовић оцијенио је да су све ријечи недовољне када се говори о Алекси Шантићу, подсјећајући на 1924. годину и колективну тугу Мостара који је тада испратио свог пјесника. Предсједница Српског просвјетног и културног друштва „Просвјета“ – Градски одбор Мостар Сања Бјелица Шаговновић истакла је да су „Шантићеве вечери поезије“ живи споменик не само пјеснику, већ и читавој генерацији стваралаца која је крајем 19. вијекаМостар уздигла у једно од кључних жаришта културне и националне мисли. Нагласила је да Шантић припада свим Мостарцима и да његово дјело остаје мост међу људима и културама. Посебан духовни тон отварању дао је старјешина Саборне цркве Свете Тројице, јереј Душко Којић, који је у бесједи нагласио да истинита и надахнута ријеч има снагу да надживи вријеме и сруши зидове међу људима. Он је подсјетио да Шантић и Саборни храм дијеле сличну судбину – рушени, па обнављани, али никада сломљени, јер су у њиховим темељима љубав, вјера и нада. Отварање манифестације обиљежили су и музичко-поетски наступи Камерног ансамбла Народног позоришта Републике Српске, вокал ног солисте Бошка Миловановића и пијанисте АдемаМехмедовића, као и изложба „Орао, лав и крин – хералдика средњовјековних српских земаља“ у продукцији Музеја Републике Српске. Након десет дана програма на више локација у Мостару, овогодишње „Шантићеве вечери поезије“ симболично су завршене у Невесињу, поетско-музичким вечером под називом „Шантићева друга кућа“, одржаним у Дому културе „Небојша Глоговац“ у Невесињу. Кроз стих, музику и бесједу оживљен је Шантићев дух, а програм је започео интерпретацијама глумца Горана Славића, који је говорио пјесме о љубави, завичају и родољубљу. О значају Алексе Шантића у српској књижевности и трајној снази његових стихова говорила је професорица српског језика и књижевности Анђелина Никчевић, истичући да Шантићева поезија и данас одговара на унутрашње потребе човјека за истином, добротом и достојанством. У музичком дијелу програма наступио је камерни дуо Основне музичке школе „Свети Роман Мелод“, као и група „Мостарске кише“, која је Шантићеве стихове приближила савременом музичком изразу.
У Умјетничкој галерији „Рајка Мерћеп“ Дома културе „Јевто Дедијер“ у Билећи 13. октобра отворена је изложба „Ноћ је мој пријатељ“ ауторке Јелице Вуковић Кекић, Билећанке која годинама живи и ствара у Београду. Посјетиоци су имали прилику да погледају око тридесет радова, који представљају експеримент у бојама и формама, одраз унутрашњег свијета ауторке и њене апстрактне умјетности. „Моје присуство овдје говори да је Билећа дио мог свијета, а ја дио овога града. Радови комуницирају на асоцијативном и подсвјесном нивоу, и важно ми је да посматрач реагује емотивно, без рационалне процјене“, рекла је Кекић. Изложба носи назив „Ноћ је мој пријатељ“ јер за ауторку ноћ представља најкреативнији дио дана. Изложбу је отворила историчарка умјетности Биљана Јотић, такође поријеклом из Билеће, која је нагласила да у радовима Кекић може да се осјети литургијска атмосфера, ријетка у савременом ликовном изразу. „У Јеличиним сликама сабране су све чулности у апстрактном простору, редукованим облицима и ненаметљивим бојама. Све се дешава у тишини ноћи, када у први план избија суштина ликовног израза“, истакла је Јотић. Она је захвалила директору Дома културе Лазару Гњату који је, својим трудом и упорношћу, омогућио отварање изложбе управо у простору Галерије „Рајка Мерћеп“. Простор је био премали да прими све посјетиоце, а Билећани су показали да препознају и узвраћају љубав своје суграђанке кроз њено стваралаштво.
Од 15. до 19. октобра Билећа је угостила 24. Фестивал омладинског позоришта Републике Српске, који већ више од двије деценије окупља најталентованије младе глумце и редитеље из цијеле Републике Српске. Пет дана на сцени Дома културе „Јевто Дедијер“ публика је уживала у богатом репертоару представа, радионица и музичких програма. Фестивал је свечано отворен представом „Ово је заиста добар текст“ Дис театра из Бањалуке. Организатор фестивала, ДИС театар, уз подршку Министарства просвјете и културе, сваке године селектује најбоље представе младих глумаца и редитеља, а част да буде домаћин овогодишњег фестивала припала је Билећи захваљујући раду и успјесима билећког Омладинског позоришта. „Са представом „Ожиљци“ освојили смо бројне награде. То је својеврсни позоришни феномен који је достигао високе умјетничке вриједности“, истакао је Лазар Гњато, директор Дома културе. Током фестивалских дана изведено је шест такмичарских представа, а посебан програм обухватио је и представе за дјецу. Посјетиоци су могли да погле дају извођења Градског позоришта „Јазавац“ из Бањалуке, Бањалучког студентског позоришта, позоришта из Мркоњић Града,Модриче, Лакташа и домаћег Омладинског позоришта. Фестивал је обогаћен и музичким радионицама које су водили професори „Mostar Rock School“, нудећи младима прилику да савладају основе свирања гитаре, баса, бубњева и клавијатура. Пет фестивалских дана крунисано је додјелом награда. Прву награду за најбољу представу освојила је билећка „Поро дичне приче“ Омладинског позоришта, што је велики успјех с обзиром да је представа недавно имала премијеру. Награда за најбољу глумицу припала је Анастасији Видовић за улогу Радмиле у представи „Четири сестре“ Бањалучког студентског позоришта, док је за најбољег глумца проглашен Ђокан Илић за улогу Зоке у представи „Игра истине“ Аматерске сцене младих из Модриче. Похвале жирија за глумачко остварење добили су Варја Вујичић и Саша Вученовић из Градског позоришта „Јазавац“ и Гојко Самарџић и Дејан Радовановић из Омладинског позоришта Билећа. Колективну награду за игру добио је ансамбл Аматерског позоришта „Даске“ Лакташи за представу „Избирачица“. „Велике ствари се дешавају низом малих корака, а овај фестивал је заиста велики догађај за Билећу и за све нас који се бавимо културом. Пуна сала, ентузијазам публике и хармонија међу учесницима показали су да је позориште у нашем граду живо“, нагласио је начелник општине Миодраг Парежанин.
У Парохијском дому у Гацку 16. октобра представљена је књига Ако ме тражиш аутора Јована Братића. Збирка садржи око стотину пјесама са разуђеном тематиком и стилским иновацијама, укључујући и елементе слободног стиха, условно подијељених у два тематска циклуса – родољубиви и љубавни. Прву рецензију потписао је магистар књижевности Момчило Голијанин, а на промоцији ју је представила пјесникиња Драгица Ивановић. Професорица српског језика и књижевности Драгана Турањанин из Љубиња истакла је да родољубиви циклус доноси слике завичаја, звуке гусала, ријечи предака и кршеве, док у љубавном циклусу доминирају теме љубави као највишег животног осјећаја. „Херцеговина је за Братића вјечити извор инспирације, а лик мајке спаја прошлост и будућност у његовим пјесмама“, нагласила је Турањанин. Аутор је рекао да свакодневица доноси нове изазове, а искуства и трауме из прошлости обликују креативни дух. „На крилима тих емоција рађају се поетске слике, а пјесници имају задатак да ослушну и забиљеже шапат протеклог времена“ – истакао је Братић. Стихове из збирке говорили су професорица Анђелина Никчевић и писац и музичар Горан Дука. Ово је пета самостална збирка пјесама Јована Братића, који је више пута награђиван за поезију, а аутор је и неколико стрип албума са историјским темама. Промоцију су организовали ЈУ „Културно- спортски центар“ Гацко и општински одбор „Просвјета“, а промоција је одржана и у другим општинама Херцеговине.
Крај октобра у Требињу био је резервисан за два значајна ликовна догађаја. У Музеју Херцеговине отворена је изложба „Збирка Међународног бијенала уметности минијатуре – избор радова из збирке бијенала (1989–2019)“, која је реализована у сарадњи са Културним центром „Мија Алексић“ из Горњег Милановца. Посјетиоци су имали прилику да виде стотињак радова из богате збирке која броји више од 1.500 минијатура насталих од 1989. до 2000. године, укључујући и награђена дјела, међу којима се издваја рад Љубице Цуце Сокић, првог добитника Гран прија бијенала. Директор Културног центра Драган Арсић нагласио је да је ово представљање један од начина да се публици прикаже глобални пресјек минијатурне умјетности, уз најаву за предстојеће, 18. бијенале у Горњем Милановцу. Исте вечери у галерији Културног центра Требиње отворена је и изложба „Нова Вавилонска кула“ вајарки Магдалене Павловић Остојић, Виде Станисавац и Лене Јовановић. Кустос Ивона Фрегл нагласила је да су умјетнице веома различите по изразу и медијима – од скулптуре и метал них цртежа до видео-инсталација, фотографија и постмодерних инсталација насталих од нађених предмета. Вида Станисавац представила се темом женског акта из циклуса „Гола Маја“, док је Лена Јовановић истакла да је вечерашња изложба нова фаза њеног ликовног изражавања, инспирисана претходним искуством наМеђународној умјетничкој колонији „Ластва-Требиње“.
У Требињу су одржане 58. „Дучићеве вечери поезије“, манифестација која је и ове године окупила бројне писце, стручњаке и љубитеље књижевности. Манифестација је започела трибином „Мркаљ, Вук и Његош – три темеља књижевног језика“ у Музеју Херцеговине, на којој су говорили проф. др Радмило Маројевић из Београда и књижевник Милутин Мићовић из Никшића. Маројевић је повезао Дучићеве вечери са Данима Његошевим, истичући значај Дучића као врховног пјесника српске поезије двадесетог вијека и Његоша као кључне фигуре деветнаестог вијека. Мићовић је нагласио колико је Његош, кроз своју пјесничку форму и десете – рац, обасјао човјеково постојање и представљао темељ модерне српске културе. У Народној библиотеци Требиње одржана је трибина „Још ријеч-двије о језику, роде“, на којој су професори др Александар Милановић и др Зоран Аврамовић говорили о угрожености ћирилице у српским уџбеницима и значају језика као идентитетског чиниоца народа. Аврамовић је указао на проблеме свакодневне и службене употребе писма, као и на потребу да се културна тековина ћирилице сачува како кроз институције, тако и приватно. Манифестација је завршена пјесничком вечери „На Дучићевом путу“, на којој је додјељена Дучићева награда пјеснику Ђорђу Нешићу, коју му је уручио градоначелник Требиња Мирко Ћурић. Нешић је истакао утицај великих српских пјесника на своје стваралаштво, посебно Дучића, и нагласио да се у својој поезији бави темама свакодневног живота. Академик Матија Бећковић оценио је да је Требиње, захваљујући овој манифестацији, постало пријестоница културе, истичући да речи Јована Дучића, изговорене приликом откривања Његошевог споменика, звуче актуелно и данас. За разлику од претходних година, на овогодишњој вечери стихове су говорили искључиво добитници Дучићеве награде: Матија Бећковић, Милосав Тешић, Ђорђо Сладоје, Гојко Ђого, Злата Коцић и Ђорђе Нешић.
У Центру за културу „Небојша Глоговац“ на Митровдан, дан општине Невесиње и крсне славе Борачке организације, одржана је свечана академија и пријем за породице погинулих бораца. У присуству званичника Републике Српске, општине Невесиње и представника борачких организација, евоциране су успомене на митровданске битке из 1992. и 1994. године, које су темељ слободе и идентитета Републике Српске. Предсједник Општинске борачке организације Синиша Шиповац нагласио је да Митровдан представља завјет, сјећање и обавезу да се сачува слога и повјерење међу људима. „Сјећање на наше јунаке треба претворити у дјело, јер све што данас јесмо плаћено је најскупљом цијеном – крвљу и животима наших најбољих синова“ – поручио је Шипо вац. Начелник општине Невесиње МиленкоАвдаловић подсјетио је да је Митровдан најзначајнији датум у историјском памћењу народа и да је друга митровданска битка учврстила темеље Републике Српске на јужним границама. У оквиру свечаности представљена је књига историчара Предрага Лозе „К’о ружан сан, задњи пут погледајте град“, која оживљава свједочења о страдањима Срба у долини Неретве и логорима у Хрватској. Лозо је нагласио да је књига својеврстан помен и подсјетник на храброст и жртве српских војника. На академији су додјељена постхумна одликовања погинулим припадницима Невесињске бригаде, као и признања заслужним институцијама и појединцима. Општинска борачка организација Невесиње додјелила је Митровданску грамату Епархији захумско-херцеговачкој и приморској за несебичну подршку током рата, а Митровданску плакету новинару Божидару Стајчићу за допринос очувању истине и сјећања на судбоносне догађаје.
У Дому културе „Јевто Дедијер“ у Билећи 10. новембра одржана је промоција монографије Дабар – од старог вијека до 1941. године аутора проф. др Миленка Кундачине. Ријеч је о обимном научно-истраживачком дјелу које, ослањајући се на грађу из четрнаест архивских фондова, доноси свеобухватан приказ природних карактеристика Дабра, његовог историјског развоја од античког периода до почетка Другог свјетског рата, као и демографских кретања и дјелатности становништва. О књизи је говорио проф. др Радмило Пекић, који је истакао да монографија обухвата готово све сегменте живота овог подручја и да је писана у складу са високим научним стандардима. Он је нагласио да дјело доноси бројне, до сада мање познате податке о Дабранима, те да представља вриједан допринос историографији Херцеговине. Истичући личну и завичајну димензију књиге, Пекић је поручио да је ово штиво намењено свима који желе да боље разумију историју свог краја и људи који су га обликовали. Монографија је објављена у издању београдске издавачке куће „Само корак“, а о њеном значају за будућа истраживања говорио је и историчар Лазар Радан. Он је оцијенио да Дабар представља ријетко подручје у Херцеговини чија се историја може континуирано пратити од старог вијека до савременог доба. Према његовим ријечима, аутор је успио да научну прецизност споји са осјећајем за простор и људе, стварајући дјело које превазилази оквире локалне историје и постаје хроника ширег херцеговачког простора. Сам аутор, проф. др Миленко Кундачина, нагласио је да књига прати кретања становништва у вријеме турске и аустроугарске управе, као и таласе исељавања у Србију и друге земље. Посебно је истакао податак да је Дабар изњедрио око осамдесет доктора наука, што је за њега било снажно подстицајно питање – шта као појединац може да остави свом завичају. Кундачина је подсјетио да је истраживање засновао на архивској грађи из БиХ, Србије и Хрватске, док је средњовјековни период обрадио ослањајући се на релевантну научну литературу. У обраћању је посебно нагласио значај укључивања младих у изучавање локалне историје, као темеља очувања идентитета и културног памћења. Након промоција у Требињу и Берковићима, представљање књиге у Билећи потврдило је да монографија Дабар – од старог вијека до 1941. године има значај далеко изван локалних оквира, као вриједан извор за историју Херцеговине и подстицај будућим истраживачима.
У Музеју Херцеговине у Требињу 12. новембра је промовисана монографија Херцег Нови – Не дамо светиње аутора Небојше Раше, Срећка Ивановића, Стева Голубића и Драгомира Штибохара. Књига документује све литије које су одржане у Херцег Новом од децембра 2019. до августа 2020. године, као свједочанство времена и народа који се подигао у одбрани вјере. Небојша Раша је истакао да је циљ монографије био да остане трајан запис о томе шта се дешавало током литија. „Мајке су устајале са дјецом, стајале пред кордоном полиције, не одустајући ни када су им пријетили силом. Ово су литије Светог Василија Острошкога“, нагласио је Раша, подсјећајући на ријечи митрополита Амфилохија. Он је додао да је израда књиге била изазовна, али да су уз Божију помоћ и благослов митрополита Јоаникија успјели да заврше монографију, прикупљајући фотографије и материјале са свих страна, укључујући и из Требиња. Протојереј-ставрофор Обрен Јовановић оценио је да су литије у Црној Гори оставиле дубок духовни, културолошки и социолошки траг. „То је феномен који ће се проучавати и који је надахнуо све народе. Како вријеме буде одмицало, значај ових догађаја биће све већи у животима хришћана“, казао је Јовановић. Монографија прати све догађаје од прве литије 28. децембра 2019. до 21. јуна 2020. године и, како је наглашено, јединствена је у овом обиму у Црној Гори. „Књига памти све што је речено, садржи фотографије и представља драгуљ који остаје као свједочанство једног значајног догађаја за историју Црне Горе, српског народа и православља уопште“, истакао је Раша.
У организацији Задужбине „Кнез Мирослав Хумски“, Епархије Захумско- херцеговачке и приморске и Културног центра Требиње 26. новембра је одржано предавање „Његош и Дучић“, које је уприличено поводом два значајна јубилеја – 180 година од објављивања поеме „Луча микрокозма“ Петра II Петровића Његоша и 25 година од повратка Јована Дучића у његово родно Требиње. Предавање је одржао проф. др Мило Ломпар, који је публици приближио однос ова два великана српске књижевности. Професор Ломпар је истакао да је Дучић, као представник генерације која је Његоша уздигла на пиједестал умјетничке савршености, његов однос према књижевном претходнику исказао кроз поштовање грађанске традиције, политички интегрализам и књижевно-модернистичко разумијевање. „Лирска метафизика је код Његоша примарна од почетка, док је код Дучића посебну снагу достигла у његовој посљедњој књизи ‘Лирика’, нарочито у пјесмама насталим због покоља и геноцида над Србима у БиХ и Хрватској“, нагласио је Ломпар. Он је додао да су Дучић и Његош репрезентативни пјесници српске културе и да их многи сматрају међу три највећа пјесника српске књижевности.
У Галерији Центра за културу „Небојша Глоговац“ 27. новембра је у орга – низацији Народне библиотеке Невесиње, представљено треће, допуњено издање збирке прича Име и презиме аутора и новинара Шћепана Алексића. Након промоција у Билећи, Требињу и Љубињу, књига је стигла пред невесињску публику, која је аутору приредила топао пријем. Алексић је подсјетио да је прво издање објављено прије 25 година, а ново издање доноси десет нових прича. Ријеч је о духовитим текстовима инспирисаним необичним херцеговачким именима и презименима, мотивима који су већ препознатљиви у његовом стваралаштву. „Књига је прожета здравим хумором, без било каквог вријеђања и заједљивости. Писац је на страни оних који носе необична херцеговачка презимена, која највише има око Мостара и Требиња“ – истакао је Алексић. Збирка оживљава свакодневне приче и људе које публика препознаје, подсјећајући да у сваком човјеку постоји мала, вриједна прича. Алексићев препознатљив хумор, топлина у приказу ликова и употреба изворног језика Источне Херцеговине чине ово дјело блиским читалачкој публици. Шћепан Алексић је новинар и књижевник из Билеће, који је дуги низ година сарађивао са „Гласом“, Радио Требињем, „Билећким новостима“ и био дописник Новинске агенције Танјуг. Од 2008. до 2017. године био је директор Народне библиотеке „Владимир Гаћиновић“ у Билећи, остављајући значајан траг у развоју културног живота и промоцији писане ријечи.