Марија Јефтимијевић Михајловић
„ТРЕЋИ ПОЉУБАЦ“
Једно лично тројство
И у својим претходним књигама прича (Гуслар на хармоници, Лудачки рукопис,
Слатка је музика) Драган Лакићевић показује да су његове приче својеврсна
литерарна антропологија, те да је он као писац веома близак идеји Ернеста Сабата
који каже да „велика тема књижевности није пустоловина човека који се бацио на
освајање спољашњег света, него пустоловина човека који истражује поноре и пећине
људске душе“.
Књига Љубавни регистар можда још доследније потврђује ту идеју, јер се
њоме Лакићевић представља као литерарни антрополог, чији је књижевни фокус
усмерен на основно човеково осећање – љубав, односно на његова различита лица.
Тако да и сâм наслов Љубавни регистар не треба разумети искључиво као наслов
једне од прича у књизи, већ као литерарни именик неколико лица љубави, од које
свако открива човеков емотивни, духовни и душевни потенцијал за љубав.
Иако је свака од прича у овој књизи погодна и захвална за тумачење у том
литерарно-психолошко-антрополошком кључу, определила сам се за причу „Трећи
пољубац“ управо из разлога што се њоме проблематизује један од најсложенијих
односа и можда један од најстаријих књижевних мотива, однос отац-син. У метежу
рата и историје, када човеку измиче тло под ногама света којем припада, а још више
када губи сопствено упориште, јер рат мења његову природу, његов карактер, али и
његов лик – дакле, и физички га мења – проблем идентитета није више само човеков
лични проблем, него и проблем његовог најближег окружења и тиче се директно
његових ближњих.
У овој причи, Драган Лакићевић том сложеном односу прилази са становишта
доброг познаваоца човека, односно човекове душе, сложености његовог унутрашњег
света, његових потреба и жеља, али и сумњи, стрепњи и питања: да ли сам ја још
увек ја – онај исти, и да ли је онај други исти, то јест мој? Ту дилему додатно подстиче
и техника приповедања, у којој наизменичне нараторске перспективе – оца и сина –
доприносе динамици приповедања. Иако је то скоро па препознатљив поступак у
Лакићевићевим причама, чини да је психолошки динамизам у „Трећем пољупцу“
достигао онај степен када се о њему може говорити као о посебном квалитету приче.
У наизменичним приповедањима два наратора – оца и сина – не само да се
радња „проширује“, па читалац разуме шири контекст (политички, друштвени и
егзистенцијални, ратних деведесетих година у Сарајеву), у којем су се – као странци
или поново нађени ближњи – срели родитељи и њихов син, главни јунак приче –
Златко, него прича све више добија на динамици како се ближи крају. Писац то
постиже, између осталог, примењујући тзв. монтажни поступак у коме се слике брзо
смењују. Пасуси са њиховим исказима су све краћи, а са њиховим смењивањем, расте
и сумња у да ли је то њихов син, односно: јесу ли то његови родитељи? Зато, када
употребљава одреднице „моји“ или „своји“, писац их ставља под наводнике,
остављајући и читаоца у упитаности да ли је овде реч о једној породици коју је рат
растурио или је, пак, рат свакоме донео оно што му недостаје: Златку – родитеље, а
њима – сина: „Откако си дошао, Златко, ми смо се поново родили“.
На плану садржаја, ту функцију има срећно одабрана насловна синтагма
„трећи пољубац“, која асимилује неколико слојева значења приче. Од почетног
неспоразума из првог сусрета (након Златковог доласка из сарајевског ратног логора)
и очеве сумње „откуда то да се он љуби три пут“, „трећи пољубац“ узраста у
својеврсни поетски амалгам или конструкт на којем почива психолошка драма у
причи. С друге стране, ова синтагма – у широком спектру значења која јој писац
приписује – има и улогу супституента не само сумње, него и жеље за испуњењем сна
(повратак сина из логора, ма ко он био).
Не сугеришући одговоре, него превасходно усмеравајући читаочеву пажњу на
сумњу која је покретач радње, Драган Лакићевић је написао причу отвореног
концепта (чиме потврђује аутопоетичко начело да прича не мора нужно имати крај);
причу која не даје одговоре него поставља питања која се мање тичу онога: ко сам?,
него: шта сам оном другом? Отуда се корелативи „Отац сам му. Син ми је“, и „Отац
ми је. Син сам му“ издвајају као рефрени, додатно апострофирајући значење „Трећег
пољупца“ као поново нађеног смисла или неке врсте личног тројства, чиме прича
добија нову, хришћанску димензију значења.