Марија Д. Миљковић

ВАПАЈ

Нису ме, мајко, питали
Када су позвали госте.
Ти, барем, знаш да сам према гостима љубазна
Да код мене остају вековима…
Овима се, мајко, нисам обрадовала
Нимало
Нису то Божји изасланици
Не доносе добра
Основни ред њима је стран
Улазе без куцања
Галаме…
Можда се нисам довољно борила, мајко.
Наивна (а можда и само немоћна), пристала сам да их угостим,
Да ме узму,
Да ме промене до непрепознавања,
Да ме затру…
Дишем још увек, мајко
Не брини, не брукам те,
Опирем се, мајко,
Њиховим оковима
Али ми крила секу у свакој прилици.
Не зову ме правим именом,
Кажу да ме познају од малена
Од колевке
Да ме боље познају од тебе!
Како да се заштитим,
Знаш ли?
Забрањују ми молитву
Поткупљују ми дечицу
Чудни неки гости
Чудни им и дарови
А ја их, ипак,
Богатим уздарјем дочекујем
Сваки пут
Загрљајима и осмесима
Гостим их као претка заштитника
Да ми је, мајко, да бар неко од њих
Васкрсне
И помогне!

ЛЕКА БЕЛОЊСКИ

Данас је сарана на Леку Белоњскога.
Какав је то човек бија!!!
Отац, деда, прадеда, домаћин…
Бог да му душу прости.
Чуваја ги је унуци и унуке,
И параунуци
(тој су његови јагањчићи)…
Работија по поље
По кућу
По авлију
На пијац све муштерије њега су тражиле
Ником да закине
Ако не мож да ти да, неће ти ни узне.
Неки казује поједе га Мицко
Неки па изгоре за Душана што се врнуја отуд.
Тешка времена, нема се пара.
За једење ће се помине,
Ал’ се треба деца школују, достигли…
Тек одједном, повуче се човек.
У задругу не дооди,
У друство не се меша,
Работи,
Работи,
Работи.
Ма пустите, људи, мртвога човека.
Сви смо ми од данас за сутра,
Не се знаје куј ће следећи горе
И кад!
Рече ми мајка
Јучерке ујутру
Кад се враћала од Жабарови
Чула Стојанку:
Лекооо, о Лекоо,
Свиња нам јопет мртви праци опрасила,
И она је готова!
С кво ли ће сад преранимо дечицу?

СВЕТА ЗЕМЉА

1.
Милоше…
Лазаре…
Уроше…
Душане…
Стефане…
Немања…
Да ли ме неко од вас чује (тихим тоном, кроз плач)?
Кога ли дозивам?
Ко ће ми се одазвати?
Да ми је бар један од њих жив…
Да ми је бар један овде…
Милице…
Ангелина…
Јелена…
Где сте, кћери?
Дођите!
Дођите да вас мајка загрли
Да вас помилује
Да вас, бар, погледам…

2.

Опрости нам, мајко,
Што ти ломимо руке високо
Уздигнуте
И што те ципеле које си дуго чекала као поклон од нас већ
Жуљају
И што не знају куда ходе
И по чему газе
И што не знају да су дужне
Стопалима која су некада
Истом стазом ходила
Лепши су теби, видим ја, били опанци
А можда ти је најлепше било
Док си ходила боса
Тада си, знам, најбрже трчала
Тада си била и најсрећнија.
Грање на путу ниси осећала
Сада ти трн пробија као палац дебео ђон јер си сувише
Рањива
Опрости нам, мајко, што те волимо
Као маћеху
Или те као маћеху поштујемо
Ти нам се увек, као права мајка,
Обрадујеш и привијеш уза себе
Иако су ти руке поломљене
Усне више не развлачиш у осмех
Очи су ти чудно неко драго камење
Угасло
Једино су ти боре на лицу остале
Сведочанство о твом животу
Не сијаш и
Не зрачиш
Одакле ти (онда) снага да нас
Толико волиш, мајко?
Можда те успомене држе да не потонеш?
Јако корење?
Можда ти већ личимо на оне који су
Одрасли и уозбиљили се
Па се тешиш да ћеш и нас извести на прави пут.
А можда нас
Само и
Једноставно
Много волиш
Па прашташ…
И, у праву си,
Само се љубављу и праштањем постаје
Јачим и неуништивим.
Гавран и жаба твоја су деца,
Али ти ниси лисица!
Ти си мајка!
Опрости
Опрости што смо те, такве,
Недостојни!

3.

Дођите, децо
Само дођите
Самоћа је тешка и у радости
А него ли кад сузе проливаш даноноћно.
Ви сте моја снага!
Ако дете погреши дакако је
Родитељ крив
Нека то
Пустите грехе, чинимо их сви
Не будите строги
Суд ионако није у вашем власништву
Послушајте:
Не бежите од природе
Разговарајте са поштењем
Заљубите се у част
Чувајте образ
Заволите рад
Пригрлите једни друге
Угледајте се на сунцокрете.
И, не заборавите,
Ово је, ипак, света зeмља!