Марија Ћирић
СВЕТ СРПСКЕ МУЗИКЕ
Музички живот Београда интензиван је и богат. Осврнућемо се на неколико одабраних момената првог дела концертне сезоне 2024. године.
Храм Светог Саве позиционирао се као својеврстан стожер хорског
музицирања на домаћој музичкој сцени. У оквиру ове верске институције постоје чак
четири ансамбла: њихова делатност превазилази искључиво богослужбену праксу и
афирмише хорску уметност на ширем плану. Поменимо само да је (музичка) 2024.
година отворена Божићним концертом (4. јануар) у Крипти Храма Светог Саве на
Врачару. Лепо осмишљен, популаран програм окупио је све саставе Храма – дечји хор
Растко, Омладински хор Храма Светог Саве, Хор Мокрањац и Хор Храма Светог
Саве: предводиле су их диригенткиње Катарина Станковић и Милена Антовић.
Васкршњи концерт (7. мај), уобичајено, поред резиденцијалних ансамбала
претпоставља и учешће гостију, сада су то били Дјечји хор Српског пјевачког друштва
Јединство из Бање Луке (диригенткиња Јасна Антонић) и Мешовити хор певачког друштва Преподобни Рафаило банатски из Зрењанина (диригенткиња Сенка
Милисављевић). Здружено музицирање Хора Мокрањац и Хора Храма Светог Саве
сведочи о изванредном извођачком успону.
На Васкршњем концерту имали су чак две премијере, а обе композиције
посвећене су управо њима и диригенткињи Катарини Станковић. Партитуром
Радујтесја – широко конципираном и свечаном, великог, готово оргуљског звука –
Илија Рајковић се први пут окушао у области духовне музике. Царју небесни
Владимира Трмчића поседује посве другачију атмосферу. Она је молитва Светом
Духу. У погледу интерпретације, интонативно је захтевна, тражи пажљиво
уједначавање регистара певача будући да је композитор предвидео велике динамичке
распоне (од шапутавих сегмената у ниском и средњем регистру, до волуминозних
момената егзалтације у висинама). Нарочито су, чини се, битна пианисима (која и те
како поседују тензију), те дуга, поступна крешенда која сведоче о усрдности молитве
– што Катарина Станковић и њени ансамбли изводе надахнуто и са изузетном
посвећеношћу. Да не заборавимо најмлађе хорске певаче Храма Светог Саве. Њихова
сарадња са Миленом Антовић заиста је плодоносна: на сваки начин демонстрирају
колико дечје музицирање може бити озбиљно уметничко остварење. Приступају и
компликованијим композицијама, интензивно негују вишегласно певање (што све
ређе чујемо на програмима дечјих хорских састава). Не баве се „сценским покретом“
(што последњих година, нажалост, постаје главна одлика музичких наступа наших
малишана), али зато имају лепо вођен (заједнички) звук.
Ренесанс, најстарији домаћи ансамбл за рану музику, oбележава 55 година од
оснивања. Коларчева задужбина је њихов омиљени простор: крајем фебруара
приредили су програм Златно доба флауте: 18. век. Преовладавају камерна дела у
чијем је средишту флаута, односно варијанте тог инструмента, актуелне током
наведене епохе. Чланови ансамбла Ренесанс увек су у потрази за мање познатим
партитурама, али драгоценим за сагледавање доба из ког долазе, па смо, између
осталог, били у прилици да ослушнемо музику проистеклу из пера пруског краља
Фридриха Великог (Квартет Г-дур за четири траверсо флауте), потом Концерт е-мол
за пет траверсо флаута и Сонату г-мол за четири блок флауте Жозефа Бодена де
Боамортјеа (једног од првих композитора који су успевали успешно финансијски да
функционише и без патрона), такође и арију Орфеја из истоимене опере Карла
Хајнриха Грауна… Овај пажљиво конципирани програм кулминацију ће имати у
нумери изведеној на бис, изненађењу које за своје наступе уобичајено спремају
чланови ансамбла Ренесанс: прекрасном псеудобарокном предлогу тумачења српске
народне мелодије „Каранфиле, племе моје“ (према запису Стевана Стојановића
Мокрањца, начињеном у Приштини, 1896).
Мартовски фестивал (односно Београдски фестивал краткометражног и
документарног филма, како га деценијама познајемо), у свој разноврсни распоред
уобичајено укључи и један концерт филмске музике. Прошле године била је то
музика Енија Мориконеа, сада – Зорана Симјановића (25. март). Из Симјановићевог
опуса издвојени су неки од хитова (јер их је, наравно, далеко више него што би стало
на репертоар једног целовечерњег концерта). У великој сали Дома омладине окупили
су се бројни поштоваоци „српскогМориконеа“ (како су композитора често називали).
За њих су музицирали Академски хор Collegium Musicum предвођен диригенткињом
Драганом Јовановић, ансамбл Belgrade Brass Band, оркестар Soundtrack, гудачки
квартет Innuendo и неколико солиста. Симјановићев рад у пољу филмске музике
одвијао се у три стилска правца – рокенрол, фолклор и уметничка музика – при чему
прва два заузимају обимнији простор у ауторовом опусу, што се одразило и на
концепт овог концерта. Занимљиво је да тема Грлом у јагоде, иако припада
телевизијском стваралаштву, по правилу бива укључена у Симјановићев филмски
опус: у Дому омладине интерпретирана је у чак две верзије, у инструменталној и
хорској. С тим у вези, желимо да подвучемо лепоту аранжмана (и тумачења, свакако),
за женски хор које је Зоран Симјановић својевремено начинио поводом прославе века
српске кинематографије – те су нумере послате стандардни део репертоара хора Collegium
Musicum. Радујемо се што смо их чули и овом приликом јер су и композитор
и интерпретаторке постигли звук који слушаоцу доноси (музичку) атмосферу
различитих филмова и извођачких састава, стилова и форми.
Од 15. до 19. маја одржан је 25. Гитар Арт (да подсетимо, први кораци ове
манифестације начињени су у лето 2000). У оквиру фестивала, до данас је
организовано више од 400 концерата, музицирали су уметници из 57 земаља, наступе
је посетило више од 300000 слушалаца. Гитар Арт, међутим, није ограничен само на
гитару и сродне инструменте, на њему ћемо срести и уметнике чије је деловање тек
неким сегментом (или индиректно) усмерено на овај инструмент. На фестивалу су
тако претходних година наступали Стинг, Пако де Лусија, Енио Мориконе и Roma
Sinfonietta, Џон Вилијамс (имењак славног филмског композитора и легенда класичне
гитаре), Пепе Ромеро, Vaya con Dios, Томи Емануел, трио Розенберг, дуо Асад, Бађи
Асад, Влатко Стефановски, Костас Коциолис, Мариза, Аниело Дезидерио, Висенте
Амиго, Луз Касал, Ролан Дијенс, Јоргос Даларас, Лео Брауер, Манел Баруеко…
Ове године, највеће звезде свакако су били чланови бразилске музичке
породице Асад. Сазнајемо, Сержио и Одаир су се први пут на сцени нашли са својом
млађом сестром Бађи, што је леп поклон фестивалу, а то што досад нису јавно
наступали заједно не значи да постоје (фамилијарне) несугласице, већ да је реч о
различитим уметничким приступима, при чему браћа негују класичнији стил, док је
сестра склонија мање формалном изразу. Најатрактивнији део њиховог наступа био
је „експерименталног“ типа (и са извесним степеном ауторства): конструисање
жанровских преплитања знаних композиција уметничке музике са темама, односно
елементима популарне музике. Гитар Арт помно ради на увећању гитарске
литературе, иницира стварање нових дела. Овога пута, премијеру су имали Cuban
Lanscape with a Change за секстет гитара Леа Брауера, истакнутог кубанског
композитора, гитаристе и диригента и Concierto Etno гитаристе и композитора Лазара
Остојића, посвећеног сећању на Сабрину Влашкалић (1989-2019), вероватно
најатрактивнију и у интернационалним размерама најуспешнију гитаристкињу са
наших простора. У циљу омасовљења гитарске уметности, покренут је Концерт за
хиљаду (одржан последњег дана фестивала на Тргу Републике), музицирање на
отвореном у коме учествују сви заинтересовани гитаристи, професионалци и аматери
(организатори још прецизирају, „од 7 до 77“), што би требало да буде успостављено
као традиција Гитар Арта.
Дела Ивана Бркљачића (1977), редовног професора Факултета музичке
уметности, радо су извођена и у домаћим и у интернационалним оквирима (његов
опус презентован је у 17 земаља Европе, САД, Канади, Бразилу Аргентини, Јапану,
Хонг Конгу, Аустралији). Овај угледни уметник компоновањем се бави последње три
деценије (још увек је био тинејџер када су његове партитуре стигле на музичку
позорницу). У организацији СОКОЈ-а и ФМУ (27. фебруар, Легат Славенски),
приређен је концерт Бркљачићевих композиција намењених клавијатурним
инструментима (тематски дефинисан као Чаролија дирки). Презентовани наслови (у
интерпретацији ауторових колега са ФМУ – Неде Хофман, Јелене Јовновић
Петровић, Наташе Митровић, Оливере Радмановић, Јелене Ђајић Левајац,
Владимира Глигорића и Милана Поповића), осветљавају ауторов интимни свет, почев
од рефлексија на детињство, преко (у погледу значења) различито конципираних
аудитивних призора (критичких, сатиричних, хумористичних…), до најновијих
промишљања света који га окружује.
Једно Бркљачићево дело укључено је и у програм Свет српске музике
Симфонијског оркестра РТС и диригенткиње Олге Бисерчић (25. мај). Био је то
Концерт за саксофон и оркестар – Љубав! (по речима композитора, „једноставачни
концертни комад о љубави“). Партитуром струји животност – провокативно
формулисане наративне текстуре ангажују слушаоца у потпуности. Бркљачић
сугерише различите појавности овог феномена.Међу њима су и љубав према музици,
али и саксофону, са којим је, како тврди, „у страственом загрљају већ две деценије“.
Много тога зависи од солисте – млади Филип Орловић представио у
репрезентативном светлу (одлична свирачка кондиција, прилагођавање немалим
захтевима партитуре). Љубав! се нашла у друштву Енрика Јосифа, Душана Радића и
Миленка Живковића. Лирска симфонија Енрика Јосифа (коме се 2024. навршава век
од рођења), припада младалачком ауторовом периоду: класична четвороставачност,
лиричност и импресионистички утицаји ипак нису суспрегнули карактеристичан
потоњи израз. Песма и игра за виолину и гудаче одсликавају Радићев доживљај
фолклора сопственог народа. Настанак дела је, конкретно, подстакнут двема
мелодијама из источне Србије (мада их не цитира): солисткиња, Катарина Тешењи
Ковачевски сугестивно излаже композиторову понесеност традицијом. Миленко
Живковић био је Радићев и Јосифов професор композиције.
Изразито национално усмерење непосредно је исказано у балетској свити
Зелена долина, музици „за кореографске призоре из народног живота“ (Живковић).
Оркестар и диригенткиња извесно уживају у овој партитури и своје одушевљење
преносе на публику. Свет српске музике је важан пројекат Музичке продукције РТС
будући да отвара простор за даље пласирање домаћег стваралаштва – надамо се да ће
се, у виду серије концерата, продужити и на следеће сезоне.
