Марија Ћирић
ПОВРАТАК У ОКТОБАРСКИ ТЕРМИН
Београдске музичке свечаности (55), одржане су од 8. до 22. октобра 2023. у репрезентативним концертним дворанама српске престонице
БЕМУС се вратио у октобарски термин. Две недеље разноврсних музичких
збивања, гостовања значајних имена међународне музичке сцене, пажљиво
осмишљени програми: атмосфера и интересовање публике веома подсећају на
најсветлија издања ове манифестације. Опажамо, међутим, да је институционална
потпора највећем домаћем фестивалу уметничке музике и даље запрепашћујуће (и
недопустиво) скромна, да је значај који је Београдским музичким свечаностима дат
у јавном/медијском простору, нажалост, минималан.
На отварању, концерт посвећен веку од рођења Марије Калас (1923-1977). У
Народном позоришту, уз подршку оркестра и мешовитог хора ове куће, под управом
Дијана Чобанова (Бугарска), вишегодишњег сарадника Опере националног театра,
музицирали су Василики Карајани (сопран, Грчка) и Андреа Каре (тенор, Италија).
Реч је о певачима млађе генерације, узлазних линија каријере, а своје умеће демонстрирали су атрактивним страницама италијанског оперског репертоара (Белини,
Верди, Пучини, Чилеa и Ђорданo).
Међу стожерним тачкама овогодишњег БЕМУС-а био је концерт
Шостаковичеве музике, Први виолински концерт и Седма симфонија (11. октобар,
Коларчева задужбина), Црногорски Симфонијски Оркестар, Роман Симовић и Бојан
Суђић. Изузетна Симовићева репутација потврђује се сваким сусретом са публиком,
па и сада: елоквенција и одлучност, дијалог са оркестром и диригентом, суштинско
међусобно разумевање. О вансеријском напретку ансамбла (основаног 2007. године),
сведочи интерпетација Лењинградске симфоније. Понирање у сложену наративност
партитуре, важне музичке и ванмузичке поруке којима дело обилује – све се и те како
чуло ове вечери.
Концерт гудачког квартета Рубикон (15. октобар, Атријум Народног музеја,
дела Менделсона и Дворжака) – Роберт Лакатош, Марко Јосифоски, Јожеф Бисак и
Драган Ђорђевић (и као гост, пијаниста Михаил Хориа) – сведочанство је врхунског
камерног звука. Сви они су снажне уметничке личности, али је индивидуалност
остављена по страни, снаге су усредсређене на укупност музичког исказа. Знамо да
је овај ансамбл у претходном периоду имао неколико година паузе – стога са највећим
задовољством поздрављамо иницијативу виолончелисте Драгана Ђорђевића, који је
2020. поново окупио Рубикон и вратио овај ансамбл публици.
Атријум београдског Народног музеја није имао довољно простора за све
поштоваоце опуса академика Ивана Јевтића, чију су музику тумачили Александра
Кинђић (обоа), Душан Панајотовић (виолина), Уки Оваскаинен (клавир) и Уметнички
ансамбл Министарства одбране „Станислав Бинички“, a под управом Весне Шоуц
(13. октобар). Међу одабраним концертантним делима из пера угледног српског
композитора, била је и једна светска премијера, Концерт за обоу, гудаче, харфу и
удараљке, настао 2022. године. Јевтић, како то увек чини, води рачуна и о извођачу
и о слушаоцу (што обезбеђује присност у вишесмерној музичкој комуникацији), не
одступајући притом од принципа своје стваралачке поетике. Верујемо у дуговечан и
успешан пут ове партитуре. Надахнута тумачења добили су и Концерт за виолину и
гудачки оркестар, такође и Концерт бр.3 за клавир и гудачки оркестар (Оваскаинен
је, штавише, солистичку деоницу свирао напамет, што није чест случај код
презентовања савременог стваралаштва). Ансамбл „Станислав Бинички“ предвођен
диригенткињом ВесномШоуц поново добија звук који га је у деценијама пре распада
Југославије стврставао међу носиоце музичког живота некадашње заједничке државе.
Вердијев Реквијем увек има бројну публику. На 55. БЕМУС-у (14. октобар,
Коларчева задужбина), тумачили су га Симфонијски оркестар и Мешовити хор РТС,
Хор Народног позоришта у Београду, Бојан Суђић и интернационална постава врсних
солиста – сопран Соња Шарић, мецосопран Дениз Узун, тенор Марио Баг и бас Горан
Јурић. Тумачење је избрушено готово до перфекције, виртуозно су вођена
нијансирања унутар фраза, очевидно је суверено владање обимним музичким
текстом, моћан, а непретенциозан израз. Соња Шарић је блистала (не само) у
завршном ставу Libera me; Јужнокорејанца Бага бисмо свакако волели да чујемо и на
оперској позорници. Укупном изванредном утиску допринело је и то што је дело изведено без паузе. Јер, континуитет излагања је веома битан за рецепцију ове
партитуре, а то се неретко превиђа. Одлично је и што су камере Радио-Телевизије
Србије забележиле догађај који служи на част и Београдским музичким свечаностима
и домаћем извођаштву.
Црква Светог Антонија Падованског у Београду, за потребе камерног
музицирања посебно инспиративна, била је поново један од концертних простора
БЕМУС-а. Флаутиста Љубиша Јовановић, виолиста Дејан Млађеновић и пијаниста
Александар Сердар презентовали су композиције Баха, Скарлатија, Шуберта, Шопена
и Михајловића. Тумачења тројице уметника плене сугестивношћу, инвентивним
интерпретативним замислима, такође и фино одмереним драматуршким луком
одабраног програма
Борис Березовски, импулсиван и непредвидив, као да с годинама и сазревањем
све више ужива у кретању изван стандардних интерпретативних оквира, у
непристајању на конвенције (чак и у погледу обима наступа који је овога пута, уз две
кратке паузе, трајао читава три сата). Наизменичким постављањем дела Бетовена
(две Сонате за клавир, из опуса бр. 2 и бр.10) иМенделсона (Рондо капричизо оп. 14
и Три етиде оп. 104б), он их не супротставља, већ их повезује, контекстуализује као
целину. Првобитно најављени програм значајно је проширен: Варијације на
Шопенову тему и Три транскрипције Сергеја Рахмањинова и Две приче руског
композитора и пијанисте Николаја Метнера (на домаћој сцени ретко присутног
Рахмањиновљевог савременика), добијају овације публике. И као финале необичног
програмског концепта, ново надахнуће Березовског – блуз. Тај га звук, како признаје,
опседа последње две године. Открива нам да се уз ту музику буди, али и одлази на
починак. Вишак осветљења у великој дворани Коларчеве задужбине се гаси, укључује
се озвучење. Березовски се спонтано усаглашава са трочланим блуз-рок бендом Блуз
доктори из Јекатеринбурга (Владиимир Демјанов – вокал и гитара, Владимир
Апанацин – бас гитара и Макс Плетњов – бубњеви). Лежерно импровизује на
одговарајућим тачкама нумера, доиста је савладао принципе музицирања у пољу
блуза.
Најџел Кенеди отворио је први од своја два (недељама унапред распродата)
наступа у Коларчевој задужбини пре него што је финални догађај БЕМУС-а кренуо.
Сео је за клавир и придружио се фестивалским фанфарама. Потом Бах, „који није
мртав“, о чему на сваки начин сведочи страствено музицирање британског
виолинисте и београдског оркестра Виртуози (чији је уметнички руководилац
Љубиша Јовановић). Кенеди је неформалан баш онако како смо прижељкивали (што
укључује и „аутфит“ са принтом Хендриксовог лика на леђима кошуље), не престаје
да истражује, деликатно интервенише у Бахов текст, редефинише сопствени исказ
свежим и духовитим решењима (каденца Виолинског концерта а-мол, рецимо,
подразумева и краћу елаборацију познатог мотива српске фолклорне традиције). На
програму је била и једна његова композиција. Fallen Forest, лирска фантазија за
виолину, гудаче и повремено клавир, обилује референцијалношћу, траспарентне је
текстуре и углавном у оквирима дијатонике, са уочљивим елементима минимализма.
Начинио је посвету јапанском композитору Ријучију Сакамоту, нумером из филма
Срећан божић, господине Лоренс (када је поново био за клавиром). Ведрина се пресликава на оркестар, овакве сарадње драгоцене су за младе уметнике (а
солисткиње, обоисткиња Александра Кинђић и виолинисткиња Уна Станић су
елоквентне и посвећене саговорнице). Звоњава телефона и аплаудирање између
ставова нимало не ометају британског уметника, „у Бахово време су на концертима
јели и пили, зашто би мени сада сметао аплауз?“ Слушаоци воле оно што Најџел
Кенеди има да саопшти: уметничка музика не треба да буде поистовећена са
крутошћу, као што музичко дело не мора носити дефинитивну поруку, јер се и често
извођеном партитуром увек може рећи нешто ново и – дивно.
