Марија Ћирић
54. БЕОГРАДСКЕ МУЗИЧКЕ СВЕЧАНОСТИ
ЗАВОДЉИВО... КАО МУЗИКА!
Рекламни слоган одабран за 54. Београдске музичке свечаности (1–15. новем бар 2022), био je – Заводљиво… као музика! Да интерпункцијски знак који стоји иза наведеног исказа узвичног карактера (!) није додат случајно – схватили смо одмах. Фестивалски гламур обезбеђен је учешћем Брина Терфела на отварању БЕМУС-а. Велшки бас-баритон (и ексклузивац дискографске куће Дојче грамофон), водећи је интерпретатор свог фаха на светској музичкој позорници у овом моменту. Приредио је догађај каквом мало када сведочимо, широко конципиран репертоар (од арија из Вагнерових опера, до бродвејског мјузикла). Слушаоцу је тако дат прецизан увид у Терфелове фасцинантне вокалне моћи, у неупоредив глумачки виртуозитет. Подједнако је уверљив као демијург (Вотан), демон (Мефистофелес), или млекаџија (Тевје) – у интерпретацијама од којих застаје дах, a које сведоче о томе колико је музика важан, штавише, лековит животни састојак. Изванредни саиграчи Брина Терфела те вечери били су млада Софија Петровић (сопран великих перспектива, чланица Опер ског студија Париске опере), диригент Боjан Суђић и фестивалски оркестар Виртуози (ансамбл чији су чланови врсни домаћи извођачи: професори Факултета музичке уметности у Београду и одабрани представници неколико репрезентативних српских оркестара, такође и млади инструменталисти у успону). Суђић и Виртуози једнако надахнуто музицирали су и заједно са шпанским пијанистом Мартином Гарсијом Гарсијом (победником, односно добитником награда неколико престижних пијанистичких конкурса), у раскошном финалу БЕМУС-а (дела Бетовена, Шопена и Чајковског).
Гошћа БЕМУС-а била је сјајна Бомсори Ким, коју смо слушали у Бруховом виолинском концерту, уз Симфонијски оркестар Радио-Телевизије Србије и диригента Мануела Лопеза Гомеза. Млада јужнокорејска виолинисткиња иза себе има импозантну каријеру остварену на глобалном плану, а од 2021. и уговор са Дојче грамофоном, што додатно сведочи о позицији коју заузима у музичком свету. Београдска публика била је сведок оригиналних интерпретативних постигнућа, богатог тона, експресивности, одличне комуникације са слушаоцима.
Војвођански симфонијски оркестар, све афирмисанији на домаћој уметничкој сцени, бриљирао је под управом Александра Марковића (последњих година извесно најангажованијег српског диригента на европској сцени). Амбициозан програм – финална сцена из Штраусове Саломе (уз изврсну соло-партију Мајду Хунделинг) и Скрјабинова Симфонија бр. 3 у це молу, оп 43 (позната под називом „Божанска поема“), јесу партитуре у потпуности примерене капацитетима овог ансамбла.
Са највећим узбуђењем ишчекиван је сусрет са Ивом Погорелићем и уметникова нова тумачења Шопена (Полонеза-фантазија у Ас дуру оп. 61; Соната бр. 3 у ха молу, оп. 58; Фантазија у еф молу, оп. 49; Берсеза у Дес дуру оп. 57 и Баркарола у Фис дуру, оп. 60). Погорелић прибегава ексцентричним поигравањима текстом, нарочито у погледу темповних, односно агогичких померања, те преиспитивања логике самог музичког тока. Речју, до максимума користи легитимитет извођача да организује садржај по својој мери: провоцира слушаоца да одступи од конвенционалних очекивања.
Камерни звук чинио је важан (и обиман) аспект 54. Београдских музичких свечаности. Издвојићемо два концерта. У Новосадском камерном ансамблу своја умећа удружили су прворазредни солисти (Рита Кинка, клавир; Лаура Леваи-Аксин, флаута; Сања Ромић, обоа; Никола Ћирић, хорна; Немања Михаиловић, фагот и Александар Тасић кларинет), који, опет, и те како „дишу“ заједно. И састав и одабрани програм (Пуланков Секстет за клавир и дуваче FP 100, Штраусове Веселе лакрдије Тила Ојленшпигла за дуваче и клавир оп. 28 и секстет Матис савременог руског композитора и диригента Андреја Рубцова), ретки су и утолико драгоценији на домаћој камерној сцени, музицирање – чудесно. Meђу стожерним тачкама фести вала свакако је концерт гудачког квартета Дифракције, ансамбла усмереног ка ожив ља вању вредних, а у јавности мало (или нимало) присутних опуса домаћег стваралаштва. Таква идеја нарочито је делотворна када у њој суделују извођачи од највећег угледа, попут Драгана Средојевића, Кристине Миносјан Средојевић, Дејана Млађеновића и Дејана Божића. Одабрана дела сведоче о суптилном промишљању програма обликованог по принципу сучељавања ауторских поетика кореспондирајућих парова партитура – с једне стране Сребрни звуци за гудачки квартет и сребрне кашичице Лудмиле Фрајт и Гудачки квартет Берислава Поповића, с друге Гудачки квартет ’72 Петра Озгијана и Гудачки квартет Петра Бергама – репрезентативних страница српске/југословенске музичке литературе друге половине 20. века.
Наступ водећег српског виолончелисте млађе генерације, Немање Станковића (уз клавирску сарадњу Марина Форментија), јесте међу догађајима за који је дворана била премала да прими све оне који су желели да га чују. Фино је одмерена узлазна драматуршка линија програма (са Шумановим Фантастичним комадима и Брамсовом Сонатом за виолончело бр. 1 као врхунцима). Станковић плени свежином и машто витошћу, демонстрира вансеријске свирачке капацитете. Огромно интересо – вање публике побудио је и долазак виолинисте Гордана Николића. Овај уметник, последњих деценија изузетно експониран на међународном плану (не само на плану извођаштва, већ и као пегагог – поменимо само његове професуре на Краљевском музичком колеџу у Лондону, на лондонској Школи за музику и драму Гилдхол, на Ротердамском конзерваторијуму, на Високој школи за музику у Сарбрикену), одлучио се на интегрално извођење Бахових Соната и Партита за виолину соло (Sei solo), што је одважан, а у смислу постигнутог резултата спектакуларан Николићев подухват. Црква Светог Антонија Падованског у Београду поново се показује као незаменљив концертни простор (знамо да је због специфичне акустике ова црква музичарима једна од најомиљенијих локација за снимање).
Леп простор на 54. БЕМУС-у дат је хорском стваралаштву. Мешовити камерни хор Мадригал – Марин Константин и диригенткиња Ана Унгуреану (која је на позицији вође овог састава наследила управо гласовитог Марина Константина), имали су наступ за памћење. Реч је о вишемедијском пројекту у пуном значењу тог појма, јер је поред избрушеног звука, компактног и светлог, публика присуствовала програму формулисаном кроз прожимање знаковних елемената (аудитивних и визуелних). Чланови ансамбла били су костимирани; сценски покрет диригенткиње, уласци и изласци певача елегантно су кореографисани. Свака партитура добила је визуелни еквивалент на зидовима дворане (код ренесансне музике, рецимо, била су то тематски аналогна дела сликарства и декоративне уметности ренесансе). Дела су праћена и арабескама светла, па чак и мирисом (облаци ароматизера дозирано су „лансирани“ у дворану). Румунски уметници су узоран пример мадригалског хора, а комплетан програм извели су напамет, што веома ретко виђамо. Такође, морамо да подвучемо да је Мокрањчева Друга руковет у њиховом тумачењу била – заиста – корачање стазама бајке.
Концерт за мешовити хор Алфреда Шниткеа, изведен у Саборној цркви Светог Арханђела Михаила, узбудљив је и прекрасно реализован подухват Бојана Суђића, Хора Радио-телевизије Србије, и Небојше Кундачине као наратора (попут реситала Гордана Николића, био је то поклон поштоваоцима БЕМУС-а). Шниткеова партитура у тумачењу ових уметника доиста јесте усрдна молитва, позив на одрицање од таштине и на приближавање суштинским питањима духа и душе. Антологијска интерпретација и, без сумње, најемотивнији моменат фестивала.