Компоновао је најпопуларније дело српске музике, Марш на Дрину. Његово име данас носе музичке школе. Недовољно се, међутим, зна о широкој и плодној делатности Станислава Биничког.

Стотинупедесет година од уметниковог рођења свакако је прилика да се, макар и накратко, сетимо важног опуса домаћег музичког стваралаштва.

Аутор је прве српске изведене опере, На уранку (1903). Један је од оснивача Српске музичке школе (1899), данас школе Мокрањац, прве сталне музичке образовне институције у Београду. Формирао је Оркестар Краљеве гарде (1907). Први је у Србији извео Бетовенову Девету симфонију (1910). Заслужан је за оснивање Опере Народног позоришта у Београду, чији је био први директор (1920‒1924).

Рођен је 26. јула (односно 14. јула по старом календару) 1872. године у селу Јасика надомак Крушевца, где је његов отац, Стеван Бинички, био запослен као инжењерски поручник и командир понтоњерске чете која је радила на одржавању моста на Морави. Селидбе су обележиле детињство Станислава Биничког. Разлог томе биле су честе промене места Стеванове војне службе. Дечак је у школу кренуо у Београду, наставио у Пироту и Нишу, па опет у Београду и поново у Нишу. Управо у Нишу добијао је прве музичке подуке. Код Фридриха Брунетија учио је виолину, а од Павла Гајића флауту. Часове музике у гимназији имао је код Бохумила Свободе у чијем је аматерском ансамблу често наступао као инструменталиста (на виолини и флаути). Постао је члан Нишког црквеног певачког друштва, а после неког времена и хоровођа. Окушао се у стваралачком пољу: у том периоду написао је неколико краћих хорских композиција и соло песама.

Ваља поменути да је војна каријера Станислава Биничког (што је наставак традиције коју је започео његов деда, а продужио отац Стеван), на својствен начин најављена још у уметниковим сасвим младим данима. Наиме, као дванаесто годишњак, узео је учешће у Српско-бугарском рату 1885. године као ђак-болничар!

Иако интензивно ангажован на пољу музике, Бинички ће 1890. године, по (трећем) пресељењу у Београд, уписати Природно-математички одсек на Филозоф – ском факултету. Паралелно наставља са музичким активностима, а престоница је у том погледу била идеално окружење. Приступио је Београдском певачком друштву, потом и Академском певачком друштву Обилић (у којем ће убрзо обављати функцију потпредседника певачког друштва), повезавши се тако са угледним именима српске уметничке позорнице – са Стеваном Стојановићем Мокрањцем и Јосифом Маринковићем. Музичка интересовања Станислава Биничког, опет, нису била ограничена само на хорску музику. Младић је сматрао да је публици потребно презентовати више инструменталних и вокално-инструменталих програма. Под окриљем Велике школе (данас Универзитета у Београду), са колегама са студија основао је Академско музичко друштво које је, под вођством Јосифа Свободе, било усмерено на извођење ин струменталних дела.

Непосредно после стицања дипломе 21. септембра/3. октобра 1894, добио је прво запослење. Постављен је за суплента у лесковачкој Гимназији. Предавао је математику, али је истовремено држао и часове музике (певања, виолине и флауте). Из тог периода, како бележи Бранислав Нушић, датира циклус песама за глас и клавир Из околине Лесковца. Бинички је обновио Певачко друштво Бранко, првобитно замишљено као мушки хор, и проширио га у мешовити састав. Са успехом је приређивао концерте у Лесковцу и околним местима, а за само годину дана, колико је боравио у овом граду, у потпуности је оживео музичку сцену.

На студије музике на минхенској Музичкој академији уписује се 1895. После само годину дана, Министарство просвете му, без јасног образложења, укида стипендију и Станислав Бинички би се готово извесно вратио у Србију да му у помоћ није прискочило Министарство војно, чији ће питомац остати до краја музичког школовања. У истој институцији ће након завршених студија (1899), добити позицију војног капелника и референта за музику.

У Минхену је студирао на два одсека – соло певање (започео код Валтера Блосфелта и наставио код Антона Дреслера) и композицију (код Јозефа Рајнбергера). Не само што је био у току с музичким збивањима западноевропске музике, већ је и непосредно, као солиста/тенор, односно диригент, заједно са својим колегама учествовао на концертима које је организовала минхенска Академија. Из тог периода сачувано је неколико његових композиција, махом хорских (издваја се Руковет српских народних песама за мушки хор), и само једна инструментална, Тема са 48 варијација намењена гудачком квартету. На студијама соло певања упознао је своју будућу супругу, Фриду Бланке. Венчали су се августа 1899. Удавши се за Биничког, одлучила је да промени име у Мирослава и да пређе у православље. Будући врсна певачица и музички педагог, Мирослава Бинички је своме мужу била неуморна подршка у бројним извођачким подухватима приређиваним у српској престоници.

Повратак Станислава Биничког у Београд значио је почетак нове епохе у музичком животу Београда. Захваљујући разумевању Министарства војног, 1899. оснива Београдски војни оркестар: на првом наступу, одлично оцењеном у тадашњој штампи, изведена је и увертира Биничког Из мог завичаја. Био је то први састав симфонијских капацитета који, услед турбулентних политичких прилика, бива расформиран 1903. године. Убрзо потом, 1904, млади уметник успева да оформи нови оркестар, Музику Краљеве гарде, а 1907. и Оркестар Краљеве гарде (на чијем је првом концерту изведен Хајднов ораторијум Седам речи Христивих на крсту), ансамбл који ће под његовом управом имати пресудну улогу за унапређење музичких активности у Србији.

Станислав Бинички је осмишљавао програме различитих профила (и популарне и оне сложенијег карактера), у циљу привлачења свих слојева публике. Успевао је да „погоди“ укус слушалаца и да стекне општу наклоност. Концерте је приређивао у сали кафане Коларац, у друштвеном локалу Код Славије, у Грађанској касини, у башти Смутековац, у Малој пивари, у Народном позоришту, на Двору, у Великој школи, у салонима београдских хотела…), али и изван Београда (у Земуну, Новом Са ду, Вршцу, Кикинди, Панчеву, Нишу, Скопљу, Сомбору, чак и у – Одеси). Паралелно са делима европске музичке баштнине, изводио је композиције домаћих аутора – својих колега и своја. Примера ради, изузетно леп одјек у штампи имала је увертира и симфонијски интермецо које је Бинички писао за драму Еквиноцио Ива Војновића (1903).

Вероватно најспектакуларнији музички догађај у Београду у годинама пре Првог светског рата било је извођење Девете симфоније Лудвига ван Бетовена – прво у српској престоници. Дело је представљено публици 5/18. априла 1910. године у Народном позоришту. У извођењу је учествовао дотад невиђен број музичара, оркестар од око стотину чланова, четворо солиста и мешовити хор који је бројао више од две стотине певача. Већ следеће јутро, у Политици се појавио чланак у коме је стајало: „Оно што се мислило да Београд неће доживети – што рекло једно свештено лице – доживесмо; оно што се сматрало за непостижено, постигнуто је – Девета симфонија је наша“.

Занимљиво је да је Бинички успео да забележи нека од својих извођења. Наиме, почетком 2008. у Београду је пронађена грамофонска плоча снимљена око 1910. године. Издавач је Concert Gramophone Record, а на плочи се налази звучни запис интерпретација војне капеле којом је дириговао Станислав Бинички (данас се налази у фонду Народне библиотеке Србије).

Бинички је посвећен раду са хоровима. Постаје хоровођа највећих певачких дружина у Србији. Стеван Мокрањац, будући нарушеног здравља, уступа му позицију диригента Београдског певачког друштва (1900). Станислав Бинички ће сарађивати и са Академским певачким друштвом Обилић (1903‒1905, 1906‒1907), и са Певачким друштвом Станковић (1905‒1914, 1919‒1924). Активан је у домену педагогије. Поред диригентских и административних дужности при Министарству војном, Бинички је на Војној академији (од 1908. до Балканских ратова) предавао музику, што је обухватало певање родољубивих песама, музичку теорију и историју музике. Уз то, прихватио се професуре у Српској музичкој школи (1899‒1904), затимиуМузичкој школи Станковић, где је обављао и функцију директора (1911‒1914, 1919‒1920). 

Иако се чини да је композиторски рад Биничког помало у другом плану, управо у то доба ће настати (и бити изведена 20. децембра 1903, односно 2. јануара 1904) његова опера На уранку (по либрету Бранислава Нушића). Од дела ствараних до Првог светског рата, издвојићемо и Опело за мешовити хор (посвећено Певачком друштву Станковић), циклусе соло песама Сељанчице (постоје и у хорским верзи – јама) и Мијатовке, такође и циклус хорских композиција Песме из Јужне Србије – Тетовке. У Народном позоришту први пут је дириговао 1899, када је на обележавању педесет година од смрти Јоакима Вујића извео своју Химну Јоакиму Вујићу. Већ следеће године, на сцени националног театра биће презентована Нушићева драмска бајка у пет чинова Љиљан и оморика за коју је написао музику. Тих година, компоновао је још неколико партитура примењене музике – за спев Последњи гост Војислава Илића (1906), за комад с певањем Тарас Буљба (који је по Гогољу написао Ђура Јакшић, 1902), и за Нушићеву комедију Пут око света (1908). Иако Станислав Бинички редовно наступа у Народном позоришту (а од пролећа 1913. започиње серију успешних извођења оперских представа), још увек није било услова за оснивање Опере. Београд ће на тај догађај морати да сачека све до 1920.

Велики рат је на неколико година зауставио започети музички успон Србије. Бинички и Оркестар Краљеве гарде сада имају нову улогу. Афирмишући партиотска осећања, активни су током читавог рата. Првих месеци сукоба са Аустроугарском српска војска бележи велике успехе. У победничком расположењу, Станислав Бинички пише Марш на Дрину. Композитор је заједно са својим оркестром и ученицима Војне музичке школе учествовао и у повлачењу преко Албаније (оркестар је био део гардијске пратње краља Петра Првог Карађорђевића). Тада је уништен готово читав нотни архив, пропао је највећи проценат инструментаријума. Године 1916, преживели чланови ансамбла ће поново кренути у заједничко музицирање (први концерт одржали су само три дана по искрцавању на Крф). Под вођством Биничког биће организован низ наступа за болесне и рањене војнике српских и савезничкиих трупа широм Грчке, да би потом уследила тријумфална турнеја по Француској. Концерти су, током септембра и октобра 1916. одржани у Паризу (чак три), Лиону, Бордоу, Тулузу, Монтобану, Оранжу, Марсеју, Тулону и Ници. Публика и штампа су са ентузијазмом и поштовањем дочекивали извођења српских уметника,аоодушевљењу француске јавности сведочи и то да је Станислав Бинички наредне године примљен за почасног члана Удружења композитора и музичких издавача Француске. Вративши се у Грчку, Оркестар Краљеве гарде наставља да концертира и до краја рата чини истакнут сегмент музичког живота Солуна.

Први наступ Станислава Биничког и Оркестра Краљеве гарде у ослобођеном Београду одржан је 7. децембра 1918. Убрзо је почела шестомесечна турнеја у оквиру које су прошли кроз многе градове Хрватске, Словеније, Босне, Херцеговине и Дал – мације – требало је повезати делове новоуспостављене државе не само на политичком плану, већ и на пољу културе и уметности. Бинички је то чинио са успехом. Исто – времено, није одустао од оснивања београдске Опере. Оперске представе су, знамо, биле приређиване, али су се тек са завршетком Великог рата, у сезони 1919/1920. стекли услови за формално институционализовање тог сектора деловања Народног позоришта (мада по неким мишљењима, почетак Опере сеже у 1913. годину када је премијеру имао Вердијев Трубадур, изведен такође под управом Биничког). Зграда националног театра била је разрушена, па је прва послератна поставка – Пучинијева Мадам Батерфлај – имала премијеру 11. фебруара 1920. у адаптираној коњушници Мањеж. Исте године, Станислав Бинички напушта војну службу да би се посветио раду у Опери (где је именован за место директора). Неуморно ради на организовању ансамбала (оркестра, хора и балета), на ангажовању солиста. Регрутује их најчешће из редова руских уметника који су у Србији пролашли уточиште после Октобарске револуције. Репертоар је проширен, у погледу броја оперских наслова био је готово раван дана – шњем. Само у периоду од 1920. до краја 1923. године забележено је дваде сет премијера, седамнаест оперских и три балетске. Бинички је за потребе нових инсценација, поред дириговања, преводио оперска либрета са италијанског, францус ког, немачког, пољског и чешког језика (што је веома важно за доба у коме у позоришним дворанама нису постојали електронски дисплеји намењени титловима), што је наставио и после одласка са функције директора и диригента Београдске Опере.

Залагања Станислава Биничког у домену подизања уметничког и културалног нивоа Србије била су изузетно цењена. Маја 1923, на предлог Министарства просвете, краљ Александар Карађорђевић га је одликовао орденом Белог орла IV степена, а наредне године, поводом обележавања јубилеја – двадесетпетогодишњице уметничког рада – у част Биничког уприличена је прослава. Концерти су приређивани на различитим београдским локацијама током читава три дана.

Само неколико месеци касније, међутим, долази до промене. Неслагања са Стеваном Христићем, чије су позиције у међувремену битно ојачале, доводе до смене Биничког са места директора Опере. Било му је понуђено да остане на месту једног од диригената, што је одбио и пензионисао се. Следе године уметниковог мировања, затишје које ће само повремено бити прекинуто понеким наступом или новом пар – титуром. Композиције су му ипак биле извођене, нарочито соло песме и арије из опере На уранку, такође и хорска и инструментална дела. Музика Биничког могла се неретко чути на Радио Београду, тада новом и све популарнијем медију.

Умире у окупираном Београду, 15. фебруара 1942. године. Сахрањен је на Новом гробљу, у Алеји великана, 17. фебруара. У дневном листу Ново време, тог дана је објављен чланак насловљен Смрт Станислава Сташе Биничког. Умро је један од неимара српске музике. 

Станислав Бинички био је талентован композитор, диригент великог ауторитета и музикалности, врстан педагог и организатор музичке сцене. Патриота без премца, радио је на подизању угледа своје отаџбине и обележио развој српске музике током првих деценија 20. века.

У дужем периоду занемарено, дело Станислава Биничког крајем прошлог века почиње да бива актуелизовано, иако не у мери коју личност тог формата и прегнућа заслужује. Повремено се изводе његове композиције, све чешће постаје тема стручних и научно-теоријских радова и монографија. Симфонијски оркестар Војске Србије данас носи његово име, а пре неколико година, о уметниковом животу је снимљен и телевизијски филм, Бинички – залуд нам је гинути ако немамо шта бранити (РТС, 2015). 

Бинички, војник уметности, бранио је српску уметност и културу.