Марија Ћирић
НА СЛОВО НА СЛОВО:
БЕЗ МОБИЛНИХ ТЕЛЕФОНА И ИГРИЦА
Mузички догађаји намењени деци релативно су малобројни на домаћој кон –
цертној сцени. Београдска филхармонија, знамо, континуирано се залаже на том
плану, са занимањем пратимо њихове активности које претпостављају неговање
концертне публике од најмлађих дана (и кoнципирање програма намењених трима
старосним групама, бебама, предшколцима и нижим разредима основне школе). Ту
је и Мала школа бонтона – како се слуша концерт, коју са лепим успехом организује
Центар за музику Коларчеве задужбине. Увођење најмлађих у свет музике, опет,
показује се нарочито делотворним када су деца непосредно ангажована, односно
укључена у само сценско збивање, у извођење музике.
Управо на такав начин размишља Љубиша Јовановић, угледни српски флау тиста
и професор Факултета музичке уметности у Београду. Последњих година, он предводи
Дечју филхармонију (насталу на иницијативу фондације Деца деци, чији је уметнички
координатор). Чланови ансамбла су ученици основних и средњих музичких школа.
Радознали су да прошире своје извођачко искуство наступима изван школ ских оквира, да
увећају музичка знања и обогате репертоар новим делима. Јовановић негује ентузијазам
и заједништво. Приврженост уметности се подразумева. Најбољима је дата прилика да
се на концертима искажу као солисти: тако упознајемо будуће музичке звезде.
Захваљујући Јовановићевом педагошком надахнућу и огромном извођачком искуству,
наступи Дечје филхармоније су ватромети ведрине, а тако су и насловљени – „Срце чује
радост“, „Џезбука“, „Сан новогодишње ноћи“, „Зимска музичка чаролија“…
Ове јесени опробали су се у мјузиклу.Љубиша Јовановић иИван Јевтовић желели
су да понуде најмлађој публици игру словима и нотама, да их, барем накратко, одврате
од безбројних екрана којима је запоседнута савремена свакодневица. Обра тили су се
телевизијској серији На слово на слово на којој су стасавале неке давне генерације
малишана. Подсетимо се. Аутор текстова и стихова је Душко Радовић, музику сонгова
компоновао је Миодраг Илић Бели, а режију је потписала Вера Белогрлић, глумили су и
певали Мића Татић, Ђуза Стојиљковић, Лола Новаковић, Љу биша Бачић… Прва верзија
серије, она из шездесетих година минулог столећа, није сачувана. Зато се релативно брзо,
готово у истом ауторском и извођачком саставу, већ почетком седамдесетих приступило
„римејку“ који ће стећи статус култног телевизијског садржаја намењеног деци. Трећа,
верзија из 2010, иако амбициозно рађена, није досегла популарност своје претходнице.
На слово на слово је имало и театарски живот (најпре у Малом позоришту „Душко
Радовић“ на Ташмајдану, 1969), на носа чима звука и слике (грамофонске плоче –
„синглице“ и ЛП, компакт дискови, ДВД издања).
На слово на слово добија своје ново музичко-сценско рухо иницијативом Љубише
Јовановића. Идеја је потекла из вишедеценијског пријатељства са синовима Миодрага
Илића Белог и Душка Радовића – са композитором Драганом Илићем Илкетом и
редитељем и сценаристом Милошем Радовићем.УЈовановићеве руке, у једном моменту,
захваљујући Радовићу, стигла су сценарија двадесетак епизода серије. Помислио је на
Дечју филхармонију и како би било добро да се све то поново нађе међу малишанима. Са
Иваном Јевтовићем кренуо је у реализацију пројекта, окупио је уметнике. После
вишемесечних припрема у којима су, сазнајемо, веома уживали, На слово на слово је 27.
септембра стигло на велику сцену, у МТС дворану (некада, Дом синдиката) – у два
термина, разуме се, јер није било довољно улазница за све заинтересоване.
Представом На слово на слово је ангажовано обимно извођачко тело. Поред
Дечје филхармоније којом је дириговао Јовановић, ту су и мали протагонисти
приповести о словима – три девојчице и три дечака ‒ Андрија Дукић, Дуња Вукчевић,
Максим Цвијановић, Миа Мудрић, Миша Кнежевић и Вукашин Дукић. Уз њих су
још били Бранислава Подрумац, Тамара Радовановић и Иван Јевтовић. Јевтовић је
овде, штавише, у трострукој улози, редитељ је мјузикла, али тумачи и роле двојице
главних јунака, Миће и Мићиног дечјег „одраза“, лутка Аћима. Одличан је певач (не
можемо а да не поменемо његов ангажман у бенду Деца лоших музичара), виртуозно
спаја све своје задатке. Глумица Тамара Радовановић (поседује и музичко образовање), задржала је ентузијазам детета, рафинирано повезује публику која памти
серију и нове гледаоце. Њена сценска комуникација са малим колегама је топла, али
и одлучна, јасно дефинисана, подстиче их да се опусте и пруже најбоље. Очаравајућа
је била је Бранислава Подрумац, оперска звезда чије интерпретације са највећим
задовољством пратимо у продукцијама Театра и опере Мадленианум. Она је Лола,
каприциозна и заводљива. И флексибилног вокалног израза мало је оперских певача
који се могу похвалити сличним потенцијалима – једнако природно извешће кабаретску, фолклорну или поп нумеру…
Занимљиво је било сазнати како ће песме и причице које су некада одушевљавале милионе гледалаца бити презентоване данашњој деци. Јевтовић је задржао
бајковитост призора, сцена је попут страница дечје сликовнице. Представа је
замишљена је као низ музичких нумера и сцена/скечева, постигнут је ритам који
одговара актуелном времену. Опет, сачувана је аутентичност Радовићевих и Илићевих
замисли. Попут Љубише Јовановића, и Иван Јевтовић има богато педагошко искуство. Добро познаје капацитете малишана: третира их као равноправне саиграче.
Заузврат, шесторо малих уметника показују изузетну сценску природност и самопоуздање. Свако доприноси индивидуалним исказом, искреношћу; рад у ансамблу
стимулише њихову способност слушања, синхронизације и узајамне подршке.
Одабране песме, њих дванаест – „На слово на слово“, „Успаванка за Аћима“,
Петроније“, „Све је пошло наопачке“, „Јануарске звезде беле“, „Шта да раде дланови“, „Мађионичар“, „Абердарева 1“, „Сатови“, „Клацкалица“, „Ала је то лепо“ и
„Слика и прилика“ – у ново рухо обукао је Драган Илић Илке. Прилагодио их је
ширем саставу јер је на располагању имао оркестар. Аранжмани су примерени
узрасту, па деца музицирају без напора, са видљивом радошћу. Сигурно да је томе
допринело присуство Илића на сцени: био је за клавијатурама и заједно са младим
колегама учествовао у вајању музичких прича.
Чланови Дечје филхармоније су на позорници, део су сценске акције. Видљив су,
на сваки начин интегрисан део представе; креатори су битних тренутака, код публике
стварају осећај пуноће и живости. Уз то, однос са диригентом говори о огромном
међусобном поштовању, професионалној дисциплини. Љубиша Јовановић води их са
стрпљењем и љубављу, деца одговарају посвећено и озбиљно, зрелошћу какву очекујемо
од искусних извођача. Са лакоћом се препуштају различитим жанров ским линијама,
текстурама, расположењима. Њихова тумачења можда су најпоетични састојак мјузикла
На слово на слово, а свакако један од најбољих наступа Дечје филхармоније до сада.
Питали смо се и како ће како ће мали гледаоци/слушаоци – нова музичка
публика – реаговати на старе стихове и ноте. Испрва се чинило да су помало резервисани, но убрзо су кренуле реакције: смех, аплауз, узвици, чак и понеки савет
Аћиму! До краја представе, неколико десетина девојчица и дечака дигло се са својих
седишта и преместило ближе центру збивања: стајали су тик уз позорницу, гласно и
живо узевши учешће у спектаклу.Може се, дакле, и без мобилних телефона и игрица.
Следећи излазак представе пред публику је 23. новембра, а надамо се да је то
тек почетак. Још нешто. Мјузикл На слово на слово је, рекли бисмо, конципиран тако
да, без значајнијих интервенција, може да промени амбијент и да допутује до деце –
мале и велике – широм региона.