Марија Ћирић
ЕНТУЗИЈАЗАМ УМЕТНИКА И ОРГАНИЗАТОРА
Прва половина музичке 2025. године обиловала је одличним програмима.
Занимљиво је да, упркос занемаривању од стране надлежних институција, те крајње
скромним финансијским условима, домаћа сцена успева да се одржи и да пружи
публици многе вредне моменте – захваљујући уметницима и организаторима чији
ентузијазам не би требало бесконачно „тестирати“.
Задржаћемо се на неколико одабраних догађаја.
СОКОЈ (Oрганизација музичких аутора Србије) и Удружење композитора Србије
обележавају важне датуме, 75, односно 80 година постојања. Здруженим ангажовањем
реализовали су низ концерата. Као све истакнутији простор пласирања уметничке музике
позиционираo се Легат Јосип Славенски, где последњег четвртка у месецу присуствујемо
концертима посвећеним превасходно опусима домаћих аутора. СОКОЈ-у и Удружењу
композитора придружио се Радио Београд 2, па су тако циклус Студио Славенски у
директном преносу могли да чују и слушаоци ове фреквенције: Геометрија једног сна (30. јануар), Оливије Месијан и његови следбеници (додаћемо: међу српским композиторима; 27. фебруар), Вињете за виолину и клавир (24. април), Музичка фантазија (29.
мај). Посебну пажњу привукле су флаутисткиња Стана Крстајић и обоисткиња Ивана
Дакић – Duo da cappo. Приредиле су Дувачке разговоре 2 (27. март). Иза наведеног
наслова равноправно стоје дела композиторки (Луна Пуђа, Вера Миланковић, Доротеа
Хофман, Драгана Јовановић), и композитора (Дејвид Бедфорд, Милош Раичковић,
Јинджих Фелд, Владимир Ђорђевић), нека од њих настала надахнута музицирањем дуа
Крстајић / Дакић. Две уметнице наступају заједно дуже од четврт века, уигран су спој два
компатибилна свирачка темперамента. Фокусиране су на истраживања звука и репертоара, што увек резултира занимљивим музичким приповестима, осећањем да су програм
презентовале управо за вас.
У оквиру прославе годишњица ових двеју музичких организација, у Великој
дворани Коларчеве задужбине приређен је и реситал Кемала Гекића, насловљен Албум из
Србије. Једанаест дела аутора различитих генерација и стилских исходишта – Исидора
Жебељан, Петар Озгијан, Марко Тајчевић, Милоје Милојевић, Вук Куленовић, Влас-
тимир Трајковић, Јосип Славенски, Дејан Деспић, Василије Мокрањац, Љубица Марић
и Зоран Христић – осветљавају читав век клавирског стваралаштва у Србији. Гекић нам
је открио да га је пројекат окупирао много месеци. Избор је, каже, начинио тако да
прикаже разноврсност стилова, сонорност. Водио је рачуна и о обимима композиција –
с намером да у програм уведешто већи број кључних фигура српске музике. Инвентивне
су његове музичке одлуке и у смислу драматуршке линије концерта јер дела, иако долазе
из пера аутора не нужно сродних поетика, творе фину, заокружену линију. Гекић живо
комуницира са публиком. Емотиван ангажман његов је заштитни знак: дубоко личан, а
опет, прецизан у предочавању духа и контекста дела. Албум из Србије у тумачењу Кемала
Гекића еклатантан је пример деловања у пољу културе, неговања вредности националне
уметничке баштине.
Две оперске премијере имало је Народно позориште. Најпре, Бизеови Ловци
на бисере, 12. фебруара, на Великој сцени. До данас су само једном постављени у
националном театру, октобра 1988. на двадесетом БЕМУС-у. Тада се обележавало
150 година од композиторовог рођења, сада – 150 година од смрти. Редитељ Даријан
Михајловић није прибегавао темпоралним или географским измештањима, оставио
је збивања у оригиналном пејзажу, а Цејлон разуме као „предео сликан чајем“.
Наглашава бајковитост призора (светлом, пројекцијама, сценографијом), велики
значај даје покрету, па тако балетски ансамбл добија улогу готово равноправну оној
коју имају певачи. Задовољство је било слушати ансамбле – хор и оркестар – под –
стак нуте на пуну усредсређеност. Заслугу у том погледу има сјајни диригент Алек –
сандар Којић, чије присуство по правилу значи и успех представе. Носиоци главних
рола стижу из редова млађих оперских снага. Весна Ђурковић сугестивна је као
свештеница Лејла, потпуно концентрисана и у сценским условима које би мање
спремног извођача свакако омеле (на пример, у првом чину, када се њише неколико
метара изнад позорнице међу решеткама „крлетке“ из које шаље молитву боговима).
Велики труд уложио је тенор Стеван Каранац, брижљиво гради лик Надира. Веома
успела је и партија свештеника Нурабада у тумачењу Михаила Шљивића. Млади
Милутин Јоцић у улози Зурге, верујемо, биће звезда Опере Народног позоришта у годинама које предстоје: баритон изузетно лепе боје (у перспективи бас-баритон),
одличне дикције, пријатне појаве.
Сасвим другачији приступ оперском тексту донело је праизвођењеМоцартове
Тако чине све, премијерно приказане на сцени „Раша Плаовић“, маја месеца. Ова
продукција Народног позоришта ангажовала је чланове оперског студија „Борислав
Поповић“, најмлађе чланове куће. Режију потписује Ана Григоровић, редитељка
запажених оперских инсценација (не само) у националном театру. Она ради на
продубљивању (можда само привидно?) лежерне комедије о љубавним искушењима.
Приближава је савременој публици, при чему свакако циља на младог слушаоца /
гледаоца, емоционално дезоријентисаног у свету опседнутом материјалним добрима.
Огољавањем актуелне свакодневице, Григоровић подстиче на размишљање, на
трагање за решењима која „у игру“ враћају људскост, пристојност, искреност… Ин –
тересантна одлика поставке је и то што је (камерни) оркестар, предвођен (такође
младим) диригентом Михајлом Милетићем, смештен на сцену, па је утисак чврсте
спреге свих извођача још интензивнији. Изврсна је екипа шесторо младих певача,
носилаца Моцартове приповести: Теодора Илић / Флордилиђи, Анђела Симић /
Дорабела, Марко Костић / Ферандо, Стефан Петковић / Гуљелмо, Исидора Богда но –
вић / Деспина и Тамаш Киш / Дон Алфонсо. Њихова вокална и глумачка постигнућа
уливају оптимизам у погледу будућности домаћег оперског извођаштва.
Београдска филхармонија ушла је у други век постојања и наставила са
атрактивним наступима. Сезона 2024 / 2025, завршена у јуну, била је насловљена До
последњег такта, што сведочи о енергији коју филхармоничари улажу у сваки тон својих
интерпретација. Труде се да што чешће укључе остварења домаћих аутора, каткад
доносећи и светске премијере. Такву привилегију имали смо у оквиру програма Ре –
формације (јер смо истом приликом чули и Менделсонову Симфонију бр. 5, Рефор-
мацијску), 21. фебруара, када је, под управом Уроша Лајовица изведен Концерт за
алт-саксофон и оркестар у Ес-дуру, оп.74 Петра Стојановића (1877-1957). Стојановић је
написао шеснаест наслова концертантног жанра, од чега су осам иницијална остварења
те врсте у историји српске музике. Концерт за алт-саксофон чекао је на прво извођење
више од осам деценија. Писан је током Другог светског рата и налази се међу првим
написаним концертима за овај инструмент – у глобалним оквирима. Саксофониста (и
кларинетиста) Милан Савић, технички и стилски перфектан, са занимањем и огромним
уважавањем прилази партитури. Заједно са филхармоничарима открива слушаоцима
лепоту Стојановићевих стваралачких принципа, оличених у спајању европског наслеђа
уметничке музике са елементима традиције српског народа.
Само недељу дана касније, београдска премијера делаМали свитац,жестоко
озарен и престрављен неподношљивом лепотом, Милице Ђорђевић (1984), компо –
зиторке настањене у Немачкој, последњих година изузетно успешне на међународном
плану. Настало је као поруџбина Берлинске филхармоније која га је први пут ту –
мачила октобра 2023. године под управом Густава Дудамела. Реч је о симфонијској
минијатури, богатог звучног и симболичког потенцијала. Чланови Београдске
филхармоније и диригент Жауме Сантоња са жаром путују кроз згуснуто аудитивно
тело које као да расте са сваким тактом, почев од иницијалних шапутања и светлуцања, оличених у глисандима постављеним у високом регистру, све до (катарзичних) експлозија и врискова које у завршници производи оркестар. Милица
Ђорђевић је, да поменемо, током 2024. године компоновала и Малог свица између
два трептаја, можда најављујући читав тематски циклус.
Београдска филхармонија је имала изузетну завршницу сезоне. Обележила су је
гостовања врхунских солиста. Након Гидона Кремера, виолинисте антологијских
постигнућа, који је са филхармоничарима музицирао 23. маја, уследила су још два
концерта. У оквиру програма На сунчаној страни (30. мај) наступио је Жан-Пол
Гаспарјан, млади француски пијаниста јерменског порекла. Придобија слушаоца без
помоћи спољних ефеката (оличених у пренаглашеној гестикулацији или мимици, чему
извођачи неретко прибегавају), интерпретативни исказ је класичан и чист, разговор вођен
са оркестром и диригентом Данијелом Рајскином је беспрекоран. У Гаспарјановим
рукама, Хачатурјанов Концерт за клавир оп.38 зрачи снажном емоцијом, нарочито у
трећем ставу у коме су одјеци музике Закавказја најекспониранији. Једнако успело било
је и тумачење Прокофјевљеве Пете симфоније која је, по речима аутора, „химна
слободном и срећном човеку“ и „величини људске душе“, опет, уз учешће амбијената
који сугеришу и другачије доживљаје тадашње стварности (стварана је у јеку Стаљинове
епохе). Рајскин и оркестар пажљиво раде на приближавању сложених композиторових
(значењских) ткања публици; инсистирају равноправно на укупном звуку колико и на
партикуларним инструменталним колоритима.
На финалном концерту (6. јун), слушали смо Емануела Паија, извесно највећег
флаутисту нашег времена. Заједно са филхармоничарима и диригентом Морицом
Гнаном извео је два концертантна дела за флауту и оркестар. Најпре, Бузонијев
Дивертименто оп.52, што је озбиљан изазов за солисту, без обзира на „забавни“
карактер сугерисан насловом. Непрекидно у центру збивања, Паји такву ситуацију
решава са много шарма, савршено контролишући тон. Потом, Концерт за флауту и
оркестар савременог француског композитора Марк-Андреа Далбавија, писан 2005.
(још једна поруџбина Берлинске филхармоније), посвећен управо Паију (који је члан
ове престижне музичке куће читаве три деценије). Солистичка деоница је, очекивано,
изразито виртуозна. Интегрисана је у оркестарско ткиво, али је постављена тако да
увек буде презентна, а однос са ансамблом динамичан. Паји преноси одушевљење
на оркестар, демонстрира неупоредиву свирачку елоквенцију, музику поставља као
природни продужетак сопственог дисања / тела. У другом делу програма изведена
Четврта симфонија Антона Брукнера, иако вансеријски тумачена, остала је, нажалост,
помало у сенци великог флаутисте.
Београдска филхармонија је још у мају најавила предстојећу сезону и догађаје
којима ћемо присуствовати од октобра. До следећег јуна, планиранo je 25 концерата.
Обједињује их назив Crescendo. Сазнајемо да ће у фокусу бити наслови који су, као стилске
и жанровске прекретнице иницирали узлете и врхунце, речју, „крешенда“ музичке
историје. Поред тога, филхармонијски програм ће донети и стандардна симфонијска и
концертантна остварења, али, како наводе из ове куће, „освежена другачијим концептима
осмишљеним кроз неочекиване комбинације или премијерна извођења“. С тим у вези,
подвлачимо допринос српском музичком стваралаштву и поруџбину Београдске филхар-
моније младом аутору Вељку Ненадићу, чију премијеру Концерта за хорну и оркестар –
омаж ИсидориЖебељан – са нестрпљењем очекујемо априла 2026. године.