Уколико се позивамо на трајање, онда две деценије Нове Зоре свакако буде наду. Довољно је да се осврнемо на претходнице овог угледног часописа. Српска зора (1876–1881) Тодора Стефановића Виловског и Зора (1896–1901) Алексе Шантића, Светозара Ћоровића и Јована Дучића нису, нажалост, биле дугог века. Наше време је другачије, али је подједнако неизвесно. Нарочито је ненаклоњено изражавању националног духа. У том смислу, допринос Нове Зоре је драгоцен јер сведочи о опирању глобалистичким настојањима циљаним да избришу партикуларне етничке идентитете. Нова Зора је отворена за многе области и стога окупља ауторе различитих стваралачких опредељења; брижљиво негује традицију, истовремено гледајући у будућност. Нова Зора сведочи о томе да је простор српскe културe и те како витално ткиво.