У преписци са својим братом Михаилом, Достојевски пише: „Човек је тајна. Њу ваља одгонетати…“ У својим бројним делима, у поезији и у прози, Лакићевић управо то и чини. Пажљиви је посматрач света око себе, али и душевних стања, човекових бездана и понора. У причи Шумар на острву – делиријум тременс, аутор је невидљиво, свезнајуће биће, који приповеда без тачке гледишта, али са панорамом. Његов уметнички свет плод је пажљивог слушања и посматрања. Наратор ове приче је шумар, повратник са робије, у непрестаној борби са својим несвесним, а читаоцу је додељена посебна улога, која би се приближно могла окарактерисати као психоаналитичарска. Од његове способности читања између редова, у преплету лирских монолога и загонетних дијалога, зависи и дубина његовог доживљаја и разумевање приче.

Шумар је повратник са Голог отока, и кључни догађаји у његовом животу могли би се сажети у реченици: „рат, па служба, па затвор“. Сазнајемо да је затвореник и бивши начелник Удбе, неко ко је био на власти и у прилици да одлучује о људским судбинама. Суочен са чињеницом, да у поодмаклим годинама, без породице и ближњих, изневерен, заборављен, готово „избрисан“, живот преживљава утапајући тугу и немирну савест у алкохолу. Каже да ко год је робијао „о затвору не говори – не због страха. Ко је тамо био нема чега да се боји.“ Могли бисмо додати: Никога, сем себе. Ђаво који га гони у делиријум тременс – не мирује, тражи своје. Главни јунак пије да њега напоји. Кроз замишљени, жив разговор са најближим сарадником Ђуком Вукалицом, Шејтом Капом, иследником са Голог отока и Александром Ранковићем, министром унутрашњих послова, првим човеком Озне и Удбе, отварају се старе ране, истерују на чистац нерашчишћени рачуни, враћа мило за драго, изговара се неизречено, јер „ћутање је највећи затвор“. У шуми, која је за њега заклон, склониште и заштита, у њој су роса и свежина, светлост али и немир. Саосећајна је, лековита, она разуме и чува тајне. „Док си у шуми изнад тебе је небо“; ван шуме, у стварном, суровом свету, изнад нас је неко. Увек је то онај који има моћ да одлучује о нашој судбини. Главни јунак живи у немирно време, када издају идеали и јачи једу слабије, у време револуција које су бурне, али када јењавају, носе са собом и политичке промене и душевне потресе. Да би се опстало не бирају се средства. Издају се и лажно оптужују дојучерашњи пријатељи. Људски свет се поистовећује са животињским, у којем влада закон јачег. Ако не издаш – бићеш издан, ако не убијеш – неће те бити. Узнемирава горко спознање да „револуција једе своју децу“ и да, чак и ако изађеш из појединачних битака као победник, обично губиш у бици са собом. Наратор, друг Јован, болно закључује: „Хтели су да ме убију пред свима, у интересу државе и Партије, а сад хоће да ја убијам њих, овде где нико не види, где нико неће одговарати – пред очима шуме, храстова, јасенова, макљена“. У шуми је мир, али и пакао, јер остати насамо са својом савешћу и суочити се са бесмислом, значи живети у паклу. Пакао је мислено стање, а делиријум тременс превозно средство ка амбису у којем је сâм ђаво.