Љубодраг Димић
ОД УЈЕДИЊЕЊА ДО АПРИЛСКОГ РАТА 1918–1941.
(Историја српског народа у Југославији, аутори: Станислав Сретеновић, Душан
Фундић, Драган Бакић, Војислав Павловић, Александар Милановић, Слађана
Јаћимовић, Игор Борозан, прва књига, Српска књижевна задруга, Београд, 2025)
Српска књижевна задруга од свог оснивања настојала је да објављује књиге
посвећене историји српског народа. У питању је била својеврсна мисија издавачке
куће оформљене 1892. године. Из тог времена, као и из година и деценија које су
следиле, читаоцима су дате на увид прве свеске Историје српског народа I–II (Београд, 1892. и 1894) чији су аутори били Љубомир Ковачевић и Љубомир Јова новић,
као и више књига историјског садржаја посвећених историји Срба.
Плану да објави „приказ српске историје у целини“ Српска књижевна задруга
„вратила се“ почев од 1959. године, када су, у разговорима тада водећих српских историчара, назначени путокази који би водили писању вишетомне синтезе Историје
српског народа, њене концепције, структуре, реализације. План за писање тог значајног дела српске историографије, издаваштва и културе осмишљен је пре шест
деценија (1966. године) и означен „капиталним пројектом“. У разговорима и расправама вођеним у наредним годинама посебно је истакнуто да: Историја српског
народа мора превазићи тематску једностраност; бити ослобођена традиционалистичких погледа на историју; поред политике, пажњу посветити економским, друштвеним, културним питањима; историју српског народа сагледати унутар „европског
контекста“ (чињенице, појаве, процеси који се укрштају); писање Историје српског
народа „укључити“ знање стечено трудом више генерација историчара.
Рад на истраживању и писању те сложене теме започео је 1971. године, а прва
књига постала је доступна читаоцима деценију касније, 1981. године. Цео пројекат који је чинило шест књига, изложених унутар десет томова, окончан је 1986. године.
Унутар њих обрађена је историја српског народа од најстаријих времена, закључно
са југословенским уједињењем од 1. децембра 1918. године. Настојања да се приступи писању Историје српског народа у ХХ веку, присутна средином 90-их, нису дала
резултате и поред тога што је у научним круговима, посебно код генерације која је
тада ступала на историографску сцену, постојало интересовање да се тако одговоран
и важан научни посао започне и оконча.
Сада је, четири деценије касније, „у нашим рукама“ књига Историја српског
народа у Југославији, својеврсни „наставак“ десетотомне Историје српског народа,
која обрађује период српске историје започет уједињењем из децембра 1918, а окончан Априлским ратом из 1941. године. Писање ове књиге отпочело је 2022. године и
на њеној изради је учествовала, сада, тзв. „средња“ генерација српских историчара.
О каквој је књизи реч?
Историја српског народа у Југославији 1918–1941. представља ауторско дело
седморо аутора (Станислав Сретеновић, Душан Фундић, Драган Бакић, Војислав
Павловић, Александар Милановић, Слађана Јаћимовић, Игор Борозан). Књига садржи осам поглавља посвећених: настанку и животу Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца у првој деценији њеног постојања (1918–1929); времену завођења и опстајања
шестојануарског режима Александра I Карађорђевића (1929–1934); годинама у којима
су власт персонализовали Милан Стојадиновић и принц Павле Карађорђевић (1934–
1939); „принципима“ и „дометима“ спољне политике Краљевине Југославије од сти –
цања независности до последњих дана мира у Европи (1918–1938); животу
ју гословенске државе у сенци рата који је разарао знатан део Европе и прекрајао
границе држава које су је чиниле (1939–1941); језичкој култури и политици вођеној
у међуратним годинама (1918–1941); српској међуратној књижевности (1918–1941);
српској уметности у југословенској краљевини (1918–1941). Унутар наведених по –
главља материја је изложена путем двадесет шест (26) потпоглавља и педесет осам
(58) ужих тематско-хронолошких целина. Књига доноси и сто педесет и једну (151)
фотографију (плакати, табеле, карте, факсимили историјских извора.), које су „речите
и гласне“. Из бројних углова аутори су указали на кључне догађаје које сведоче о
прошлости српског народа у југословенској краљевини, појаве које одређују простор
и време постојања те државе, процесе дугог трајања и сложеног карактера који истим
тим догађајима и појавама одређују смисао.
У делу првом, насловљеном „Нова Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца
(1918–1929)“ (стр. 7–38), колега Станислав Сретеновић је настојао да реконструише
историјски процес који је, у последњим годинама Великог рата, водио настанку
заједничке Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца и током кога је Француска преузела
улогу „главне српске савезнице и заштитнице“. Аутор је скренуо пажњу читаоцима
на активности српске војске и дипломатије у последњим месецима рата, истакао
значај одлуке савезника сазреле у лето 1918. године да Хабзбуршка монархија „нестане“ са политичке карте Европе, назначио процес који је водио југословенском
уједињењу, одредио место које је југословенска држава задобила у послератној Европи. Он пише о годинама заједничког живота које су претходиле доношењу Видовданског устава из 1921. године и времену његове примене. Аутор указује на облике путем којих је функционисао парламентарни систем у годинама 1921–1929.
(тзв. „крњи парламентаризам“), пише о годинама током којих је „дуга сенка“ монарха
полако почела да „прекрива“ целокупни политички и друштвени живот у држави,
скреће пажњу на значај, употребу и злоупотребу ратних традиција у првим годинама
живота југословенске државе. Мишљења смо да је простор посвећен првој деценији
у животу југословенске државе могао (морао) бити вишеструко већи по обиму, а
самим тим и садржајно богатији. На тај начин већа пажња би била посвећена: простору обједињеном 1918. године границама југословенске државе (у питању је географски, геополитички, историјски, економски, комуникационо, културно веома
сложен простор); становништву (налази се на различитим ступњевима националне
свести јер га деле традиција, обичаји, степен просвећености и културне развијености,
језик, писмо, начин производње, разни облици својине, типови насеља у којима живи,
религија, начин живота и мишљења); друштву „разапетом“ између традиционалног
и модерног (демографска истањеност, социјални састав, успорена модернизација,
унутрашње и спољне миграције, разлике између живота на селу и у граду, начин привређивања, просвећеност женске популације, здравствене прилике у којима се
живело); сложеној структури успостављене државне заједнице (питање државности
нове државне заједнице, границе, југословенска идеја и њена ограничења…); политици у којој се препознаје наслеђе прошлости и присуство идеологије (поремећај
односа између законодавне и извршне власти, изборни системи, утицај политичких
партија, политичка поларизација и неразвијена економија, низак ниво политичке
културе, контролисано јавно мњење, нестабилан уставни поредак, тенденција
снажења извршне власти…).
Колега Душан Фундић, у поглављу насловљеном „Шестојануарски режим краља Александра (1929–1934)“ (стр. 39–118), обрађује више важних тема. Аутор пише о
слому парламентарне демократије у Краљевини СХС. У средишту интересовања аутора
је режим личне власти Александра I Карађорђевића, његови циљеви, политичке снаге
на које се ослањао у земљи и иностранству, законодавна политика, пасивност званично
укинутих политичких странака, а после тога њихово организовања унутар два
опозициона средишта у земљи (Београд и Загреб), обрачун са КПЈ, покушај интернационализације хрватског питања, идеологија интегралног југо словенства. Аутор је
дужну пажњу посветио природи шестојануарског поретка анали зирајући бројне
аспекте унутар којих се он исказивао, а посебно однос власти према опозицији. Указао
је на облике путем којих се исказивала идеологија интегралног југословенства, анализирао је државно законодавство и јавне иступе монарха, скренуо пажњу на економску
кризу која је захватила државу. Унутар посебних потцелина аутор је проговорио о:
односу режима диктатуре према опозицији и разлозима који су подстакли монарха да
започне процес повратка уставности, изналажења политичког споразума и „обнову“
парламентарног живота; питању економске кризе; спољ ној безбедности државе,
односима са Италијом и балканским суседима. Убиство монарха и наслеђе монарходиктатуре још неке су од тема о којима колега Фундић пише.
У средишту интересовања колеге Драгана Бакића је период у животу југословенске државе омеђан 1934. и 1939. годином (поглавље насловљено „Намесништво
и сведени парламентаризам (1934–1939)“, стр. 119–226). У њему је аутор реконструисао процесе који су довели до формирања владе на чијем се челу нашао Милан
Стојадиновић, указао на суштину политике Југословенске радикалне заједнице, дефинисао суштину Стојадиновићеве политике „реалног југословенства“. Посебну
пажњу аутор је посветио спољној политици југословенске државе коју је одликовала
„спољнополитичка неутралност“, приближавање Немачкој и Италији са циљем
неутрализовања утицаја усташке емиграције у тим државама, развијању сарадње са
суседним државама (ревизионистички опредељене Италија, Мађарска, Бугарска),
Конкордатској кризи из 1937. године и њеним последицама, сагледавању тзв. „хрватског питања“ (његова унутрашњеполитичка и спољнополитичка димензија и значај
за опстанак југословенске државе), паду владе Милана Стојадиновића и напуштању
политике коју је он персонификовао.
У четвртом поглављу књиге, насловљеном „Снага и слабост Краљевине СХС
/Југославије у непосредном окружењу (1918–1939)“ (стр. 227–292), колега Станислав
Сретеновић је проговорио о принципима на којима је била заснована југословенска
спољна политика и реконструисао односе које је та држава имала са Француском,
балканским суседима, Италијом, ревизионистичким државама. У средишту интере –
совања аутора је сагледавање стварне снаге (унутрашње и спољне) југословенске
државе и њене дипломатије, као и указивање на бројне илузије које су оптерећивале
југословенске политичаре и политику коју су настојали да воде. Ослон аутора на
превасходно дипломатске изворе и литературу француске провенијенције пружа
могућност читаоцима да сагледају на који је начин Француска вредновала унутрашњу
и спољну политику југословенске државе и колики је њен утицај на бројне области
политичког живота у Краљевини СХС (утицај Француске на југословенско-италијанске односе, функционисање Мале Антанте, односе југословенске државе према
балканским суседима, унутрашњеполитичке прилике у Краљевини СХС…). Угао
посматрања аутора унеколико је занемарио резултате до којих су, истражујући исту
тему уз ослон на документацију похрањену у домаћим архивима, дошли југословенски и српски историчари. Спољној политици југословенске државе у другој деценији
њеног постојања посвећена је, на жалост, минорна пажња (четири странице текста).
Поглавље које потписује колега Војислав Павловић („У предвечерје рата
(1939–1941)“, стр. 293–348), засвођује „причу“ историчара о међуратној југословенској држави. Аутор пише о природи и садржају „политичког дуализма“ на коме је
био заснован споразум Цветковић–Мачек из 1939. године. Указује на значај Српског
културног клуба и његово настојање да после две деценије живота у југословенској
држави изнова „отвори“ и на дневни ред политике коју воде српске политичке партије
„постави“ решавање тзв. „српског питања“. Дужну пажњу аутор је посветио непријатељском окружењу југословенске државе и политици која је „свој крај“ имала у
Шестоаприлском рату. Ослон аутора на изворе и литературу писану на више светских
језика доприноси квалитету овог поглавља Историје српског народа у Југославији.
Колега Александар Милановић аутор је шестог поглавља књиге насловљеног
„Језичка култура и политика у међуратном периоду (1918–1941)“ (стр. 349–414). Аутор
проговара о годинама у којима је службени језик у југословенској држави био назван
„српско-хрватско-словеначки“ („рогобатно, предугачко и коначно, ненаучно уставно
терминолошко одређење имена службеног језика“). Колега Милановић пише о основама језичке политике у југословенској држави, супротним виђењима „језичке
политике“ од стране српских и хрватских филолога, настојањима Загреба да хрватски
постане „засебан стандардни језик“. Истраживање је показало да је примена идеје
интегралног југословенства била видљива само на српском језичком тлу, као и да је
идеја ћирилице, посебно у последњим годинама постојања југословенске државе,
сматрана „баштином Истока“ и симболом нејединства српско-хрватске књижевности
и културе. Колега Милановић пажњу посвећује дијалектима и израженој „конкуренцији“ екавског и ијекавског изговора. Он пише о променама стандарда језичке политике, топономастици, развоју србистике и нормативистике, језичком „планирању“ и
развоју функционалних стилова у језику. У том контексту указано је на језик који је
коришћен у администрацији, штампи и периодици која је снижавала језичке и књижевне стандарде, успостављање „нове“ терминологије у текстовима посвећеним
забави, филму, музици, моди, спорту, траг који су у новинарству „оставили“ истакнути књижевници, припадници различитих књижевних праваца а посебно експресионисти и модернисти, песници, новинари са „литерарним“ претензијама… Истраживање је
показало у којој је мери питање језика у новој југословенској држави доживело корените промене и било злоупотребљавано у политичким сукобима Београда и Загреба.
Ауторка седмог поглавља, насловљеног „Српска књижевност између два
светска рата“ (стр. 415–482) је колегиница Слађана Јаћимовић. Она пажњу посвећује
обнови књижевног живота у југословенској краљевини, правцима развоја међуратне
српске књижевности сагледане „унутар“ основних процеса развоја европске књижев-
ности, утицају који је на писце извршио Велики рат, губитку читавих књижевних
генерација и искуству стеченом у годинама његовог трајања. Ауторка пише о „после-
ратном револту“ ратних генерација који је свој траг оставио у књижевности, траумама
српских писаца „ван матичне државе“, Београду као средишту књижевног живота у
новој југословенској краљевини, променама традиционалних вредности и динамизму
књижевног живота, стицању свести о „превратничком карактеру“ нове књижевности
(„авангардна струја“; заокрет у поетичком концепту), српском модернизму и писцима
који су му припадали, заговорницима надреализма и социјалне књижевности. Текст
садржи и анализе дела, као и књижевне биографије више десетина српских писаца,
као аргументовану оцену ауторке да српска књижевност тог времена „представља
један од њених најзначајнијих, најдинамичнијих, најсветлијих периода“.
У осмом делу књиге Историја српског народа у Југославији. Од уједињења
до Априлског рата 1918–1941. колега Игор Борозан пише о српској уметности у
Краљевини Југославији. У том делу текста он скицира општи културно-политички
контекст унутар кога се развија српска уметност. Посебну пажњу аутор посвећује
сликарству, од глорификације династије Карађорђевић у сликарству и употребе
симбола у служби нације и државе, преко црквене уметности, модернизма и ликовне
авангарде, до историјског сликарства. Развој скулптуре обрађен је унутар под –
поглавља у коме је аутор: указао на култове које скулптори афирмишу; одмерио ути –
цај модернизма; указао на пажњу коју вајари посвећују „херојству нације“; обрадио
значај фасадне скулптуре као својеврсног „огледала друштва“, истакао употребу
скулптуре у служби пропаганде (јавни простори) и јавног сећања (гробља). О
богатству различитости утканих у српску уметност насталу у годинама 1918–1941. сведоче и они делови текста у којима аутор пише о архитектури – од материјалне,
црквене, државне (монументализам) до модернизма који сведочи „интернационалним
језиком“, као и о архитектонском и уметничком значају приватних објеката.
Српској књижевној задрузи ауторима и уредницима честитамо на књизи
Историја српског народа у Југославији, прва књига: Од уједињења до Априлског
рата 1918-1941. Свакако да изложени ауторски погледи на историју југословенске
државе у међуратним годинама завређују сваку пажњу читалачке јавности. Остаје да
се написано темељно ишчитава и у креативном „дијалогу“ писаца и читалаца досеже
до што верније научне „слике“ о историји српског народа у годинама 1918–1941
