Љубо Бабић
Славољуб Белко Авдаловић (1943‒2024)
НАШ БЕЛКО БИО ЈЕ ВЕЛИКИ ДОМАЋИН
Окупили смо се данас да нашег Белка испратимо на посљедње путовање у
родну Херцеговину.
Тешко је наћи пригодне ријечи које би нешто ново рекле о овој осебујној
личности, али сам обавезан да кажем неколико конвенционалних реченица о ономе
што већина од вас овде присутних зна.
Наш поштовани Белко, рођен је као Славољуб Авдаловић на самом крају 1943.
године, у мјесту Степен код Гацка, од оца Влада и мајке Маре.
Прошао је школовање у завичају, затим у Сенти и на крају у Београду, гдје
је на Природно-математичком факултету дипломирао на смјеру индустријске хемије.
Свој радни вијек започео је у гимназији у Гацку као професор хемије, а онда
је све до посљедњег свог даха био изузетно успјешан и активан привредник, са
великим идејама и огромном енергијом у њиховој реализацији.
У привреди је, као своју прву активност, обављао функцију директора фабрике
декоративних тканина у Гацку – у изградњи, а послије брзе изградње био је успјешан
директор ове фабрике у два мандата.
Почетком 1978. године именован је за директора спољнотрговинске фирме
„СИБ export-import“ у Сарајеву, као седамнаести запослени у том часу. На функцији
директора остаје све до ратних дејстава у Босни и Херцеговини, априла 1992. године,
када је ово предузеће запошљавало 153 радника у дијеловима предузећа у Сарајеву,
Сплиту,Мостару, Тузли, Зеници и Осијеку. Са избијањем рата априла 1992. године са
породицом се пресељава у Београд и 1994. године формира породичну фирму
„Аwiss“, која од тада до данас успјешно послује.
Имао је непогрешив осјећај за добар посао и изузетну способност да препозна
и процијени врсту и обим посла који треба радити и људе са којима се посао може
обавити. Своју пословну активност је темељио на изузетној енергији и ријетко
сретаном добром памћењу, водећи рачуна о свим битним детаљима, посебно када су
се водили пословни преговори.
За избор блиских сарадника био је веома захтјеван, али праведан руководилац
који цијени преданост и оданост послу и радним обавезама и који је увијек спреман
да помогне.
Наш Белко био је и велики домаћин, а ту особину понио је из родне куће.
Био је породичан човјек, добар супруг, брижан отац и њежан деда. Почетком
70-тих, основао је породицу са својом Вером, а наредних година добили су Ирину,
Славена и Вула, добру дјецу коју су обасули својом љубављу и пажњом, која су
израсла у добре и успјешне људе и подарила им дивну унучад.
Радовао се одрастању своје ђеце и унучади, поносио се њиховим школским и
спортским успјесима са мјером и на начин оца и ђеда који то чини са нескривеном
љубављу, указивао им је на све животне опасности, учио и подстицао да постану
добри и успјешни људи и својим шалама и досјеткама веселио њихове дјечије душе.
Када су дошла тешка времена избијањем рата у Босни и Херцеговини,
почетком 90-тих, Белко је знао шта предузети и како помоћи, не само својој породици,
него и многим људима око њега, па и шире. Предузимао је иницијативе и акције како
би се помогло гдје год је требало, са инстинктом којим је увијек непогрешиво
одабрао најбољу мјеру и начин да помогне.
Српска православна црква препознала је и цијенила његов однос према
људима, вјери и завичају, тако да му је у јесен 2004. године додијелила високо
одликовање – Орден Светог Саве II степена за несебичну љубав и допринос Српској
православној цркви.
Био је Белко и ктитор и покровитељ, подржавао је многе културне
манифестације, завичајна удружења, волио писану ријеч, много читао, организовао
и подржавао поновно издавање, уређење и штампање часописа “Нова Зора“.
Свестрано талентован за спорт, у младости се бавио спортом, а у свим
срединама гдје је боравио и радио био је угледан члан и руководилац спортских
друштава – у Гацку “Младости“, у Сарајеву спортског друштва “Игман“ и спортског
друштва “Жељезничар“, а у Београду омиљеног му спортског друштва “Партизан“.
Био је радо виђен гост у пословним и пријатељским дружењима, у нашим
кућама, у кафани, и на сваком мјесту гдје су се окупљали, дружили и састајали
породица и пријатељи.
Сви ми који смо га знали, вољели и поштовали, имали смо осјећај да ће још
дуго бити с нама, да нас води и савјетује, да се дружи и да ужива у својој дивној
породици. Зато смо у невјерици да нас је овако изненада и ипак прерано напустио.
Оставио је много тога по чему ћемо га памтити и помињати.
Оставио је дивну породицу, на коју је био поносан.
Оставио је велики траг у времену, својствен и непоновљив, али и велику тугу
и празнину, посебно код својих најмилијих.
Поштовани пријатељи, хвала вам што сте се окупили данас да заједно
испратимо нашег Белка.
Нека његова душа нађе мир и спокој у родној Херцеговини.
Нека му је вјечна слава и хвала и нека је покој његовој души!
(Изговорено на испраћају, на Новом гробљу у Београду, 11. маја 2024)