Загледан у имена, урезана на белој мермерној плочи изнад које пише: На овом месту је бугарски окупатор 22. јуна 1942. године стрељао мештане околних села као одмазду за помагање партизанског покрета, Љубомир није могао да обузда немир и смири дрхтавицу – због Радункиног недоласка.

Ни овај дан није уважила, она, која је целога живота била повлашћена, стекла високе титуле и звања, кроз тешке периоде пролазила лакше од других, уживала привилегије, јер јој је отац један од ове двадесеттројице несрећника уписаних на овом споменику.

Испод груди, скупила му се ледена кугла чија се студен, у замасима, ширила целом снагом. Јуче га, телефоном, уверавала, да сигурно долази. Спремила је пригодан говор, рекла је.

Лагала је. Није јој први пут.

Рано јутрос, тек што се први сев зоре јавио иза брда, Љубомир је кренуо из родног села, са десеторицом из фамилија стрељаних, тракторском приколицом, истим путем којим су их Бугари кундацима терали ка планини, да им овде, на искошеном пропланку, на њиховом последњем видику, запале свеће за покој душа. Сада је пут зарастао у врзине и густо шибље, чији се дугачки ластари густо укрштају, па пут личи на уплетени славолук.

Желео је да, за седамдесету годишњицу тог стравичног догађаја, постојеће скромно обележје, зарасло у трње и високу траву, посивело од лишајева, замени новим. Код каменоресца је наручио споменик, висине једног метра, дебљине десет сантиметара, имена стрељаних поређао по азбучном реду и пажљиво надгледао урeзивање сваког слова. Да се не би поткрала грешка. Доброћудни, млади каменорезац, у жељи да му угоди, често је окретао дугачак сунцобран свог прашњавог качкета, чудећи се, што се није обратио општини за помоћ, већ је цео трошак поднео сам.

Поодавно, га обузео тај наум, о подизању споменика, уденуо се у сваки дамар, долазио у сан, јер се презиме које он носи трипут понавља на споменику. Осећао је олакшање и задовољство, што се, на овај начин, одужио тим несрећницима и продужио незаборав за њихове невине жртве.

Придошлице су тихо жагориле на травнатој заравни, која је, сваке године бивала све мања. За коју годину, и она ће се претворити у шумарке и врзине.

Торбе с понудама за покој душа страдалих, спустили су на ретку, меку траву, поред спомен плоче. Крстећи се прилазили су споменику, пажљиво читали исписана имена; онда би пољубили име свог рођака, и дуго држали длан на свеже урезаним словима.

Допадало им се, што је одабрао плочу од белог мермера. Њена белина, обасјана сунцем најдужег дана у години, личила је на ужарену буктињу, спуштену на средину зеленог пропланка.

Откад је у пезнији, професор Љубомир већи део године проводи у родној кући, па се вест о постављању новог споменика, о седемдесетој годишњици стрељања, брзо прочула међу оно мало остарелих сељана. У први мах имао је намеру да, од рођака и потомака страдалих, сакупи добровољне прилоге за израду новог обележја, али је, после разговора с Радунком, која му је рекла, да је то обавеза Општине, и да историју треба преиспитати, одустао.

Дуго је стајао наднесен над спомеником испод чијег постоља је, из уске металне цеви, текао танак млаз воде, благо брборио по четвртастом бетонском кориту, правио кристалне мехуриће и нестајао у густој папрати.

Сунце се дизало изнад високих јела и златним прозрацима шарало њихова витка стабла, блажило планинску свежину. Летњи дан смлачио се, пун сјаја и небеске модрине која је, на планини, густа и модра као море. Ветар је јечао у врховима столетних букава, шумео преко лазина и пропланака, обраслих у густу папрат, преламао гласове придошлих низ јаруге и увале. По далеким модрим косама лебдели лаки, сиви облаци, обавијали им врхове и, као праменови дима, нестајали у даљини.

Планина се надимала, пуна неке тишине, коју су, повремено, реметили чудесни шушњеви њених прикривених житеља. Занет раскошним шумским брујем, загледан у далеке извијене косе, Љубомир се питао – зашто су бугарски злотвори одабрали ово место за свој крвави наум? Свакако су хтели да своје жртве одведу што даље од села.

Преживели, њих двојица, који су искористили несмотреност војника и успели да умакну у шуму, сведочили су, да су им крвници говорили, да их воде у планину, да секу дрва.

Како ли смрт изгледа? Какве су јој очи? Да ли, у том часу, нада, та стара варалица, још трепти у грудима? Или се и она повлачи пред упереним цевима, склапа сво ја крила, напушта несрећника?

Иза њих су остале отклепане косе, остављене на зеленим откосима, и жита, тек зарудела. И мобе, и жетве, и вршидбе, на којима њих неће бити. И неодиграна момачка кола на ивањданском сабору који се ближио. И лицидерска срца за девојке, која им неће поклонити.

Од старијих и ожењених, остала су дечица која ће очеве памтити по имену у крштеници и школском дневнику – када учитељ почне да прозива: презиме Миловановић, име оца Драгоје, име Радунка. Као да и сада чујем учитељев храпави глас, како одзвања малом, свеже окреченом учионицом.

Љубомир обриса чело пресавијеном марамицом, затресе главом, удахну искидано. Поглед му одлута преко далеких брда и плавичастих коса, спусти се низ јаруге и дубодолине, до села.

Обрете се у дворишту старе школе, која се ни по чему није разликовала од осталих сеоских кућа.

Држао сам оца за руку, гледао искоса пристиглу децу и родитеље који су их довели. Корачао сам згрчен, заклањајући се иза очевог сукненог гуња. Ко зна, шта ме чека у школи, јер су ме сви укућани застрашивали учитељевим дугачким прутем: и деда, и мајка, и стричеви, и отац. Једино сам од бабе имао заштиту.

На утабаној влажној земљи, поред перуника са сасушеним цветовима, ограђених циглама пободеним у земљу, старији ђаци гласно су се довикивали, подозриво загледали уплашене прваке, исмевали њихову збуњеност.

Отац је стао уз зид до прозора, са чије доње половине је отпао креч па је школа личила на поцепану белу хартију. Ту смо чекали учитељев позив да уђемо унутра. С друге стране дворишта, прилазио нам је човек за чији се штап држала бледуњава девојчица, гледала у земљу, корачала ситно. Другом руком увијала је крај танке плетенице, завезане црвеним уплетњаком. Загледала ме срамежљиво, упирући врхом опанка од свињске коже у влажну земљу. Ћутала је. Мислио сам, да она гледа мој нови џемпер, који ми је мајка исплела за полазак у школу, а који је још мирисао на чивит. Мени се свидела шара на штапу њеног деде, са којег она није одвајала руку.

И мени ће стриц тако да нашара мој лесков прут, чим се вратимо кући.

Човек који је водио девојчицу поздравио се с мојим оцем и рекао, како његов несрећник Драгоје, не дочека да своје првенче испрати у школу. Протрљао је чело огрубелом шаком а крутим прстима развлачио очне капке испод којих су навирале сузе.

Када је учитељ, са ниског басамка, позвао родитеље да с првацима уђу у школу, мој отац и њен деда сели су у прву клупу, до прозора. Нас двоје, између њих.

Уплашен причом о учитељевој строгости и његовом пруту, збуњено сам загледао учионицу и чудне ствари у њој, за које нисам знао ни чему служе нити како се зову: црну таблу наслоњену на три ногара, рачунаљку, зидну карту, искошене клупе, глобус, нечију слику на дувару, урамљену у црни сјајни рам.

Прута нигде не беше.

Кад је жагор у учионици утихнуо и шкрипа расклиматаних клупа престала, учитељ је стао испред свог стола, који је мени личио на ниске наћве, ухватио се испруженим длановима подно груди, уз вунени џемпер боје зрелог лешника, и почео да говори.

Старији су, свакако, разумели његове речи – ја нисам: нови почетак, преломни тренутак, ново доба, наша борба, револуција, жртве пале за слободу, нови поредак, једнакост. Његов дубок и храпав глас испунио је учионицу с малим, двокрилним прозорима која је мирисала на креч. Подизао је браду, окретао главу и руком често склањао прамен црне косе са чела.

Затим је уследило уписивање у школски дневник. На табли је кредом, која се није видела од његових дугачких прстију, написао слово „А“ и рекао да се јаве родитељи чије презиме почиње тим словом. Припомагао им је тако што је набрајао презимена која постоје у селу: Алексић, Андрић, Антонијевић… Када је дошао ред на деду, чија је девојчица седела до мене и стално се наслањала на рукав његовог изношеног гуња, он је полако устао, наслањајући се длановима на горњи део дрвене клупе. Скинуо је капу, која је мирисала на дуван и зној и спустио је испред себе. Поћутао је мало, загледан у зидну карту иза учитељевих леђа. Гутао је ваздух, окретао главу ка отвореном крилу прозора иза којег се кочоперно беласао зрео јесењи дан.

Издушио је пискаво:

– Мога сина Миловановић Драгоја стрељали су бугари четрдесет друге године. Ја сам довео његову ћерку Радунку, која ми је све што од њега имам.

Његов глас, сипљив и сув, претворио се у тихи јецај који је он пригушивао капом коју је држао обема рукама, преко лица.

Настао је тајац.

Чуло се само крцкање отвореног прозорског крила и благо шуморење ветра у гранама старог ораха.

Учитељ је одгурнуо дневник и пришао нашој клупи. Велика свеска, са тврдим корицама, ситно је зацичала преко глатке површине и зауставила се на ивици стола. Укоченим очима гледао је деду и трљао прсте умрљане кредом. Ражалошћен, човек је смуљио капу с лица, држао је на грудима као да грли некога. Сео је, а сукнени гуњ се још дуго тресао од његовог искиданог дисања.

Учитељ је широко погледао девојчицу до мене, која је заклањала лице иза дедине руке, па, са испруженим дланом у висини груди и скупљеним обрвама, рекао:

– Главу горе, Миловановићу! Твоја унука Радунка, од данас је, брига државе. Њу ће наша нова власт ишколовати и од ње створити вредног и корисног члана социјалистичког друштва. Деца палих бораца неће бити запостављена јер су њихови очеви дали своје младе животе за нашу слободу.

Искошени зрак благог поднева преломио се на његовом лицу и дуго титрао по згрченим и ужареним образима. Од његовог гласа, дубоког и продорног, цела се учионица заљуљала, шарена од сенки крупног ораховог лишћа које су трепериле по дрвеним клупама и окреченим дуварима. И црна табла на три ногара, са словима која је учитељ до малопре исписивао, и зидна мапа, и урамљена слика гологлавог господина с муштиклом. Све се некуд покренуло.

Охрабрен учитељевим речима, деда је захваљивао ситним климањем главе, грлио збуњену унуку и покривао очи великом изгужваном марамицом. Онда је неко од очева, из последње клупе, бојажљиво рекао:

– Тако је, севап је помоћи сирочету.

Настао је жагор и гласно одушевљење учитељевим речима. Неко је узвикнуо:

– Живео учитељ!

Учитељ је наставио да говори, мало блаже и не онако значајно и свечано: о социјализму, изградњи земље, праведном друштву, подизању фабрика и школа.

Нама првацима, збуњеним и уплашеним, годило је што о строгим казнама и батинама није било речи. Све друго изречено, мало смо разумели а, онако неуки и малени, мислили смо, да се то, о чему је учитељ говорио, не односи на нас.

Тако си ти, Радунка, од оца Миловановић Драгоја, постала дете палог борца. Од тог првог школског дана, кад смо, обоје шћућурени између деде и оца, наших заштитника, стрепели од учитељевог прута, па до факултетске дипломе, та ставка била је неизоставна у свим твојим документима.

Била је твоја главна карактеристика. И тачка ослонца.

Са њом, теби је припадало све: најпре бесплатан буквар, касније књиге, па храна у ђачкој кухињи; шоља сутлијаша, парче тврдог качкаваља и кришка куповног хлеба, затим, место у интернату крушевачке Учитељске школе, па у студентском дому „Иво Лола Рибар“ у Београду, па кредити, стипендије, екскурзије, путовања, запослење у Комитету, стан.

Године се нанизале, скраћују нам кораке и путеве, сенка за нама опасно се издужила.

Велики је то дуг, Радунка. И тежак товар.

Заглављен у раљама недогледних даљина, остарели професор Љубомир, није ни приметио, да окупљени око споменика на планинском пропланку, чекају њега да први припали воштаницу и одржи пригодну беседу