Нова Зора

Часопис за књижевност и културу

Љубица Миљковић

ДУГ ПРЕЦИМА – ЗАЛОГ ПОТОМЦИМА
(Поводом деведесет узорних година Николе Кусовца)

У кругу најближе породице и оданих пријатеља, Никола Кусовац је прославио свој деведесети рођендан. Заслужио је дуг живот по свему што је чинио и чини, али не смемо да заборавимо ни генетске предиспозиције. Његов деда по мајци Живко Здравковић подизао је буре и у својим позним годинама. Унук то не би могао, али по знању, бистром уму, образовању, вредноћи и доброти служи за пример и обавезује нас да се приближимо свему ономе што заступа као човек и стручњак.
Проучавањем прошлости, Кусовац је откривао трајање и понављање истог. Добро зна да Урош Предић није пристајао на бескрајно кафанско политичарење са појединим надменим и сујетним српским студентима у Бечу. Они нису схватали да је, како у Аутобиографији пише овај њихов мудри колега – будући значајан сликар и академик, „демократизација, нажалост, ишла упоредо са вулгаризацијом.“ Сведоци смо ове непобитне истине која дозвољава да некултурна, бучна, агресивна, непросвећена и недовољно образована мањина одвраћа од учења, оптерећује и угрожава већину. Зато Кусовац оне који се поносе глупошћу, незнањем, мржњом, аутошовинизмом и злобом једноставно и неумољиво одбацује узречицом: „Мичи то […]“ Ипак, никада није престајао да се упорно и са аргументима бори за истину, правду, знање, културу, пошто- вање закона и моралних начела.
Кусовац је непрекидно обогаћивао своје знање. Ван своје струке, задивљујуће добро познаје књижевност и филм. Дружио се са изузетним људима, уметницима, научницима, интелектуалцима… Од оних које сам сусретала на његовој крсној слави Свети архангел Михаило посебно памтим Смиљу Аврамов. Од личности које су му помагале у формирању, Кусовац наглашава да је очевој мајци, својој баби Стани, захвалан за пут којим се креће. Она је његове недоумице и разноразна младалачка лутања разрешавала питањем: „Знаш ли ти чији си?“ Тако је рано схватио обавезу према прецима и до данас се држи Змајевих савета из Светлих гробова: „Где ја стадох – ти ћеш моћи […]“, ништа мање и Шантићевог завршетка у Мојој отаџбини: „И свуда где је српска душа која […]“. Можда је све лако прихватао зато што пореклом и осећањима спаја српске крајеве, крајине, покрајине и војводства. То га одређује као хуманисту испуњеног љубављу према свему добром.
Никола Кусовац је рођен 23. фебруара 1935. године у Београду. Требало је да по деди добије име Никица. То несуђено име, постало му је надимак. Његов отац Јаков, официр Војске Краљевине Југославије, обрео се у италијанском заробљеничком логору. Он је, са мајком и млађим братом, уточиште нашао на Цетињу од почетка Другог светског рата до повратка у родно место после завршетка гимназијског школовања (1954). Као студент генерације, диплому је стекао (1961) на Одељењу за историју уметности Филозофског факултета Универзитета у Београду.
У жељи да посети оца емигранта, који се као противник новог система настанио у Јоханесбургу, Никола је кренуо на пут (у фебруару 1962). Кратко се задржао у Риму, а онда боравио у престоници Јужноафричке Републике. Пошто није убедио оца да се пресели ближе Југославији, што би омогућавало њихове чешће сусрете, у отаџбину се вратио (у мају 1963) и посветио јој свој живот.
Кусовац се запослио (у јуну 1963) као кустос у тек основаној Продајној галерији Београд, да би наставио (од новембра 1963) у Народном музеју Србије. Почео је као сарадник др Миодрага Коларића, искусног музеалца задуженог за Збирку новије уметности од које су настале Збирка српског сликарства XVIII и XIX века и Збирка југословенског сликарства XX века. Кусовац је првопоменуту преузео и брижно водио до свог одласка у пензију (2000). Стекао је звање вишег кустоса, затим и музејског саветника из области уметности Срба после Велике сеобе 1690. године до краја XIX века, непосредно повезане са Збирком чији је непревазиђени познавалац. Био је изванредан шеф Одељења за историју уметности Народног музеја Србије, у потпуности предан мисији прикупљања, чувања, заштите, проучавања и излагања покретних културних добара, увек спреман на сарадњу, савете и помоћ.
Као кустос приправник, схватила сам и прихватила све музеолошке послове које обавља и први међу нама: физичке (ношење и постављање дела…), техничке (разрамљивање, урамљивање…), административне (дописи…) и стручне (набавка и проучавање уметничког блага, концепција сталне поставке, изложбе, каталози, мо- нографије итд).
Кусовац је успевао све да обави. Аутор је или коаутор више од две стотине из- ложби у Београду, широм Србије, у бившим југословенским републикама и ино- странству, почевши од оне у коауторству са Коларићем: Српско сликарство XIX века, под кровом своје матичне установе, затим у Модерној галерији ЈАЗУ у Загребу (1965). Крајем исте године, приредио је и своју прву ауторску изложбу: Јован Поповић (1810– 1864) у Дому културе „Олга Петров“ у Опову. Од запажених антологијских прегледа и ретроспектива, истичемо да је бринуо о организацији највеће, најцеловитије и даље непревазиђене изложбе Српско сликарство XIX века, сачињене од 674 експоната. Осим њега, њени аутори били су кустоси Галерије Матице српске и Музеја града Београда. Он је волео да сарађује са свима, а колеге су га врло цениле.
Уз концепцију сталне поставке српског сликарства XVIII и XIX века, од Кусовчевих музеолошких послова драгоцен је Каталог Збирке српског сликарства XVIII и XIX века, проистекао из врсног познавања уметности, културе и историје овог периода. Он је утврдио до тада неидентификоване ауторе понеких слика и непогрешиво их датирао.
Од разноврсних експертских услуга истакли бисмо помоћ коју је Кусовац пру- жао љубитељима, власницима, колекционарима… Дешавало се да заинтересовани долазе и траже господина Кустовца. Они су спајањем звања и презимена несвесно потврђивали да нема разлике између струке и живота. Кусовац је свима стрпљиво одговарао на питања и давао експертизе. Зато је сагледао све колекције и обрадио оне које су дароване Народном музеју Србије (Поклон збирка Арса и Војке Милатовић; Збирка Јоце Вујића). Уводио је у јавност вредне приватне колекције (Енформел: избор слика из збирке Ђорђа Момировића; Српско сликарство XX века 1900–1950 – антологиjски избор из приватних збирки).
У волуминозној аналитичкој библиографији, Грађа за библиографију Николе Кусовца 1963–2023, прир. Т. Богојевић и Б. Бјелица, ИП „Мирослав“, Београд 2023) пописано је 1.399 његових приказа, есеја, студија, огледа и монографских публикација. Он је изучавао и тумачио стваралаштво најугледнијих српских сликара новијег и савременог доба, међу којима су крцате подацима и исправним закључцима студије о Јовану Поповићу, Катарини Ивановић, Ђури Јакшићу, Стевану Тодоровићу, Ђорђу Крстићу, Паји Јовановићу, Недељку Гвозденовићу, Љубици Цуци Сокић, Александру Томашевићу, Александру Луковићу Лукијану, Миловану Видаку, Тодору Стевановићу, Радисаву Раши Тркуљи и Милану Цилету Маринковићу.
Кусовац се успешно бавио и ликовном критиком захваљујући свом трезору знања, широком распону интересовања и способности правилног расуђивања. Будно је пратио шта се догађа у уметничком животу. Одлично је разумео и тумачио актуелне покрете, правце и тенденције. Био је више деценија стални сарадник Политике експрес, а повремени многих најеминентнијих научних и стручних националних и међународних часописа и зборника радова, дневних листова и недељника.
Свој први предговор у каталогу изложбе Живка Ђака објавио је 1968. године. За њим су уследили многи надахнути огледи о дометима уметника, посебно оних са којима је пријатељевао (Љуба Поповић, Момо Капор, Милош Шобајић, Мира Маодуш…).
Као надарени говорник, Кусовац је одржао око хиљаду предавања и отворио исто толико изложби. Дао је небројано интервјуа и гостовао у радио и телевизијским емисијама. Водио је и хуманитарне аукције за помоћ сународницима које су немилосрдно протеривали са вековних огњишта у државама новонасталим од југословенских република.
Племенитост, храброст, хуманост и пожртвованост, Кусовац је потврдио током ратова у бившој СФРЈ (1991–1995), затим за време НАТО агресије и бомбардовања Београда (1999). Дао је свој печат у безбројним акцијама које нису дозвољавале да клонемо ни у најтежим условима санкција и лажних оптужби. О томе сведоче и његови прилози: Дух у боци, у публикацији Пoштовани г. председниче: писма шефо- вима држава о српском националном питању (1993) и Културна баштина – необорива српска тапија на Косово и Метохију, у зборнику радова Косово и Метохија – изазови и одговори (1997).
Кусовац је учествовао у спасавању и заштити културних добара, нарочито на Косову и Метохији, ништа мање у Крајини и Републици Српској. Да би допронео очувању свежине духа народа у доба погрома, покретао је ликовне колоније у манастирима Крка, Рмањ, Свети Никола на Озрену, Тавна код Бијељине, Добрун код Вишеграда и Тврдош код Требиња. Подстицао је уметнике из Србије да поклонима својих дела поспеше оснивање галерија у Републици Српској.
Богата, слојевита и суштинска делатност није остала непримећена. Кусовац је добио више од сто педесет признања, од којих помињемо Орден Светог Саве, Вукову награду, Златну значку Културно-просветне заједнице, Плакету Универзитета уметности, Награду Вечерњих новости за подвиг године, Плакету Коларчевог народног универзитета, Титулу витеза српске светске заједнице, Златни беочуг за животно дело, Награду града Београда и Споменицу Печат у времену Епархије банатске Српске православне цркве.
Кусовац је и даље персонификација Народног музеја Србије и српске историје уметности. Врло сажет осврт на део онога чиме нас је задужио само наговештава целину, али довољан је да послужи као светли пример за углед. Зато и Николи Кусовцу можемо да захвалимо Његошевом мудрошћу: „Благо оном ко довијека живи, имао се рашта и родити“.