Рајко Лукач (1952–2024)
Љиљана Дугалић
ОСЛУШКИВАО ЈЕ ЉУДЕ И СВОЈ НАРОД
У годинама осипања књижевника рођених педесетих година минулог века, па
и млађих, 5. априла ове године упокојио се у Београду и Рајко Лукач, један од
плоднијих књижевника своје генерације. На дан сахране у Београду 9. априла
потписница ових редова изговорила је следећу беседу:
Поштовани људи,
Ево нас овде, сабрани да ове тренутке када тело раба Божјег Рајка, предајемо земљи, од које смо сви саздани, надам се да делимо ту веру, уверени да Рајко није доле, већ да је горе и да неумрла душа његова сада, када су му све истине човековог постојања познате, наставља да живи у вечности. Да живи и кроз његова добра дела, његову књижевност, кроз памћење оних тренутака које смо поделили, радујући се сусретањима, узајамним књигама, новим причама, темама и идејама, увек тежећи ка добру. Посебно чувајући свој образ. Познајући да добро често у људском постојању устукне пред другом, тамнијом силом, чиме се готово опсесивно бавио у својим књигама намењеним одраслим читаоцима.
Ево нас овде, сабрани да ове тренутке када тело раба Божјег Рајка, предајемо земљи, од које смо сви саздани, надам се да делимо ту веру, уверени да Рајко није доле, већ да је горе и да неумрла душа његова сада, када су му све истине човековог постојања познате, наставља да живи у вечности. Да живи и кроз његова добра дела, његову књижевност, кроз памћење оних тренутака које смо поделили, радујући се сусретањима, узајамним књигама, новим причама, темама и идејама, увек тежећи ка добру. Посебно чувајући свој образ. Познајући да добро често у људском постојању устукне пред другом, тамнијом силом, чиме се готово опсесивно бавио у својим књигама намењеним одраслим читаоцима.
Драга Милице, Љубице, Милена, Милане,
Рајко је имао Вас, чисту и истрајну Љубав коју је унео у породицу, а с којом је искорачио из свога родитељског дома у Међеђи код Дубице. Остварио се као породичан човек, стваралац, интелектуалац. Имао је своју књижевност, био је посвећеник. Ослушкивао је људе и свој народ. А имао је и нас.
Рајко је имао Вас, чисту и истрајну Љубав коју је унео у породицу, а с којом је искорачио из свога родитељског дома у Међеђи код Дубице. Остварио се као породичан човек, стваралац, интелектуалац. Имао је своју књижевност, био је посвећеник. Ослушкивао је људе и свој народ. А имао је и нас.
Ако кажем колеге, мало је, ако кажем пријатеље, и то је мало, рећи ћу да је
имао нас, своје књижевно братство и, блиске по перу људе. По перу и по оним
вредностима које, посебно, нека ми опросте други, писци за децу имају, а то је
способност да се сачува дете у себи. Отпорност да га спољни свет и његове обмане
испрљају. Отуда, међу нама, често смо његово име изговарали у деминутиву. (Рајкић.)
А он се осмехивао. И одазивао.
Рајко Лукач, вољен пријатељ, отац, муж, брат. Дискретан, одмерен, достојанствен, незлобив. Духовит и вицкаст, несташан у речима и стиховима, његове књиге за
децу то потврђују. Благе природе према онима којима је допустио да му приђу и пред
којима је показивао своје лице, праву, топлу природу и префињену душу.
Омиљен међу блиским пријатељима, духовит саговорник, добронамеран у
саветима, стрпљив у нашим исказаним слабостима, постојан у свом пријатељству,
Рајко нас је свиме тиме задужио да у срцу сачувамо Љубав према њему и пренесемо
на све Вас, да данашњи растанак у овом нашем, биолошком времену, поднесемо,
надајући се Васкрсењу мртвих и животу Будућег Века.
Вечан Ти помен, драги наш Рајко.
Рајко Лукач рођен је 1952. године уМеђеђи код Босанске Дубице. Школовао се у
родном месту, Старом Петровом Селу и Босанској Дубици, студије започете на
Филозофском факултету у Задру наставио је на Филолошком факултету у Београду, те
дипломирао на групи за српскохрватски језик и југословенску књижевност. Живео је у
Београду од 1971. године и бавио се професуром, новинарством, био је сарадник у
маркетингу, уредник и водитељ књижевне трибине, саветник за књижевност у једном
фонду, сарадник и уредник у више издавачких кућа. Преводио је с македонског и нашој
јавности приближио стваралаштво савремених македонских песника. Као посвећени
стваралац и књижевник објавио је више десетина књига поезије, прозе и књига за децу.
Међу њима наводимо збирке песама: Плавуша и путник (1977), Спирално
степениште (1982), Трпеза (сто изабраних песама, 2008), Записи из подземног
пролаза (2010), Хор ара (2015), Вечера за кечере (2022) и избор поезије у преводу на
македонски језик Танц со сирените (2016).
Романе: Чипкарскашкола (1988), Хроничар (2005), Звоно над међама (2015), Дивит
и рукописи (2017) за који је добио Награду „Јанко Веселиновић“ и Curriculum vitae (2023).
Збирке прича: Мојин краљ (1996), Шеталиште хромих (2001), Писац на
усијаном лименом крову библиотеке (2017), Посмртна свадба (2018), Најгори дан
за умирање (2022).
Драму Фајронт у Гвозду (2011).
Радио-драме: Свечана аутопсија у Матици српској (1984), Мојин краљ (1997),
сценарио за ТВ филм Лауреат, (2023).
Приредио је Антологију приповедака српских књижевница (2002).
Из опуса књижевности за децу наводимо:
Поезију: Мачја пређа (2008), Пајаци на пијаци (2016), Чаробњак из воза
(2019), ВитезЖдера од Фрижидера (2021), Миш на усијаном лименом крову (2022);
Романе: Најгори надимак на свету (2011), Ухвати вјетар (2012), Страшније
од најстрашнијег (2016), Махараџа од Инђије (2018)
Приче: Можеш и да не поверујеш (2018. и 2021), за коју је добио Награду
„Момчило Тешић“, Посластице из татине кухиње (2023).
Рајко Лукач писао је путописе, есеје и огледе, фељтоне, књижевну и филмску
критику, објављивао је у новинама, књижевној периодици и зборницима, песме и
приче су му објављиване у антологијама а радио драме и приче за децу емитоване су
на таласима Радио Београда.
Божидар Пешев
КРАЈ ОДРА ПРИЈАТЕЉА
(Рајку Лукачу)
Корење дубоко свога завичаја,
препуно сокова, лепоте и туге,
носио је Рајко у срцу и души,
стварајући притом лукове од дуге.
Његов осмех беше као чисте воде,
што се буде, теку у пролећа рана,
у очима сета тиха као лахор,
који се јавља у свитање дана.
Видео је живот, разумео боли,
на платну свог бића сликао је наду,
хумором је знао стварност да заслади,
предан породици, пријатељу, раду.
Одлази сад тихо ко вече што пада,
док се светлост гаси, а тама прекрива,
отима се уздах и суза у оку,
сан вечити стиже у ком се не снива.
Београд, 8.април 2024.