Овога пролећа, крајем марта и почетком априла, у галерији на Косанчићевом венцу у Београду догодила се изложба озарења. Биљана Вуковић, некадашњи професор на графичком одсеку ФЛУ, у овом времену тескобе, карантина, злокобне претње лукавог створа којег зову вирусом, принела нам је на увид изложбу и понудила духовни лек за таму која нас је са свих страна сколила. Изложила је низ акварела под називом „Студеница“, насталих у минулом периоду, када је радијус кретања био сведен на – мировање, а с друге, оне, светлије стране, дата могућност човеку, ако је духовно пробуђен, да духом путује кроз време и кроз просторе. Тако је и долазак на ову изложбу био својеврстан вид ходочашћа и ако ми већ нисмо у могућности да дођемо у Студеницу, Студеница је дошла нама. Благодарећи уметности и посвећењу једне сликарке која, стварајући, нема за циљ да прославља себе, већ да „исповеди“ да нема никаквих сумњи у то шта је било у почетку и каква беше земља и шта беше над безданом и Чији дух дизаше се над водом и Ко то рече: Нека буде Светлост.

И би светлост. И разлише се боје по папиру и улазећи у тајне једног предела, даром којим су, очигледно, и ктитори наших древних светиња препознавали места за полагање камена темељаца, здравог зрна у плодно тле, спознавши део Истине о стварању света, Биљана и овом изложбом проноси ту Истину и својим радовима, изобилно је дели са савременицима. Ко има очи да види и душу да препозна.

Биљанино сликарство је аутохтоно. Она не подлеже трендовима, утицајима изван исконског, она се не осврће на тенденције. Она хода, застаје, проматра, уочава, она дише и ослушкује, она погледом умиљења милује нама невидљиве стопе Светих Немањића без којих то место што, као што знате, као пусто место беше — ловишта зверова беху. Дошавши, пак, у лов господин наш и самодржац, владар све Српске земље, Стефан Немања, ловљаше овде, и допаде се њему да у пустом овом овде месту подигне манастир овај, на покој и на умножење монашког чина, а Биљани тако ти предели око царске лавре Студенице постадоше тема и мотив заветног интересовања и сликарског прегнућа.

Наша уметница свим срцем и целим својим ствалачким бићем реализује идеју и досеже до постављеног циља: да светлост којом су обојени предели њеним откровењем бивају снажним утиском, импресијом, (оденути) оваплоћени у цртеж, а цртеж снажном унутрашњом експлозијом, експресијом, транспоновани у графику. Тај природни процес, енергетско коло које уметница већ више деценија успоставља постављајући себе у низину тих предела, истовремено доспева до висина Савиних ливада и са тог свевидећег пространства осматра свет који се пред њом простире а црна тачкица што кружи попут маленог мрава око мермерне светиње своје постојање и идентитет разоткрива звуком клепала које се разлива и таласа пределима око манастира и стиже далеко, чак до ње умирене у свом кутку; до ње, те друге тачкице која са прибором за сликање гнезди се на обронцима Радочела и Чемерног, на миомирисним ливадама. Та ситна тачка што мирује на врху Савиних ливада, та друга ситна црна тачка у покрету око манастира, не, то нису мала једва видљива бића, то је сликарка „отшелник“ из савремених гибања, то је Божје чељаде које даде монашки завет напустивши свет. И једно и друго заложивши своје време, мисли и стремљења у понизности пред величином Творца неба и земље и свега видљивог и невидљивог, следећи завет који изусти ктитор Студенице, Свети Симеон Немања Миротичиви: Всјакоје диханије да хвалит Господа.

Шта је то што посетилац прво угледа ступивши у галерију на чијим су зидовима као саће у кошници изложене једна до друге малене акварелне творевине? Шта дочека посетиоца? Дочека га светлост. Светлост у зарним бојама Сунцем обасјаних предела који су пред сликаркиним очима, као у калеидоскопу, мењали свој профил и мешкољили се као да стидљиво желе да сакрију своју лепоту пред добранамерним а проницљивим оком уметнице. Ти превоји, ливаде, шумарци, воћњаци и борови, стогови и крошње природни су амбијент и станиште непресушне инспирације наше сликарке. Чиста лепота Света у његовој изворности и природне мене над којима човек нема власти (или је пак његова власт ограничена, или сасвим неприметна на тим пространствима освештаним непрекидним молитвама на које клепало позива), јесте и онај извор којим смо могли да се и ми напојимо и надишемо и нагледамо и озаримо благодарећи истрајности и посвећењу једне савремене уметнице чији радови одишу и миром и мирисима једног комада величанствене Божје баште коју су наши свети преци уредили за нас. А Биљана Вуковић по призиву који је, сасвим извесно био чујан само њој, учинила нам га досежним. Чак и онда када ни из својих домова не искорачујемо…