„Ти ћеш полудети кад ја умрем“!, говорио је последњих дана у болници, док је још могао да говори…

„Нећеш умрети!“, лагала сам. „Вратићеш се ти кући…“

„Не верујем…“, шапнуо је.

„Мораш веровати“!

„Веровати…“, поновио је као ехо, а онда се загрцнуо од неке изненадне помисли.

„Шта је, тата? Чега си се сетио“?

Сузе су му грунуле на очи, јецаји угушили глас…

„Веровати… Ајде оно веровати…“, једва је изустио.

Села сам на кревет, крај њега. Издале су ме ноге, глас…

Колико ми је било година? Три… четири…? Дао ми је оловку, лист папира… Објаснио шта треба да радим… И почео да изговара стару бројалицу:

„Пишем… пишем… пет… наест… да нa… пишем… пет… наест… ко ми… неће… веро… вати… нека… пише… сам!“

У ритму бројалице, исписивала сам цртице на папиру… На крају – мора да их буде петнаест! Ако не верујеш – пребројиш… И стварно – увек буде тачно петнаест цртица!

То ми се толико допало, да сам стално тражила да играмо ту „игру“:

„Далиинооо, ајде оно веровати!“

Веровати… Сада се играмо игре веровања у нешто у шта обоје не верујемо, помислила сам.

*

Једино што сам успела да му прочитам са усана, тог последњег дана, било је: „Воде…“ Није могао да принесе чашу устима, ја сам невешто пробала да га напојим, али није ишло…

Наишла је докторка, његова обожаватељка, узела чашу и вешто му дала да се напије… Наслутиле смо последњу реч коју је покушао да изговори: „Хвала…“

„Била ми је част, господине Данило!“, рекла је, у свечаној тишини, и наклонила се, са руком на грудима…

*

Вратила сам се кући… Око пет сати зазвонио је телефон…

„Господин Данило је преминуо… Примите наше саучешће… Знате… он код нас може остати још само два сата, до 19 часова… Након тога га морате однети… Ми смо приватна болница, немамо капелу…“

Да га однесем? За два сата? Али како? Како?

Постоје приватне службе које то раде… Додуше, за велике паре, кажу ми… Срећом, сазнајем да такву врсту услуге, повољније, пружа и служба са Новог гробља… Зовем их…

„Да ли желите да дођемо прво код вас са каталогом на основу кога можете изабрати сандук и опрему или ћете нашу понуду погледати на Интернету“?

„Донесите сандук… Било какав… И будите у болници пре седам сати“!

Трчим до татиног стана, узимам белу кошуљу, одело, кравату, шешир… Седам у такси, који кроз мрак јури пут Раковице…

*

Пошто су га обукли, зову ме у собу да га видим… Идентификујем… Климањем главе потврђујем… И не примећујем да су заборавили да му ставе шешир…

Потом, држећи у рукама торбу са његовим стварима, излазим пред болницу…

„Много ми је жао због вашег оца…“, зачујем глас иза себе.

На вратима стоји радник, мајстор с којим сам се упознала већ првих дана татиног боравка у болници… Доносила сам храну псу коме је направио кућицу иза болничке зграде…

„Хладно је напољу… Зашто не уђете унутра“?

„Тамо не могу да пушим…“

„Одвешћу вас ја где можете…“, предлаже и води ме низ степенице, у сутерен, у један неугледан собичак…

Седим на неком старом кревету и палим цигарету за цигаретом… Ускоро стижу мртвачка кола са сандуком, који ће пронети кроз целу болницу, на очиглед свих умирућих…

Пре него што ће залупити врата погребних кола, додирујем ковчег руком… И док комби нестаје у леденој фебруарској ноћи, остајем загледана у брдо прекопута и звездано небо над њим… Сама, у пустом болничком дворишту…

Осврнем се и видим – нисам сама… На вратима, нем и непомичан, стоји Милан… Једини који је, поред мене, испратио у вечност, а да то не зна, доајена српске књижевности, тихог корачника према Нобелу…

*

Пошто је положен у наручје вечности, дане и дане проводим у његовом стану… Суочавам се са неподношљивим ситницама, стварима које су га надживеле…

У кухињи, неотворена кесица грисинија… Кад већ више ништа није могао да окуси, рекао је, плачним гласом, са изразом лица непослушног детата:

„Купи ми грисини, молим те… Да ли је то здраво?“

Шоља, из које је испијао последње гутљаје, на којој пише: I love Grandpa...

„Зашто пијеш из те велике тешке шоље? Једва можеш да је подигнеш…“, питала сам.

„Ех… Што ти је мотивација… Чудо“, рекао је са осмехом.

На телевизору – две ситнице… Жути дрвени слончић који му је Ана донела са Шри Ланке… И минијатурна флашица… Од мене… Имала сам осам година кадa сам му је поклонила… Одлазио је од куће… од маме… од мене…

На столу, последње укрштене речи које је решио… Свеска са белешкама… Непрочитана књига, коју сам му поклонила за нову годину… „Драги тата – отац, пријатељ и херој“…

На зиду велика урамљена фотографија моје Вини… Колико су само дана прове – ли заједно на обали Дунава, у Крчедину… На полеђини натпис: Дедина Краљица забаве на обали Велике празне реке...

У соби, његов кревет, писаћи сто… На њему затичем своје нове приче, за неку будућу збирку… У фиокама, уредно сложене фасцикле…

На кревету зелени жабац, који се оглашава на притисак дугмета… Једном га је опрао, батерија се овлажила, није више могао да ради… Али, следеће ноћи, пробудило га је неко крекетање! Помислио је да му је кроз прозор ускочила жаба! Пола ноћи провео пузећи по поду и тражећи је! Кад оно – жабац прорадио!

У орману, његова одела, кошуље, кравате, џемпери… Капут, мантил… Ципеле… само три пара… летње, зимске и свечане…

Библиотека… књиге с посветама пријатеља писаца… Раичковић, Кракар, Бели, Ђурђулов, Младен, Ракитић, Михајло…

У доњем делу комоде – дипломе, плакете, признања, награде…

*

Навиру сећања… Све награде које је добио, стизале су, једна за другом, између његове седамдесете и осамдесете године… Зато ми је давао овакве савете: „Душице… Што се књижевности и писања тиче… слушај ти мене… Чекаћеш само седамдесет година да те примете – после ће бити све у реду!“

Није гајио илузије, ни дозвољавао „Госпођи Сујети“ да се размахне, нити је ишао „подигнутог репа“, него је овако образлагао то што му је за роман „Краљица забаве“ додељена најпре Нолитова награда, а потом и Награде „Бора Станковић“ и „Бранко Ћопић“: „То се они мисле… Данило је већ готов, сутра ће да гекне, ајде да ми њему дамо, бар на крају, неку наградицу… И дају ми Нолитову… После виде – ја ништа… Још сам жив… Добро, реше они, ај да му дамо још неку… И све тако… Ја никако да умрем… Па се надобијах награда!“

Није му се, нажалост, дало да лично прими прву од награда које је добио за роман, ујесен 1995… Десило се да је, након пет година чекања, кад је по Анинин речима већ био сасвим „непроходан“, коначно био примљен на Ортопедско оделење клинике на Бањици… Операција кука била је заказана баш на дан доделе награде!

Он је, међутим, пред полазак у болницу, откуцао своју беседу, као и пропратно писмо, које је насловио на мене као „Наследника престола“, са потписом „Твој првак света у свему (нарочито у ходању) тј. ћалац“. У писму је написао да приложену беседу прочитам на додели награде, уз напомену: „Текст моје захвалности можеш поправити (или сама изнова написати) ако нађеш да тако треба.“

Прочитала сам га, наравно, нетакнутог, онако како га је у даху срочио…

ЗАМАК КОЈИ ЈЕ НАРУШИЛО НЕВРЕМЕ

Драги пријатељи!

Моја захвалност се подразумева. И моје осећање задовољства као примаоца ове, Нолитове награде.

И она је, као све друге, спољни вид једног мишљења, једне процене, једног односа према стварима из лепе књижевности. У времену, срећнијем од нашег, она је светао тренутак у животу писца који је добија. Она је у истој мери и подстрек и признање, и подршка и упозорење. Чак захтев да писац пише боље и јаче, него прење. Нарочито, ако је доста година пред њим.

Али данас, кад је превише сенки под сводом, и на дну наших душа, готово је зазорно и очекивати, а камоли дичити се наградом. Зато је примам као дар.

Узврат овој кући, са моје стране, не може бити ништа друго до ли једна мала прича. Зато што је прича једина моја имовина.

Та кратка приповест има почетак у оним давним данима кад се тзв. предратни Нолит почео поново да усправља. Подупрли су га млади, полетни људи са новим тежњама у литератури. Онако како је то у свом имену утемељио овај издавач.

Иако су мислили да младост краја нема, они нису покидали везе са оним што им је претходило. Кренули су из традиције као из старог дома, а модерни израз подигли као светиљку до нових станишта. Знали су снагу везе са земљом на којој су полако и сигурно градили лепо здање које се зове Нолит.

Њихово сазревање са годинама било је истовремено њихове пењање ка величини. Они су део историје Нолита и део историје наше књижевности. Имао сам срећу да читам књиге на чијим су корицама стајала њихова имена. Част да их познајем, сусрећем, разговарам. Задовољство, у два-три маха, да напишу нешто о ономе што сам писао.

Готово не треба да наводим, знате их: Попа, Христић, Зоран Мишић, Иван Лалић, Бора Радовић…

Иако нису више у овој кући, они су стално у њој, као у замку пуном драгоцености. Ништа зато што је невреме мало нарушило ову грађевину. Обновиће је, надам се, нови мајстори. Новим је сјајем прелити.

*

На свечаности у Нолиту све је протекло како треба, осим што су новине сутрадан објавиле да је награду, уместо добитника, примила ћерка, те ме је пола Београда тих дана звало – не да честита, него да ми изјављује саучешће, мислећи да је Данило умро!!!

А нико није знао да је на умору био Зоран, Анин тата, мој муж, и да је на помолу била најстрашнија година нашег живота… Били смо подстанари, он тешко болестан, без посла, ја без сталне службе, Ана ђак првак… Тата је тог лета напустио свој једнособни стан, ми смо се уселили, а он је изнајмио себи станчић, задужио се…

И сад чујем себе како га, у том првом подстанарском стану, наговарам да зове „Политику“ и „Новости“, који му месецима дугују хонораре за објављене текстове… Њега је, наравно, срамота!

„Зови кад ти кажем! Спали смо на просјачки штап! Немамо леба да једемо“!

„Добро… ево зовем…

И сад га видим како стоји у предсобљу крај комоде на којој је телефон, премешта се с ноге на ногу, накашљава, молећиво гледа у мене, неодлучно окреће број…

„Добар дан, овде Данило Николић… Молим вас, проверите како стоје ствари са мојим хонораром… Нисам ништа добио… па ако можете… видите да ми нешто уплатите… Ма знате… извините… не бих вас ја звао и тражио… него… знате… имам велику нужду!“

*

Након операције кука, у децембру је отишао на опоравак у Рибарску бању… По повратку, овенчан је у Врању Наградом „Бора Станковић“!

Радовали смо се награди, па и парама које она доноси… Чувао их је „за не дај боже“ и крио у бакиној великој бокастој вази… Широка на врху, имала је сужење на средини кроз које би протурио паре које су падале на велико дно… Међутим, кад је први пут хтео да се домогне новца са тог скровитог места, схватио је да је у питању „мишоловка“ из које никако не може да истресе жељени садржај… Спасиле су га

Али… Кад само помислим на шта су само отишле све те паре… И чему је послужила Борина „неувела ружа“, а ускоро и Бранкова „башта сљезове боје“… За лекове… За кирије за стан… За нове прозоре кад је експлозив бачен на Џамију срушио старе… За сахрану…бакине игле за штрикање уз помоћ којих је некако ишчепркао плен!

Последњег дана који је Зоран провео код куће, 8. маја 1996, тата је у подне примио Награду „Бранко Ћопић“… Није било говора да напустим кућу, али је дошла моја другарица Маргита, која је рекла: „Само ти иди, ја ћу чувати Зорана…“ И ја сам отишла…

Нисам чула ништа од онога што је мој отац рекао у својој беседи, осим последње реченице у којој се захваљује жирију и свим гостима, а посебно доктору Радојичићу, који га је „наградио ходањем“.

*

Две године касније – Андрићева награда! Вест је примио у Билећи, где је гостовао на Ћоровићевим сусретима писаца… Одмах је јавио мени, а ја се бацила на припреме за свечану доделу у Скупштини града… Купила нов сиви костим, мало скратила већ кратку сукњу, ставила свеж мини вал…

Кад је дошао по мене на дан уручења награде, отворила сам врата сва поносна на свој имиџ, а он се згрануо и дрекнуо:

„Нећеш ми ваљда тако ићи на доделу награде“?

Слична ситуација поновила се много година касније, кад смо заједно кретали у Скупштину града на доделу Награде Невен… Била сам председник жирија и требало је да прочитам образложење… Том приликом, дочекала сам га опет нафракана и у минићу, а он мени, уместо отвореног негодовања, поверљиво, с врата:

„Знаш, душице… Председник жирија… не може да изгледа тако… Него… Мора да има наочаре, седу косу и лулу“!

*

Захваљујући Андрићевој награди, Ана и ја смо почетком оне страшне 1999. године отишле на зимовање… Пред полазак кући, зовем тату из хотела, договарамо се да нас дочека на аутобуској станици…

Пут од Доњег Милановца није дуг и брзо стижемо у Београд … Аутобус стаје, а ја погледом тражим тату у маси људи која се тиска на перону… Застајем на вратима и пренеражена угледам првог комшију уместо тате! Помислим: „Умро је! Срце… Инфаркт… Нема шта друго… Зашто би иначе чика Љубиша био овде“?

Он безуспешно покушава да се прогура кроз гомилу, а онда, видевши моје избезумљено лице, виче из свег гласа пропињући се на прсте: „Све је у рееедууу! Дообииио је наааградууу“! Ја не чујем другу реченицу, само прву, и мислим: „Лаже! Односно, можда ипак није умро, него се још бори за живот…“

Стежем Ану за руку и некако, посрћући, успевам да се прогурам до чика Љубише. А он каже весело: „Еј! Добио Дача НИН-ову награду! Јавили му кад је кренуо на станицу… Па се он досетио да јави мени да дођем по вас, јер је одмах морао да оде у НИН, чекали га новинари…“

„Ух, шта су ми направили… Мислила сам да га више нема…“

*

Прослависмо награду, иако новчани део још није био уручен добитнику… Онда настадоше нове невоље с тим новцем… Овога пута због бомбардовања… Износ од 5.000 евра није се могао никако подићи из банке у целини… Могло се само, уз један пасош, једнократно добити 500 евра… Чак ни рођака, која је радила у банци, није могла да нам помогне, осим на следећи начин… Поред мене, још девет пријатеља, које смо некако наловили, дошло је са својим пасошима на шалтер банке не би ли нам омогућили да се домогнемо пара од награде…

Већи део тог новца смо потом ушили у Аниног меду и кренули на неизвестан пут ка Словенији… Тата нас је одвезао до мађарске границе где је по нас требало да дође пријатељ који ће нас одвести прво у Будимпешту по визу, а потом у Љубљану…

И сад видим тату на том пустом граничном прелазу… И цариника који одмахује на њега рукама у смислу „одби“, не дозвољавајући му да се приближи граничној зони, ни колима ни пешке, јер не путује он, јер нема пасош…

Тата немоћно стоји крај аутомобила, скоро километар далеко од прелаза, ја корачам са две торбе у рукама и дететом крај себе… Осврћем се с времена на време и машем му… И он маше нама… и сигурно плаче… Јер с оне стране границе се не види ништа… ничег нема… осим пусте мађарске равнице… Нема никаквих кола, ни пријатеља, ни телефона, ни мотела, ни кафане, ни мењачнице, ни воде, ни хране, ничега… Само једна празна клупа.

*

Три године касније – опет награда! „Меша Селимовић“, за роман „Јесења свила“. Додељују је „Вечерње новости“, па стога уредник и члан жирија Драган Богутовић, видно узбуђен, даје изјаву за медије:

„Овогодишњи добитник угледне Награде ’Меша Селимовић’ је наш истакнути књижевник Данило Николић за роман – ’Јесења свиња’…“

Какав новинар – такав и лауреат! Тата ми јавља да је „Народна књига“ поставила онај „бим-бум“ са новобеоградске стране испред Бранковог моста! Једва схватам да је у питању „билборд“ и кажем:

„Седај одмах у ауто и долази по мене! Идемо да видимо!“

Наравно, кришом стављам фото-апарат у ташну и чим смо стигли терам га да стане поред бим-бума да га сликам. Он – ни да чује!

„Таман посла! Замисли да ме неко види!“

Али, на једвите јаде, ипак успевам да га наговорим… И питам:

„Знаш ли колико је Миличко платио за ово?“

„Каже – 1.000 евра за месец дана!“

„Е реци ти њему да следећи пут да све то нама, а ми ћемо за те паре стајати овде лично!“

И док, дан пред доделу награде, пијемо кафу у татином станчићу у Јиричековој, звони телефон и он се одазива весело, спреман на нове честитке… А онда се одједном сав унезвери и руком ми показује да приђем…

„Кабинет председника државе…“

Господин Војислав Коштуница преузима везу, честита још једном награду, што је већ учинио телеграмом, али се јавља да се извини што неће моћи лично да дође сутрадан на доделу награде, јер је спречен због председничких обавеза…

„Зато Вас молим, господине Николићу, да Ви дођете у мој кабинет прексутра, да се видимо и попричамо… Да ли можете“?

„Па – куд не бих могао – код једног Председника“!?!

*

Исте године „Јесења свила“ је номинована за Награду Балканика!

Две недеље пре доделе, из „Народне књиге“ незванично су му јавили да је добитник међународне награде за најбољу књигу објављену на Балкану, и да се спрема на пут, јер је земља домаћин Бугарска…

Радост неизмерна! У сваком погледу… Књига ће бити преведена на неколико језика, промовисана по свету, а новчани износ награде је – 10.000 долара!

Тата части све живе по граду… Прво мене и Ану, па пријатеље, родбину… Онда плаћа кирију за стан унапред, купује ново одело, бившој жени – нов тепих (!), задужује се на све стране, троши паре које још није добио…

Одједном су сви проблеми решени… Осим одласка на доделу награде, јер „лауреат“ никада није прешао границу нити има пасош! Добија га некако по хитном поступку и одлази сав устрептао у Софију…

Јавља ми се оданде сутрадан увече, све је сјајно, жири је још једном заседао тог дана, последњи круг гласања је сутра пре подне, али одлука је већ, ко што се зна, донесена… Дружи се са писцима из разних земаља, не знајући додуше ниједан језик осим српског, али се сналази уз мало италијанског, француског, македонског и албанског…

За то време ми спремамо свечани дочек… Мама је умесила своју чувену штрудлу с маком, а ја сам пронашла Анин цртеж из Љубљане, на коме пише: 2 године и 4 месеца – ДЕДА! Дали смо га на урамљивање и умотали у шарени папир с машном, уз честитку… Чекамо да се слављеник врати, па да похрлимо код њега…

На дан повратка, он ме зове из јавне говорнице, са станице, рано ујутру… Каже, стигао је, узеће такси и доћи право код мене… По гласу и промени плана слутим да нешто није како ваља…

Улази видно растројен и каже:

„Нисам добио награду! Доделили су Албанцу… Политичке мућке… Али није ми жао… Диван човек, тај Шиптар… У невољи… Болесна мајка, жена, мала деца, беда… Њему ће паре значити више него мени…“

„Ех… безвезе….“, кажем ја скривајући и тугу и осмех. „Џабе смо се трошили… Купили смо ти на поклон једну уметничку слику… А ти не доби награду… Па ништа… Ево ти је у сваком случају…“, рекох, пружајући му поклон.

Он поцепа украсни папир, загледа се у Анин цртеж, и прошапута стегнутог грла: „Све су моје ране залечене…“

*

Оно што се догодило четири године касније, деловало би као измишљотина да о томе не сведочи чланак из „Новости“ са наднасловом:

Инцидент на проглашењу међународне књижевне награде

„Девети лауреат Фондације ’Балканика’ за најбоље књижевно дело на Балкану у протеклој години је грчка списатељица Маро Дука за књигу ’Невини кривци’. (…)

Приликом проглашења добитника, на београдском Сајму књига, један од номинованих, доајен српске књижевности Данило Николић, револтиран је напустио скуп. Њему је, наиме, пре два дана, један од наших организатора овог признања, саопштио да је управо он лауреат. Рекао му је, чак, да се обавезно појави на конференцији за штампу Фондације ’Балканика’ и да припреми краћи говор.

Николић је припремио говор, појавио се на додели, а од свог пријатеља Радована Белог Марковића, чак је на поклон добио флашу вискија. Дочекало га је, међутим, велико изненађење – исти организатор рекао му је да је ’Балканику’ добио други аутор. Николић, који је зашао у девету деценију и недавно оперисан, огорчен с разлогом, окренуо се и отишао. Остало је нејасно да ли је реч о забуни или је у питању срачуната обмана“.

Оно што у тексту није наведено, то је инцидент који се збио након очевог напуштања скупа… Пред свим гостима, новинарима, члановима жирија, писцима и пријатељима, направила сам сцену и напала организатора који се по други пут поиграо мојим оцем, а он ме је, сав избезумљен утишавао, бојећи се да се поново не укључе камере и микрофони…

 Неименовани организатор био је мој вршњак и колега с факултета, који је млад умро… Зато ми је тешко да се тога сећам… Као и свега другог…

Па ипак… Шта ми је преостало осим сећања? Шта осим болних успомена, док крстрим по празном стану, праћена очевим гласом у мислима…

*

Ти ћеш полудети кад ја умрем…

То си говорио последњих дана… Не, нећу полудети… Јер знам да не желиш такав доказ моје привржености, моје љубави, мог бола…

Како недостаје саговорник!

Нена је сажела суштину свега у том усклику крај твог одра… То је оно што ми недостаје… Прави саговорник… Свакога дана… У девет ујутру… После дневника увече… У дворишту, код мене… На клупи, пред твојом кућом…

Оно што нам свима треба – то је прави људски однос…

Запамтила сам заувек ту реченицу, а заборавила име мудраца који ју је изрекао… Прави људски однос… То ми недостаје… Наш је био такав… Једини у мом животу…

Твоја најсветлија тачка је твој отац…

То је давно рекла моја пријатељица психолог… Како си се само радовао томе! Недељама након тога, твој позив телефоном почињао је реченицом: „Овде светла тачка“!

Имао је леп живот, немаш због чега да жалиш…

Жалим због себе… Због пустоши која је остала након твог одласка… Због губитка ослонца и подршке које сам у теби имала… Заштите… Упоришта… Оазе…

Време лечи све ране…

Ништа бесмисленије! То потврђује и књига о жаловању коју читам… Реците било шта за утеху, или ћутите, саветују, само немојте говорити како све пролази и како време лечи ране…

Имао је 90 година, лепо се наживео…

Ни то не умањује бол… Немање и недостајање… Јер ја сам више од пола века провела с тобом… Навикла на тебе, као на ваздух, као на воду… Као на све без чега се не може…

Ако ишта треба човек да задржи за себе, да скрије, то је бол.

Ниси ми то никад рекао, али си записао у једном старом тексту, с надом да ћу га прочитати, кад буде време…