Примам твоју награду са зебњом, помућеном срећом, надалачким напором да одржим усправну кичму све док хоће да ме носи, али и с појавношћу твога духовног лика у којем сам, ето, по сазнању да сам наградом овенчана, узалудно покушавала да се огледам. Да ли ћу успети, драги Светозаре, најмање зависи од мене, јер нисам сама: окружена знаним и незнаним, добрим и лошим и људима и појавама, климатски угроженим земљама и умирућим језицима; окружена глобалном катаклизмом света доведеног на ивицу у којем се мало ко у кога више честито може огледати; окружена неправдама, сузама, плачом и глађу оних којима смо најпотребнији – децом; окружена агресивним јуришом дигиталне технологије којом се кани одузети људскост и заменити је машином; окружена безобзирним надирањем вештачке интелигенције која хита да запоседне природну, занемарујући да ће природна интелигенција увек бити супериорна у односу на вештачку; окружена технолошким феудализмом на који су осуђене земље без образовања и културе; окружена шундом, вулгарношћу и кичом који безобзирно одмењују чисту, божанску креацију; окружена отуђењем човека од човека, слаткастим лажима којима се заводе породице не би ли сваки њен члан постао засебна, изолована јединка, као да таква икоме икада игде може служити, осим привидом себи, али и то накратко; окружена месом без крви, вишком књига и књижевних часописа који прашњави чаме у библиотечким полицама, културном мизеријом киборга и мањком достојанства…