Нова Зора

Часопис за књижевност и културу

Лабуд Драгић

БОГ ЋЕ ПОЗНАТИ СВОЈЕ

Исти делија Шуто, који ме вазда пита за Ваше здравље, и ово доста пута чини за љубав чашице, казивао ми је како су о Госпођину дневи, три Инглеза на Цетињу били и од Књаза, искали хиљаду ваљаних Црногораца да их воде собом, да им помогну бити се с Индијанима, дајући сваком по један форинт на дан, и Књаз да је био готов дати их, иштући напријед за свакога по десет лира златних, на коју они не пристану, и с овога се контракт разбије.
Вук Поповић, Которска писма
1.
Понесен побједом на Вучјем Долу, којом је поновио славна прегнућа својих претходника, а нарочито стрица Данила, joш више свог оца Мирка, у Граховској битци, Господар није имао довољно времена и пажње за друге људе, нарочито не за ове што пристизаху однекуд из свијета, а хтјели би, по његовом познавању ствари, да се оките овом побједом и на његову славу накалеме. Упркос препорукама и објашњењима Маша Врбице да је пред њим човјек по имену Спиридон Гопчевић, син онога Спиридона Гопчевића из Трста, у чијој палати је у више наврата боравио пјесник Горског вијенца, све те сусрете освједочио стихотворенијем, откривајући заједно с домаћином многе сродничке везе од старине. Врбица му је предочио да је Гопчевић Млађи велики учењак, да је зналац војених умијећа, те да познаје вјештину ратовања, стечену у високим војним школама; да је астроном, а за војне потребе инџилијер, те квартир мајстор вјешт у вођењу сухопутних трупа, али да је исто толико вичан ратовању на морима и управљању парапловима; да се школовао у Хајделбергу, те да се успешно бави и философијом, те да је изучавао дело Готфрида Вилхелма Лајбница, баш онога филозова с којим се дописивао ратнички гениј, именом Евгеније Савојски, који је ослобађао Београд – те проучавао знања и једног и другог; да је одличан у познавању ратних оруђа, да им зна предности и мане, и да долази с молбом и повјерењем, као пријатељ Црне Горе, те да од Господара иште само пук војске (али онакве каквом је командовао његов отац Мирко на Граховцу), и даје обећање како ће с тим пуком ослободити, не само Херцеговину, већ и цијелу Босну, која подрхтава на вулкану српског незадовољства и гњева.
„Од свих тих знања и вјештина, ми на Вучјему долу нисмо примијенили ни једну, нити смо о вјештинама и војеним знањима имали кад мислити, но смо се били колико смо знали и умјели. Од почетка смо били ријешени да побиједимо, или да сви изгинемо, а то и ти знаш, да ти не причам“, одговори Књаз, па настави:
„Шта ће ми учењаци? Овом побједом ја сам крунисао све битке и сва витешка прегнућа што их моји преци против Агарјана водише, а мене су моји ратници и витезови прогласили Царем јунака. Сад ми је најпрече да пишем рускоме цару, да ми за све јунаке пошље ордење и сабље оковане сребром и златом, да их даривам, и цар ће ми то послати уз редовну помоћ – а ја ћу им подијелити војводске и сердарске чинове. А тај учењак нека причекне. То да му даднем баталијон војске, да га он троши по босанским гудурама и да ме стога Ћесар бечки резили, а Султан пријети, аМосков да се љути – то при овој памети не бих чинио. А што помиње ону војску којом је командовао мој отац – то и није била права војска, ни обучена ни опремљена, но један облак харамија и хајдука у којима јуначко срце бије, и који су прсимице и голоручке на оружану ордију кидисали. Па им се и то замјера што, осим руку и камења нијесу од оружја имали ништа. И још им се сувише замјера што су се послије боја у милитарске аљине пресвукли, јер им се њина одјећа у великој јарости избуца ко тљена. А у онијем турскијем могли су још пет бојева издурат да се на њима не позна. Ето, зато су се пресвукли у милитарске аљине а не стога што им се свиђају. Бивало је, то и сам знаш, да се човјек голорук или с простијем ножем, загна на оштре бајунете, или на пуне лубарде и да почини кастиг од Турака. А, в прочем, ево ту је Сенат и сав војени совјет, па шта они кажу. Како бих је мога неком авантуристи и младом човјеку, који још није припаса сабље, дати пук војске да се он с њиме ћилима кроз босанске дуњалуке! Ајде, Машо, реци по правди. Но ето, кад смо од старине с његовим знаменитим оцем у лијепо, а о њему сам и од раније доста чуја, ми ћемо њега дивно дочекати. Дадни му најљепши квартир у Локанди, а остало је твој поса колико ћеш му људи дати у пратњу да га ко не оштети, а и да и он буде на оку… да нешто не погријеши, или да се с каковим шпионима не састане.“
Гопчевић, незадовољан пријемом код Господара и његовим образложењем, сачинио је књигу и убрзо печатао, а она је на лош глас изнијела и Црну Гору и Господара. Одатле се, помало гоњен и страхом од освете, преко Скадра упутио у Стару Србију и Маћедонију.
Беч је на Вучедолску побједу одговорио погрдама, оптужбама и гневом још грђим него на Граховску кланицу, осамнаест година раније, називајући Књаза господарем дивљака и људождера, бунтовника, истребитеља, који не познају правила ратовања, већ ратују хаотично, руковођени само бијесом и мржњом… При томе служећи се само кољем, каменицама, мачугама и кијацима, те сличним неконвенционалним оружјем, да у њиховој борби није било никаквог утрошка муниције, а самим тим није било никакова профита, те су растурили уређене пукове турске војске, свикле да ратује по јевропским правилима културног владања на бојном пољу и тиме починили злочин и прекршај!… И све тако дуже од седам недеља, готово да нијеси могао наћи у свеколикој царствујушћој Вијени ни обуцак новине а да се на њој није хулило на Црногорце и црногорску побједу.
Све те бојеве – објашњавали су учењаци Беча – они су уписали у најсвјетлије странице своје историје и ми ћемо настојати да им то забранимо: јер они се ваистину немају чиме подичити осим тим мјестима која величају и славе више но небеске звијезде. Послије толико побједа којима прославише имана тих мјеста, ево и ово које црногорскоме књазу донесе титулу: Цар јунака! А ослушни сва она величајна мјеста којима се Књаз и његови Црногорци поносе, а која су му претходила: Вртијељка, Крусе, Царев лаз, Мартинићи, Морача, Граховац и многа још… А на свим тим, сада већ светим мјестима, они само хтједоше посвједочити ону заклетву с Косовске вечере, на којој се завјетоваше да су свагда спремни дати земаљско за небеско цар – ство! Е то им треба избити из главе.
Кажу да су и ратни плијен рашчерупали ко гладни вуци, па су се преобукли у војничку одјећу и Црногорци сад иду слободно по Рисну у турско-милитарским хаљинама и баш су као пулицијоти, и ако им што који рече, знаду га добро одговором шинути.
Спиридон је долазио управо из таквога Беча и знао његове намјере, јер је Беч шупорио да је ова битка само епизода, а да они знају како ће и са Црном Гором као и са Херцеговином, а нарочито са Босном, те да је Империја кадра свему наћи лијека. Вијена цатрствујушча, у то доба, окупљала је највеће учењаке Јевропе, а може се рећи и свијета, и у њој су сједили и жреци и чтеци Соломонових и прочих књига, би- с купи и прелати, изасланици Свете Столице, чије савјете је Ћесар пажљиво ослушкивао и о свему се правовремено старао.
Нађоше да је за почетак најпаметније разгласити на сва звона како је Москов продао Аљаску, а Америка на њој нашла злато, да се лопатама грће и товарима развлачи, те свак узима колко му се прохтје и колико је у стању одвући, те је сав улог Америка повратила и још зарадила десет пута, а злата има да се за стотину година развући не може.
Па ко је год вољан да иде ради зараде, Ћесар ће издавати пасапорте, плаћати подвоз и осигурати све трошкове пута, а касније ће сви од своје зараде исте трошкове намирити.
И није само Аљаска једино мјесто које вапи за љуством, но је сва Америка жељна радника.
Беч ће, дакле, међу првима организовати исељавање у Америку. С том државом је склопио уговор да царске службе имају водити бригу о својим пода – ницима у Америци, пратити их и надгледати. Дуж границе с Црном Гором поникоше куле од дрвене грађе, а у њима прорадише канцеларије гдје су се сви могли пријавити за рад у Америци. Ту су по скраћеном поступку могли добити пасош, а уз пасош бесплатан биљет за вапор.
Па кад се та кршевита земља, пуна харамија и хајдука, испразни, онда ћемо ми с њом ласно војевати по јевропским правилима. Отуда нека исељеници шаљу новце за помоћ својима, а ми ћемо их, по потреби, задржати, јер сви они морају преко наших банака слати.
Дијете Беча, Гопчевић је добро познавао ћуде престонице и знао шта се и како у којим круговима мисли, бесједи и снује.
Други корак ће бити протјеривања Срба из сусједних држава, а кад се они без ичега нађу, па нека су и међу својима, неће имати избора неголи да отплове пут Америке. И у ту сврху је активирао организацију жена у црним одорама, које су се свијету представиле као Кћери Сиона. Оне су неким чудом велику омраз натуриле на сав српски род, те рашириле захтјев да се прогнају Србљи из свих градова и мјеста изван Србије: из Солуна, с Пелопонеза, из Скендерије, Маћедоније и Старе Србије те се Спиридон једанак нашао и тамо, знајући за тајне планове Беча… Увидевши да су Кћери Сиона посијале велику пизму, те издејствовале проглас, који је у Бечу озваничен, у друштву бискупа и прелата – по упутствима из Рима, а уз надзор чтеца Соломонових књига, да се више ниједан Срб не смије Србом звати, жели ли очувати свој стечени иметак, јако и стечена гражданска права, но има да бира: или оће да буде Јелин, или Бугарин, Турчин, или Арнаут, а оставио је и могућност да може Маћедонац бити, и да му је то понајбољше, само да онај крајичак презимена мало уфрндуљи по бугарски, а Маћедонац да буде, само Србљем – никад више.
А има још једна могућност – ако Србљем хоште бити, нека у Србију греде и нек носи што у рукама понијети може.
Тако се Србљи о јаду забавише, думајући шта ће, одасвуд скољени и стијешњени и великом пизмом придављени; најездише колоне из Душанова Скопља и Маркова Прилепа, са Охрида и Преспе, из Скендерије младе Гојковице и Дојчинова Солуна, с Пелопонеза и Драча…
На крају, дође упут из царског Беча да ни ови Стрбљи што су избјегли јелинизацији, шиптарчењу, турчењу и бугарчењу, да се ни тамо, у домицилној земљи, Србљем не смију звати, него службеним називима – мигранти! Држава, ако је вољна нека им прикупи помоћ од народа и подијели..
Стога је Господар издао проглас у све нахије, капетаније и општине гдје су сви житељи дали добровољни прилог од пола до педесет перпера, а имена дародаваца пописана по општинама, те их је Господар дао печатати у Гласу Црногорца.
2. Жеђ за зарадом прошири се као свраб и народ обузе нека врућица и глад за иметком, те многи стадоше на све начине добављати паре за пут, понајчешће позајмљујући новац од оних што имају, а у залог остављајући ливаде, њиве, пашњаке…
Тако крену исељавање и брђани похрлише онамо на вапоре ко грлом у јагоде. Бивало је да се оде пјешице до Дубровника, а упамћени су случајеви кад су се отиснули са Грахова, или из Моракова – право уз Далмацију све до Трста – пјешке на опанке. Тако је била силовита та прва потисна енергија и снага у људима, а богме кад су се враћали не бјеше ни трага од те жестине у њима.
Многи од оних што пређоше океан и згазише на тле Нове земље, не само да се нијесу прилагодили новој стварности већ су према њој показали отпор као да је у питању лаж или опсена, од које се свим средствима и свакодневно треба бранити, опирати јој се као заводљивој и опасној лажи. Игнорисали су је у прво вријеме, па чак и презирали. Нарочито језик који је требало научити. Нијесу у томе мумлању нашли ништа прихватљиво ни потребно, но ће се споразумијевати „онако“, или ће се вазда наћи понеко да објасни и буде таџуман у невољи… Ни кад је у питању именовање алата и најобичнијих средстава за живот, не показиваху никакву жељу да науче. Беспомоћни пред затеченом стварношћу, пред неразумљивим говором, нашли су да је, макар док су у групицама, најцјелисходније наругати се и томе говору и то стварности Нове земље. Свему! Ругајући се тако, неки отоврзоше инглешки! Али се зато у њиховој свијести утростручила важност остављенога краја. Па и они оглодани пашњаци, голети и камењари, прла и урвине – с ове даљине добише нека нова својства, као дјелови небригом остављеног раја. У њима је сад снажила мисао да се врате, а овдје су боравили само толико да зараде за повратак, да врате дуг и ослободе заложена имања, те да купе макар и најмањи, и најјефтинији левор, као потврду да су у Америци били.
Било је и оних, истина мало, врло мало, ријешених да науче ријеч по ријеч и брзо увидјеше да им то у знатној мјери олакшава положај. Таквима је припадао Јован Овдаловић касније познат и као Леворуција и чувен са свога страданија и горке судбине.
Кажемо: Они што пређоше, иако је тај прелазак код многих трајао цијели остатак живота. Љуљање на таласима и вишенедељни боравак у запту бродских кабина, у неприродној тјески, уза све знакове морске болести поспјешене стрепњом, бригом, сичијом и сумњом у исправност одлуке – стварало је од тих људи сумануте и измождене прилике, више подобне утварама или привиђенијима неголи снажним мушкарцима каквим су се, колико јуче показивали на својим имањима и ливадама. Та несвјестица стечена на броду држала их је годинама касније. Али, Јован је пловио у инат неприликама. Пловио ка својој звијезди у дубини таме. Ка густом мраку, у коме ће ломити комаде гарбуна, што сагоријева силним огњем, те гони железнице по непознатој земљи, развлачећи то црно злато до челичана, гдје ће топити челик као восак. Иако он те земље и тих челичана никад видио није, па богме почесто ни ово грумење угља, јер је дане проводио у тами, али је добро осјећао кад му се уста напуне прашине, а пљувачка постане густа.
„Е, од тога се чувај Овдаловићу, кукала ти мајка, то ће ти појести плућа и уништити живот. Џаба ти вјереница и твоје жеље да обзидаш село!“ јављаше му се глас неког анђела чувара, или глас оног Мијушковића ког је срео истога дана кад се с њим и растао – пред рударским окном!
Није да те земље никад није видио: двапут – кад је дошао и кад је отишао!
Његови претходници што ријешише да се извуку из ове клопке и врате завичају, нијесу ни слутили колико ће бити засједа и чекалица у повратку – од Навијорке до Ластве, Суторине или Пасјега нугла, и оних који би до левора да дођу мукте, или га измаме, или изнуде за кришку поснога сира, ако је повратник онемоћао од пута и исцрпљен од глади и жеђи. Ласно је било зарадити за левор, купити га и ставити за пас, али донијети у врлети… ту је била Мара са сватима…
Анђео му дошапнуо, да се придржава сваке препоруке и обавезе и Јован је ријешио да издржи до краја. Осим што је уредно купио алат: лопату, пијук и колица за плату коју ће тек примити – а ове алатљике су узимале четвртину – држао се препорука по сваком основу.
Запазио је како његови земљаци са особитим поштовањем гледају на нашег човјека који умије инглешки проговорити и разријешити неки неспоразум, или от – клонити лажну притужбу, или одбранити њихово право.
Брзо је уочио значај познавања инглешког, доброг сналажења у том „мумлању“. Можда је и њима ово наше – исто мумлање, али њима није нужда да уче, а нама јес!
Доказао је газди да може постићи више од важеће норме за нешто дуже вријеме, а газда – као да је једва дочекао. Знао је да је боље Џону дати већу плату, па му урачунати и повећања него ли плаћати двојицу осредњих копача. А Џон је и овамо, у Ластви, и у Цуцама био од малих ногу познат као човјек који је мога све за тројицу! То је уједно била прилика да се Јован и тај Џакоб, власник рудника, мало зближе. То зближавање дошло је на нокат до пријатељства, кад му је након прве године рада Џакоб купио бајун и објаснио колико ће се ту годинама накупити новчаница. Савјетовао му је да новац може чувати у томе куверу, под кључем, уколико не жели да их држи код њега, у његов бенк. У бајуну ће му бити на оку и вазда их може избројати. Осим тога, бајун је на једном ћошку имао алку на коју је ишао ланчић с катанцем и могао се везати за кревет или неку шипку и тако одвратити могућег крадљивца. Видјевши резултате Јовановог рада, Џакоб је одлучио да му сваку следећу годину исплати унапред и објаснио му да ће, буде ли желио да га исплаћује у банкнотама од 10 долара, до краја планираног рока његов бајун бити сасвим пун!Можда ће остати у неком ћошку мало простора за накит, али бајун ће бити попуњен зеленим банкнотама да ниђе не „лади“.
Кључ од бајуна, на нераскидивом свиленом концу, Јован је носио око врата.
Твоја дневница је 15 долара, а сваки рудар за срећу и здравље, прије силаска у окно, пије виски и то га стаје пет долара. Кад у саму ноћ изиђе из јаме пије још један да прослави што је преживио, а који га стаје исто толико, и помаже му да искашље угљену прашину из плућа и да лијепо заспи. Трећу не би смио попити јер би у томе случају за тај дан остао без зараде. Има их који одбију оне двије чаше вискија, али то их кошта здравља и не могу дуго издурати. Те тако, ако копач ради обичну норму, за мјесец може зарадити 150 долара. А за десет мјесеци то је 1500 долара, односно за годину – 1800 долара. За десет година то је 18 хиљада а за 20 то је тридесет шест. А човјека који има 36.000 долара овђе зову бос или бујер… А ко иде полако путује далеко, штоно рекоше Талијани… Будеш ли све вријеме радио двије норме имаћеш дупло, а тек за три!… Али то би било опасно по здравље.
3.
Јованов повратак у Ластву, након четврт вијека, послије краткотрајног весеља, претворио се у колеж и потпуни душевни слом.
Дошавши у село, учиње му се да се кућа смањила. Потамњела, помуаматила. Плотови обаљени или сасвим сатрули. Дигло се шибље, трње и клокочевина. Воћке остариле, посушиле се или, сасвим нестале. Село се смањило и посивјело.
Проли Јелица сузе кад га срете, али то не бјеху радоснице што види брата већ жалост на шта је спао. Једва га познаде! Уцрто му се круг око главе од шљема, који изгледа није скидао ни док је спавао, а коса му прогрушала, остарила и омртвала. Све од рудника и јада. Ушла му угљена прашина у образе. Нико га позно не би. Но једва по гласу. А ни он њих. Иако нијесу били у окну, живот их је докрајчио: зиме и љета. Смежурали се и увенули од чекања! „Добро ми дошо, брате мили!“ Дођоше неки лажови, а сад ми није криво што су лагали… Рекоше да је једна лађа потонула, а ни двије неђеље за њима, просци нечесови од Затарја, те одведоше Милицу.
Рекоше: Ми знамо да је још у колијевци била вјерена, али смо чули да је лађа једна… неђе код… како се зваше оно мјесто, Милија?
Код Ортанских врата, доскочи младожења.
Е ту, код тије врата, а не знам ни окле врата на мору… нека лађа је кажу, Бога ми… а била је пуна нашије повратника што долазе са зараде…
Чули смо и ми, претрже их неко, а Милици заискрише очи и отеше јој се неколике сузе… А чусмо да је ђевојка за удају, видимо и да је стасала. А онај старосват додаде: И престасала! Па наступи тајац! И одонут из нугла допирало је Миличино јектање, с муком савлађивано и гушено!
Замакоше про Гарча све мећући из левора. Е, кака је то горска вила била, мили брате, па се затресе у раменима стаде се гушити у сузама. А Јован је некако одсутно гледаше са неким блаженим изразом, неким полуосмехоми не опажајући како му се низ лице роне сузе као капи сребра…
Задуго остадоше тако непомични, а он уочио да је сестра на више мјеста по кући ставила калице и кове, да онђе „вата кап“ и поче правити план како да промијени кров и обнови кућу.
А онда извади кључ из њедара, на свиленој врпци око врата, па крену да отвори кофер у коме су паре и дарови. Зачуди се да кључ неће у браву, па закључи да се успут „заблокао“ те ријеши да га одвали силом, иако га је с лакоћом закључао, а кључ, на јакој узици, држао у њедима. Но, како кључ не хће у бравицу Јована нешто лецну, и студена струја му сину дуж кичме до тјемена. На крају га провалише. Са сто мука. Али да видиш невоље! Кад га отворише – у њему ни пара, ни дарова, но све сами пакетићи новинске хартије.
И од тога трена обрисао се његов живот. Најпре је остао укочен два-три дана. Загледан у нешто далеко и празно, одсутно… Укочио се Јован, укокотио. Видјело се да је још жив, а да је умро!
***

Кад су се надали да ће отпочети причу о Америци и своме одсуству дугом четврт вијека, он је као мало живнуо и питао је ли жив Гојко и прави ли још водњицу од оних његових зукава испод Прчеве стране. Многе је извидала та зуква, а ко је од те водњице пинуо ништа му није могла ни шпањолица нити икаква опака бољка. Ни сичија!
Чим се сјетио Гојка, и његове водњице, мого би живнути.
Али он једнако лежи од онога трена кад су отворили куфер, као да је на самрти – и кад неко уђе учини му се да ја малопре издахнуо. Само му сестра чује срце, само она осјећа да је жив; понекад кришом увуче руку под губер, опипа му стопала у вуненим чарапама и повуче се онамо к огњишту гдје, чини јој се, чује његово срце. Онда је ријешила да га ожени, да уграби прије но га смрт отме, да остави трага. Није у почетку хтјела да чује за удовице и пушћенице. Нећу ја вакога витеза, горску вилу и морепловца, женити двопрагом половњачом. Оћу да спрам њега нађем вилу горску, да га оженим, па ако су му украли паре, драго му! Ако су украли паре, нијесу живот. Створиће друге. Пробао је, није се дало.
Чула је да иза седам гора, или још даље, чак-чак неђе иза Дурмитора, има нека Зорка. Љепоте јој на свијету нема. Ни љепоте ни доброте, ни стаса ни образа, а бистрином и љепотом најсличнија вили горској. И везиља, и плетиља, и ткаља и преља… и што руком довати то позлати. Нема јој у свијету ни стаса ни гласа.
Таква је кажу Зорка!
Има Зорка, има и Вијорка…. И колико је зорна Зорка још је виорнија Вијорка! Па онда неђе у Прекобрђу има некака…
Много је ужутио. Оно, каже се: Жути жутују… ама – он и превише, па иако румени путују… Пожутио је он, гунђају неки још кад је чуо да су препросили ђевојку они што су оправили претходницу и казали да је његова лађа потнула, тад је пожутио. А понајвише кад су отворили куфер и зинули од ужаса: нашавши картуљину мјесто зелених новчаница, које полако штиваше за више од девет иљада дана…
Чињаше му се да памти сваки дан откако је са сестром Јелицом кренуо, живо се сјећао, чинило му се, свакога корака. Од Ластве, преко Цуца, на Бијеле пољане и преко Грахова и Рудина…
Задуго га је одвраћала, да не иде, али како одмакоше и започеше други дан пјешачења, она га стаде бодрити: Велики је свијет и свуђе чоек може среће наћи. А сад кад си вјерио ђевојку и судбину зграбио за перчин, таман нека си. Ријешио си па ето! Неће ни мени бити лако без тебе, али шта ћу? Некако ћу се носити с тешкоћама.
Сад га је, како се удаљаваху од Ластве, све убједљивије храбрила да издржи тај пут и да се врати као имућан човек… Паметно си учинио што си вјерио ђевојку. Она ће стасати док се врнеш, па ћете се, Боже здравља, кад стигнеш из свијета, златним руном огрнути. Сунце ће вас огријати.
Дивљаше се њеним ријечима! И учитељ је говорио да би одма из првог могла у четврти разред. Вазда је наглашавао да је најпаметнија у школи, а свака јој је ка у Његоша. И док родитељи бјеху живи, тек уз њу је осјећао праву сигурност. Кад би и она кренула с њим – мишљаше онда! Но, неко мора остати да пази кућу и имање…
Успут су повремено пратили свакаква знамења и покушавали да препознају предјеле и насеља: једном сретоше жену с пуним кабловима воде, што оцијенише као добру сутуку, а не сјетише се да питају који је то крај, нити колико има до Требиња. Њих су старији научили да најприје кажу како су кренули у Требиње да купе дуван, па тек кад мину даље, ка Попову Пољу, нека се распитују за Дубровник. И боље је што је Јела пошла да га испрати: чоек оглуне сам, од дуга пута, обезвија и клоне. Убрзо сретоше човека с магаретом и каза им да су то Рудине. Наставише преко суре голети спазише змију како се лењо вуче прелазећи им пут. То је она чувена рудинска гуја, Бог је убио! Прошапта Јелица и не допаде им се овај знак. Неђе, Бога ми, на три четири уре касније искочи зец и то обоје протумачише као добро предсказање.
Тако избише на Клобук, гдје застадоше: Ово су сигурно оне сунтулије низ које су гурнули Војводу Јакова, пошто су га на превару извукли из пећине и убиједили да му неће ништа наудити; слагаше га како му је Књаз Данило поручио да изиђе, а онда су га спутили и заковали у буре, па ћушнули наниже, низ оне сунтулије. Обручи су попуцали а дуге се изломиле и сасуле помијешане с крвавом гомилом меса и костију из којих су светлуцала пуца чувених тока војводе Јакова. Ни вран-кости!
Тада, баш док су се надвирили наниже да погледну низ литице, надлећеше два врана гаврана.
Окле они јутрос муња их опалила! обрецну се Јелица и трипут пљуцну у правцу камо нестадоше, и још три пиљка из руке хитну онамо.
Отоле наниже низ Корјениће и на Требињску ластву, па кроз Требињску шуму и преко зелене и мирне Требишњице, поред бедема гдје су окапале главе двадесет Требјешана, које Турци намамише и богату им гозбу приредише, па их онако опијене умором, вином и сном исјекоше сјекирама, ко звјерад, и све у Требишњицу као нечист некакву побацаше! Педесет година касније, исти бедеми бјеху окићени главама највиђенијих Петровића, све браћом, синовцима и стричевићима владике Рада Томова.
Кроз камени град на Попово поље и право, све по питању најбољим путевима и пјешачким пречицама – право у Дубровник!
Зашто се наш човјек даде тако лако варати ? питао се.
А кад се примакоше Дубровнику занијемише пред тврђом и љепотом града.
Боже ти помагај, дивили су се, колико је требало мајстора да излију и подигну овакав зид! Е онако ћу и ја, уз Божју помоћ, и наше село, само ако ме здравље подржи. Обзидаћу га и утврдити кад се врнем, да нема ниоткуд цврка и да у њега ништа ниоткуд неће набасати: ни харамија, ни маија ни гурбет ни шуцкор, ни диванија нити икаква бештија.
Здраво ти био, па ћемо утврђивати село и зидати куле и чардаке, рече Јелица.
Све ногу пред ногу, докле приђоше мору и вапору; жао му бјеше оставити сестру саму, па нек је и међу својима, али, ето, јављаће му како расте његова невјеста и дојављивати новости из завичаја.
Растали су се пред мостом с кога се улазило на лађу и ништа јој не има даривати, те скиде капу и даде јој.
„Ево ти, добра моја сестро… Ево ти моја капа за успомену, и моли великога Свеца да се здраво вратим кад се дочепам блага…“
И сада у доброј памети памти све те болне тренутке, иако је около велика варда и свађа сваки дан. Неки оће да му скувају траву од утробице, други да се носи докторима, а трећи да се иде да преко Семоља и нађе Књига Пелагића, а још нико није сигурен је ли Књига тамо, или у Горњој Љутој, или у Косаници или у Прекобрђу?… Боже велики сачувај!

И сада у доброј памети памти све те болне тренутке, иако је около велика варда
и свађа сваки дан. Неки оће да му скувају траву од утробице, други да се носи докторима, а трећи да се иде да преко Семоља и нађе Књига Пелагића, а још нико није
сигурен је ли Књига тамо, или у Горњој Љутој, или у Косаници или у Прекобрђу?…
Боже велики сачувај!

Памтио је он и први дан кад је закорачио на тле Обећане земље, у Навијорки, и како је одатле отишо још десет дана до рударске колоније у Бјуту и први сусрет са газдом, гдје му је на улазу у рудник све казано.
Колица лопату и пијук откупићеш, а толико ће ти газда одбити од прве плате.
Толико су сви знали о Јовану и његовој Америци и као да је све то стигло много прије њега, а сад се само потврдило у овоме часу док се бори с душом, док се рођаци и сусједи равноправно се надмећу за најпаметнију одлуку.
„Све бих ја то одавно завршио да ми није овије аветиња“, вајкаше се Јованов рођак Радоје. „Још прије поста скањиво сам се да одем у Ускоке, да донесем Књигу, видио сам је код Шешковића у пањеги, кад сам оно ишо у Баре да донесем убојни камен, кад ми покојни стриц паде с цера. Тај камен дизао је из мртвих. И онда умотрих у пањеги, позно сам Књигу Пелагића. Најдуже је код нас била. Сви смо је гледали и листали. Све су болести наше биле у њој уписане и свак је знао који је његов лист. Старији су имали и по два три. Те ако га вата заштук, или задува, или не може цурком но капље, или ако нијесу више за жене (а то је сваки крио) јер су одвајкада сви били орни, хвалећи се један другоме како су у свој вакат могли и зорили се тијем – па како сад да не могу и да такву бруку признају?!..
Ко се осврабо, или га је убо крушков трн, или га угризо пас – све је у књизи писало: и како да се располови грашка пасуља и привије на убод ђе је пробио зуб!
Само ко је вјешт и не смеће ока с њега, може опазити да по једном у току дана отвори очи и погледне чађаве поднице на таваници и црвоточне греде, све је он то у мислима и жељама по сто пута промијенио, а умјесто њих и ставио нове што се као јаблан жуте; па нове греде, да замирише млади луч и да се око не може нагледати свих красота и шара у боровини… Кад доведе Милицу, а окупи све рођаке и својте, кумове, пријатеље и барјактаре… да се заори пјесма и гране сунце!
Но, како су испод њега извукли бајун пун зелених новчаница, од којих је свакоме срце морало заиграти ко лист трепетљике, а убацити онај њихов, исти такав, с таквим каишима и стегама – то само Господ велики зна! Толика је зар моћ опсене у тих проклетника. Или су га успавали мислима, или отровали нечесовим прашком, да је све заборавио, те му неосјетно извукли кувер, а убацили други пун изрезаних новинских прогласа, баш како се и долари слажу и пакују. Не хтједе он ни те прогласе – с црвеним пламеновима и упутствима за леворуцију – бацити, но их је данима пажљивио пребирао неће ли се у оним сноповима барем једна новчаница наћи.
А у оним свежњевима новчаница било је девет хиљада и сто тридесет седам дана, и он им је знао тачан број, јер је рачунао и преступне године и памтио сваки дан, откако је на лучац, тек рођеној ђевојчици, оставио десет перпера и тиме је вјерио, сваким даном замишљајући колико је порасла његове вјереница – јер већ дванесте године поче добијати гласе о њеној љепоти. Мимо икаква плана он остаде онамо пуних двадесет пет, а то је, рачунајући и оне дане кад га је сестра пјешице испратила са Ластве до Дубровника, тачно 9 хиљада и сто тридесет седам дана – до момента кад су отворили кувер!
Слушао је он о неквом лутајућем витезу, о витезу тужнога лика, коме су украли коња док је јахао. А слуги његовоме – магарца. И грохотом се смијао: какав је то несретњи витез био, кад су му украли коња испод седла на коме је јахао! Задријемао витез, објашњавали су, а они скинули седло с јахачем и поставили на четири кочића, а коња извукли и одвели. Па, велиш, то био лутајући витез?! Ха, помагај Господе! Тако су и теби бајун, витеже наш! Већа брука но мука. Шта ће казати сињи кукавац!
Треће неђеље, натоварене на магарету, стигоше ствари: испод преврнутих колица, у антрешељу, пијук и лопата, а са страна у нечесовим врећицама остатало. Магаре је очито било власништво средовечног пратиоца, а с њима дође и службено лице, попут поштијера некаквог, с посебном табљицом на којој је списак.
Колица лака и излињала, а у једноме углу продрта. Брзо запазише „цвирину“, а гума омекшала. Џаба је и да није: овуда се не могу проћерати осим лединком тамо и овамо, а нема ни тридесет корака. Лопата се смањила и олакшала, дошла ко кашика. Држалица се истањила једнако ко и на пијуку, од Јованових дланова. Нарочито по средини, а у ушима још јака и као запекла срасла с металом. „Е, то му се посрећило и дошло“, прогунђа неко. Спазише и баканџе у којима је копао гарбун свих година. Неђељу дана касније још нешто од личних ствари, али закључише да је тај товар разровашен и претуран. Фалио је бритвулин, а ни трага од левора! Нема ни ордена Сува-Рова – (тако је Јован изговарао име тог руског војсковође) који је његов ђед добио као официјер добровољац у руској војсци и од кога се никад растављао није. Нема ни бритве!
Боље што је нема, омаче се некоме. Нешто прња, ма само оне ветхе!
(Oдломак из рукописа романа Ако Господ наиђе овуда)