Вазда изотуцаних прстију, обијених ноката, с модрицама и засушеним ранама, у трајном зарастању, гдје се старији ожиљак повлачи пред млађим – мајстори су остављали утисак неповредивих творитеља, којима је сва тјелесна снага и сила баш у прстима, али се убрзо зачудиш кад видиш да је исто толико има у оним танким усуканим удовима, који познају камен и природу његове тежине те спретно владају њиме… Гледо сам једнога како загрли камени дирек, своје висине, одиже га ко перо и тако га вјешто намјести у зид, на мјесто где је главни мајстор предвидио.

Изгледало је понекад да дангубе, да данима ништа не раде, да им је омрзнуо рад, те да смишљају како да се курталишу тешкога посла с клаком, пржином, а газди се учини да у инат њему ленчаре и ватају зјала.

„А ну, ђе је висак!?“

„Нема ни ливера! А је ли код тебе шквадра!“

„Оно глијето окаљенога врха за натписе и уклесавање година?“

„Остаде ли код тебе?…“

„Не играј се, немој ми руку откинут, сад ћеш за њега ићи на крај свијета да га донесеш?“

Тако се они припремају за зидање, загријавају се и развлаче посао, мјере, премјеравају, нишане и багателишу материјал, гледају на оне гомиле наспе као да је пред њима глиб; роге се и нешто шупоре, а видиш лијепо није им до рада но само развлаче. А сваки дан оће цицвару, оће ракију и каву (то-нам-двоје-не-раздвајај) и онај главни каже то ме не питај но точи! Точи докле у њој има…

А ђе ми је онај лапис што њиме кончим? Нема ми ни онога глијета за ћоше…

Али кад дођу на мјесто будуће грађевине, кад звекне алат, кад развежу кожне вреће и чувале са лаким алатом и инструментима – кад вирне метар на склапање, па кад се кроз продрту врећицу појави оштар шиљак виска, кад избије либела угломјер и шестар, а вирну оштрице бритких глијета – као да у мајсторима узаври крв, озаре се и прену, снују и развлаче конце рачунају и забадају кочиће, видиш да у њих улази нека непозната снага која их вазноси…

Као да вјероваху да ће тако зауставити вријеме и да ће сваки минули тренутак њихових живота бити уписан оштрицом глијета у тврдо лице камена – за вјечита времена; да је у сваком камену остао биљег њихових дана, плаветних и златних поднева михољских љета, и рујних јесени од међудневице ка Светом Луки, и да је у свакој бразди ћошника остао траг њихове животне снаге и радости, у сваком убоду шпице по један немушти запис у вјечности.

Не марећи који вјетар бије и куда промичу трговци, а куда пролијећу тице, нити на каквом облаку с пјесмом одјездише ђевојке, сваки је сву своју наду као на једину судбину усмјерио на оштрицу глијета и на јачину удара, како би добио оно замишљено и жељено лице камена. И настајало је ново, оплемењено, а испод њега су се рађале бритке ивице које ће свједочити о непролазности и вјечном трајању.

Све док клесар не почне препознавати најтананије нијансе мириса оног финог каменог праха што се ослобађа испод челичне оштрице, у свим чулима дубоко у нервима, и док се тај, најслађи од свих мириса, не угнијезди у саму крв нема правог каменара. Тек кад заузме згодан положај, кад се приљуби уз камен, или га опкрочи и остане тако на њему док му не стану трнути зглобови, па се премјести, подметне испод кољена старих кожуха и почне да се огледа у стијени као у само њему препознатљивом зрцалу, тек тада постаје онај који познаје душу материјала и све његове мијене. Зна и за комаде страног поријекла, који су се утопили у тијело неком алхемијом природе, у временима настанка, кад је у његово месо залутало горског кристала и кремена, јајасти комади непознатих минерала што на најмањи удар одговарају снопом варница, па стакласта зрна попут љешника, понекад величине препеличјих јаја, а глијето се одбија као од челика, праћено ројевима сиктавих искрица.

Понекад, мимо икаква очекивања и плана, задријема мајстор и усни сном вјечним. Остане недовршен натпис, мајстор задријема у пола ријечи, остане за њим довршена тек једна трећина слова у трећини ријечи, на крају прве четвртине реченице: Ову кулу сагради ље… Он усни на каменом диреку као на јастуку, образом притискајући онај започети натпис, остављајући за собом роваш скица, помоћних дашчица, калупа и чапова, као и расути алат покривен танким слојем каменог праха: остану небројена глијета и брусеви за њих, чекићи велики и мали, за фино ударање и укуцавање, па дрвене маљице и чекићи са гуменим крајем; остану шквадре, шесте и ливери, висак на концу и кружне резбарије за сводове; усну и његове замисли које је намјеравао остварити тек кад све ово прође, а које није смио шапнут никоме…

Друкчије је њино вријеме друкчије наше. Кућа им је гдје год бану. Највећа им је радост да је граде и да градња што дуже траје. Па кад скину кошуљу с рогова и укуцају последњи ексер у шљеме они се сневеселе.

 Куд ће сад? Ђе ће сад посла наћи? Какву ли ће сад рáну кушати, каквога ли газду гледати?…

А таман се бјеху свикли са овим и изишли на карар, а и газда бјеше стекао повјерење и схватио да озидати кулу није исто што исплести плот, или саставити савардак. Кула оће дунђера, А цркву и да не спомињемо! У њој треба свој васељени мјеста наћи и судбу свеколикога људскога рода исказати, а посебно васкрсење Господа нашега приказати, да буде свакоме знано и јасно.

Ко је икада питао гдје су нестали неимари великих храмова, гдје су њихове мошти, гдје благословене руке творитељке што су кроз минула времена мајсторством биле разлог дивљењу.

Лако је озловриједити мајстора, ништа лакше, а он се напуни поганих мисли свакакве пизме и отрова, па може бачити проклетство и опоганити цијели пород… Мораш бити пажљив с мајсторима…

Ако би газда довео мајстора на зидину, пропитао би се он изокола шта је било с чељадима, куд је нестао први власник, па ако би саслушао да је била несретња, он би се обратио градитељу нове куле:

„Па зар ћеш од такве ојађенице у нову кулу камење узиђивати, горски на гори кукавче!“

Или, ако је у ту кућу праштио гром, па нек је и цијела остала, па нек је само неколике штице у зубље исцијепо, било је доста да се повуче фамилија макар и у плетер, у савардак или појату, само даље од громобитине.

А вреди ли зидати на згаришту?

Да ли је место на ком је сагорела кућа прочишћено огњем? Јесу ли побјегле кућне змије пухови и мишеви? Јесу ли утекле утваре и демони уходе, потказивачи из доњих свјетова, или треба копати темељ на другом мјесту?

Лако су препознавали стари мудријаши опогањен простор, па су бјежали од њега, нарочито ако је оскрнављено каквим безбожним чином, сновањем завјере против ближњега свога, злочином, издајом или кривоклетством, а знали су и које је обиљежено неправдом, рђавим наумом, превјером, пањкањем, лагањем, псовкама или употребом поганих ријечи. Ако су се у њој често чуле погане ријечи, мјесто је затровано, па нек је била сазидана све од тесаног станца – није се могла задуго одржати.

Зазирало се од градње на паљевини.

Бјежало се и од мјеста на коме је изгорела кућа!

А фамилија којој је сагорела некако би се усправила, и како који дан одмицао увећавао се збир сагорелих ствари. На крају више нијесу ни знали шта је плануло, а шта од почетка нијесу имали, него су, у великој жељи, замишљали да имају, па је ето и то толико жељено и замишљано на крају отишло у дим. Лако је за то. Мишљаху да су им сагорели и снови. Јер у старој кући било је нешто што их је хранило невидљивом снагом и ноћом крепило непознатом силом. Спавали су дубинским и слатким сном, а устајали сити некакве непознате среће и чудесног испуњења, причајући једни другима остатке снова, пунијих и важнијих од свих њихових дана, а било их је и са зеленим ливадама пуним свакаквог цвијећа у јаркој свјетлости.

И више од свега тога, нечега необјашњивог а њима тако драгог, било је у сваком кутку старе куће, у сваком дјелићу од кога је саздана.

А погорелац би се понекад отиснуо у прошњу. Ишао је што даље и што је даље одмицао, то је и вриједност сагорелог домаћинства бивала све већа. Казивао је како је у кући било сребрног оружја и свилених трамболоса из Цариграда, па турских млинова и каве на десетине ока у кашунима. Слушаоци су га гледали вниматељно и заокругљивали уста у знак чуђења, на сличан начин исказујући дивљење и најзад подесивши своја лица у изразе жаловне, као да је тамо у тим кашунима и њихова кава сагорела и све движимо имуће. А он би једнако додавао: па стапова за масло и свакаквога суђа дрвенога за бијели мрс, а сувише котлова бакарних, окалајисаних тепсија, пињата и тенџера; па тава и ћаса од сваке руке, а посебно вагана, табљи и тигања… А они би онда још већма жалили и додавали: Жали Боже! Колико још кантара и чевкија! Била је то пуна кућа! Како су га угошћавали тако се и списак изгорелих ствари и алата низао, да би једва стало у цијело село.

На крају свега чуо би од слушалаца одговор:

Па све нек је Богом просто, кад је сва фамеља на броју и сва здраво. Опет ће се, уз Божију помоћ, све повратити. Тада би и просилац, искатељ помоћи, клонуо: ко ће фамељу нахранити љебом, сем да их све у најам пошаљем, у бијели свијет! Искао је паре, а они их нијесу имали. Окле у нас паре?… То би једино нашо тамо неђе у Држави, ђе су градови и ђе их режу и дијеле колико коме треба. Докле све намире нама не остане ни обуцка. Ни прашке! Па су му нудили вуну, понајчешће скубину и почис, а бивало је да му понуде и дрва.

„Шта ће ми дрва!? Огријао сам се на букари у којој ми све спламће, и ево још се од ње знојим!…“

 „Па, ето!… Ватра ће вазда требати… Ако ти је ова изгорела… дрва ће ти ваљати кад уселиш у нову“.

„Е, дотле ће ми та твоја сатрунути! Бог ти, божја вјера!…“

Понеко би му понудио дрвено корито, понеко грађу, или врећу клака, понеко вратило и чунак за натру, али паре… паре нико није давао!

Понеко би му понудио дрвено корито, понеко грађу, или врећу клака, понеко вратило и чунак за натру, али паре… паре нико није давао!

Сагорела им кућа! Ма шта је у њој могло сагорети да ми је знати?!…Чујо сам ја о његовоме домаћинству! Шта, осим оних трулих подница, кроз које си мого сваки час пропасти! Остала би од тебе само капа, ко на води. И сва се таласала на трулим редама.

Шта је изгорело до црвоточна јапија и сагњила слама, шта осим вашију и кимака, и ако је страдало које гнијездо мишева…

Не вјерујем да је у њој било ни шака зрна у плеви.

Ништа у њој није било до ли немаштине и лотиње.

Тако је било кад је планула кавгара Тантарића.

Понекад су погорелци најприје помињали реликвије и ријетке ствари: златне зубе покојнога ђеда са Аљаске; бритву из Америке од плавог челика, којом си се на суво мого обријати! Па гладило, па левор наган, дар рускога цара, па гасер црногорски… и тако, мало-помало, сваким даном се увећавао број сагорелих драгоцјености, и дошло би се до неких старих златних тока.

Но, како је време одмицало ствари су добијале на старини, да би се дошло до неких сребрних, а може бити и златних, кубура – којима су платили читлук некаквоме Сејамину, а овај их, сав срећан, задјенуо за појас, па све пјевајући умако преко Клубаца и Курдеља к Јаворскоме потоку, а отолен даље ка Солуну и Цариграду!… А како је сјећање неисцрпно, помињали би се и некакви јатагани, па и свилени трамболос, па барјак из неке славне битке. Говорило и о Вртијељци, Цареву лазу и Крусама, па би се завргла препирка око тога је ли била свилена застава, и је ли копље, с позлаћеним шиљком, било на врху дрвета шимширова…

Како је вријеме одмицало долазили су до књажева писма којим је чукунђеду упућено да се одазове на битку; па нека повеља, или хрисовуља из Дечана, па признаница од млетачкога дужда… А у тој хартији бјеше завијена она чувена белеђија. Најпослије јатаган којим је посјечена глава Салка Сибричића, те би се и ту, након жестоке препирке, дошло до закључка да није била сабља, но јатаган, а рукохват је био изгорео у некој ранијој паљевини, па је за тај догађеј био насађен на кукурузну шашину, учвршћену тако да се није се дала окренути, као да је била од суве дреновине, иначе би Салка ударио пљоштимице као прешлицом.

Отуд-одуд – поганци и злобници би отишли још даље – да можда није ни био јатаган, но проста алатка, која је могла у трену замијенити сабљу, као што су они Васојевићи из Виницке неке граничаре, баш таквим косијерима, посјекли ко љесково пруће, те Турци за освету дигли војску и Виницку сагорелеи до темеља да у њој ни пијевца није осало… Тако нам макар, у својим раним списима, свједочи Михаило Лалић.

А онај јатаган… Ако га је и било, сигурно га је већ споменути ковач Васојевић преково у мотичицу или теслу, или цапицу, па сад унуци онога војсковође чепркају по лијама лука или дубу калице дубачима искованим од јуначког јатагана, или граде крмећа корита.

Потом су у први план излазиле намирнице: жита на десетине квинтала, таман толико и кртоле, гра од двије руке и барем пола од тога бијелога мрса, па онда и сувога меса и сланине.

Трагови рушевине и знаци темеља убрајали су се у време њеног трајања..

Ма, каква год да је била – била је њина.

Могли су они у њој, еј колико. Како год да је зими била трула, тако се на сунцу сушила и опорављала. А ту су гучили своје ствари, на које су били навикли и о томе су се бавили. Па и звериње воли своје јазбине, навлачи у њих суву папрат, сламке и перје те их облаже да их заштити од влаге и студени.. И птице уређују своја гнијезда и она наликују на јајетну љуску из ког су се излегле и угледале свијет…

А ето каква је била!… Из ње су излазили они фистуни и лакци, да их за перјанике бираш! Бивало је да их видим како излазе из ње: високи и прави, а поносити као да из дворца излазе, а не из оне катаве.

„Изгорела!“, којевитеза жена и бије се у прси.

„Ма шта збориш?!“, каже јој, с коња, Ђорђије Ландуп: Изгорело је царство Душаново некмо ли твоја катава, жалости божија!

СУВОЗИДИНА Крста Тодорова стоји као да је малоприје с ње склоњен ливер и шквадра; могао би одмах на порез ставити вјенчаницу и дизати рогове, а ено је више од стотину и педесет година: гола, без икакве покривке, изложена муњама, олујама и сњеговима, сунцу, граду и кишама…

Живља је од оне нове новцијате куле у којој још нико није данио, нико коначио, нити се у њој живот заметнуо!

А Стојанова кула?!…

Иако је зидана малтером, и све тесаним каменом на врсту – ено је, сасула се у гомилу: брзо су се раздвојиле руке, улила киша и просуо се малтер, па ударио ламућак, автуга и трње.

Далматинци, толико хваљени, уложили су сва знања у њу, а на улазу је био волат, као на манастиру, и ено до скора се држо док је пуко онај кључни камен на коме је била исклесана ружа, колико славски колач, а тако мајсторски – па… ни да си је оштрим глијетом у маслу изрезао!…

А Стојан је био и сам вичан мајсторијама и мајсторе надгледао и пратио да им се не поткраде грешка. Алат му је био свагда исправан и сложен, сортиран у сигурној сувоти. Сјечива бритка: како велике сјекире тако и мале, и оне тесарске, и брадве и косијери, па све друге алатке: тесле, скобле, дубачи, да не помињемо глијета, блање шараљке, бурђије и шарамане… све му је било исправно и спремно.

Прије но се одлучио сазво је велику лонџу, ђе су поменути сви мајстори за које се знало:

Једни су хвалили Ћетковића (а они веле за себе да су потомци оних Цветковића из Рашке, што су зидали Морачу), а опет, неко рече да он умије само сигом и да бјежи од нашега камена, да му је тврд и да му се у њему једу и ломе глијета; па онда похвалише једнога из Сировца, чини ми се Микића, који гради тврђаве и ћошнике бургија и послије повезује гвозденим гафама, па онда оловом залива; поменуше и Зорића из Горње Бијеле, па великога зидара из Пјешиваца, па некога Мастиловића из Изгори, што је кресо млинско камење, докле дођоше до Далматинаца и казаше за некога Мерчетића.

На крају опет поменуше Херцеговца, па искочи најгрлатији, Вилотијевић, и рече да с Далматинцима нема равних мајстора, да су зидали кулу војводи Мини и да они на први поглед препознају камен… и да, ено, још стоји, ко да је изрезана из једног комада литице, иако у њу лије дан-ноћ, уз дуге јесени и студене зиме… Једни су велику фалу на Далматинце просули, али су им и мане нашли – да су муанати, и да им је тешко угодити у храни…

Све је саслушо, а сново своју.

Ма састави какву чекмењачу од прућа, кажу да му је зборио Мато Глушац, и често подсјећаше да је човјек само сјен, а живот његов краташан и само варка овога свијета – но, ето, нека зидање остави синовима.

Нема у нас снаге за кулу. Ето, и ако би оклесао све ћошнике и надвратнике и прозорњаке, опет би ти зафалило за скале, опет би из неког ћошка прогледала немаштина… Кулу гради Господар, а ово је све сиромаш голема. Но ето, натежу колико могу, докле им жуч прсне. Помињали су и све познате врсте кућа: и виранију, и просукачу и кавгару, па најпосле мегару, катаву, кљетљуру, скулар, трап, појатину, чакмењачу наслон…

А он:

Оће ли синови умјети и смјети, ко ће знати? Они ће наслиједити знање, а оћe ли злато? Или ће наслиједити богатство, али ће им умријети жеља. Не може једно без другога, Некад ни превише памети не ваља. Ето, чуо си онога што је рекао да је стеко неразумне количине блага. Чујеш, докле је он отишо! Благо је опасно колико и немаштина!

Застаде.

Испакостио се ооооон! Па послије дуже паузе: Опасно се испакостио! мислећи на главнога мајстора.

Неосетно настаде прича како су мајстори били гладни, а газда поган, да им је пријетио, заповиједао и брецао се на њих као на најгору служинчад, да их је вријеђао и псовао, да се ругао њиној одјећи и обући.

„Ви да сте мајстори, не бисте се вукли у тим трањама, имали бисте барем цијелу торбицу за алат! Прође вам прва недјеља у пропитивању и ишчуђавању.

Немате ни спреме за алат… Но, нећу вас ја учити како се алат чува, ако то ви за живота нијесте научили. Него га увијате у кожухе и избуцане просјениле плетиваче, па пола успут погубите. Немате ни снаге ни скопости. Код мене сте се први пут лијепа љеба најели, а мислите да сте дунђери који знају манастире волтати.“

Па им је приговарао на ваљаност оклесана камена:

„Нађосте изгорео камен, све сама дрозга: само ли га довати маца, дроби се у комаде… Умјесто да нађосте мајдан здрава камена сакривена од мраза и од сунца“

Гонио их је да разваљују, па да зидају изнова, налазио замјреке, штедио на рáни. Казиво да су некакви ромејски војници на тридесет зрна шенице прелазили дневно колико одовле до Брскова, а то је, пречицом преко Сињавине, јаче од тридесет километара; да у свакоме оброку, кад се све намирнице саберу, има кило, а то је превише и за вола! А кад је чоек пресит, њему клоне тијело, задријема ум, успава се свака предузимљивост и скопост. Само да га оставиш да куња и прежива ко остала марва. Зато је водио рачуна о храни, гледо и пазио на сваку мрву љеба, а мајстори су се дуго суздржавали, докле им је отров гњева прекипео: није више у њиним прсима и лубинама било мјеста трпљењу, па су се латили челичних глијета и сваки пут, кад би чекићем ударили, сваки пут кад би оштра шпица направила бразду у комаду који тек треба довести до жељеног облика, са снопом љутих варница, уследила би и клетва, у којој су тражили да Господ Бог, отац свега видимог и невидимог, који и сад мотри на сваку влас њихову и сваку мисао тајну и јавну, да Бог са газдом поступи као што они овај камен и ове печине од њега избијају и у прах претварају.

Бивало ја да се и за маленкост мајстори љутну, лако је мајстора опатрнути. Доста је било да му, колико је за дебљину оног зидарскок конца, којим се кончи темељ, ако му је за толико мање налио у цкленицу, или га је криво погледо, или му није оставио крајку – а мнозина су вољели крајку – или се због неког погрешног питања газдина ударио чекићем по прсту – одма је тај јед што се таложио у њему изагонио и кроза зубе циједио клетву, а шиљком од глијета у камен затуцо!

Нијесу се мајстори, ако би се сувше прозлили од глади и умора, нијесу се сустезали да прокуну и црквену грађевину, макар онако узгред, без иједа: Стотину те ђаволе однијело! и да кажу све што им на ум падне, иако су углавном били трпељиви и на неправду приправни, себе увјеравајући да је најбоље све овоземаљске неправде Богу оставити, па ће он знати шта ће с њима и њиховим починитељма. Негде је на глаткоме лицу Дечана, усред некога камена који на свијет гледа, готово под стревом, неки неимар, сиромах, глијетом поручио, ето и на тој царској лаври, да је гладан. Неки опет казују да је то био само почетак молитве којом се неимар обраћао Свевишњем: Гладан сам лица твојега, Господе! Те да је остатак те плоче с делом натписа нашао своје место на неком затуреном и оку недоступном делу храма.

Онај који је клео и у камен затуцао, остављао је на унутарњој страни, ђе се двије руке зида састављају, па нека његова клетва једе грађевину изнутра и разара је као опака болест.

Вјерује се да нико не може проклети као неподмирен или глађу сморен и испошћен мајстор.

Понекад би се поганство газде преселило на градитеље, а газда би га препознао и процвилио. Помишљао је, у гњеву, на све, али му се није разваљивало – било се далеко одмакло. А мајстори су смишљали гдје ће му оставити грешку а гдје уклин, а са клетвом су могли поитати, никад окаснити.

Само се, кажу, велики мајстор Вуко Гордијанић, свакоме приступачан и лак на рани, бранио од поганства и није дао злу на се, некмоли у своју душу, но се пазио Сотониних наговора и одбијао их од себе, по цијену немаштине и глади. Но, ето, десило се да је и он једном бацио клетву на домаћина.

Испод његове мистрије остајала је глатка литица зида као саздана од једног комада камена. Кажу да је пет редова унапред знао гдје ће који камен ставити, а памтио је сваки одломак, сваки пиљак, или печину, гдје ће му у зиду затребати. И кад би неко под његове зидове мине стављао, они су падали као завјесе, у једном комаду, тек пошто би се тле под њима, испод темеља, џомбосало!

Искусан мајстор, велики зидар, мудар, трпељив – брзо је и с лакоћом прозирао газдин карактер, а умио је на вријеме наслутити алузије и лажи, нарочито његову грубост, осионост: те како је почео пост и како неће кувати, нити нудити ишта мрсно, а постили су и прије поста, па му се чинило да постаје јачи сваком непоједеном кашиком. Понекад би му пало на памет мало топле чорбе, залогај качамака, а онда би се одаљио од грађевине па у ходу ногом обио краљевац и ољуштио…

Ишао је на први рок, да му газда исплати остатак дуга, о Светоме Николи, да би му газда поручио како су пазари окаснили, а све његово живо остало непродато, те га моли да причека, или да му на име дуга дарује једну стару кобилу, требаће му да јаше и да гони алат. Правдајући се да није продао волове, а да му се јавио трговац и поручио како је због неприлика у свијету окаснио вапор који у Дубровнику прихвата мал и гони негдје у свијет – газда се надао да ће овим одгађањем мајстор изгубити вољу да дуг и даље иште. Стога су одгодили рок на неђељу прије Ђурђева дне, а чим се заказани датум примакао, газда га је помјерио до Петрова дне.

Два дана прије Огњене Марије, бану мајстор Вуко Гордијанић с торбаком и из даљине загледа кулу Новаковића: видјевши да је издржала зиму, чиње му се још љепшом, још стаменијом. Загледаше подуго, као пролазник задивљен грађевином, а, у ствари, он оплакиваше свој рад и најзад одлучним кораком оде на кулу, ништа не говорећи. Домаћин се снебиваше и правдаше како није лако двије године држати мајсторе на кући, а још теже кулу сазидати, (као да је он овим подухватом Гордијанићу услугу и част учинио, иако му, осим капаре, ни пребијенога динара није исплатио), и да ће он, најдаље до Светога Аранђела, продати доста живога – волова, јунади, двизица и сву шиљеж…

Није ни опазио кад су му у руку тутнули чашицу ракије, као да газду није ни слушао све вријеме, већ на нешто десето мислио. Једва је пинуо и учинило му се да је точена у гашљиву боцу, да му се из тог гутљаја разлио гадан шмек, у позадини задњег непца, па даље у дубину главе, према тјемену, низ кичму, плинуло кроз ткива ка периферијама неурона и огранцима њихових огранака, као некакав хемијски, метални присен у томе пламену посувратио се и застао у корену носа – са мноштвом помешаних трагова и намах му се учинило да од сваког познаје порекло: препознао је чак и дах закивка од неког остатка лима којим је чергаш крпио дно на бакарном котлу: заједно с њим легуру калаја и бакра, са оних мјеста гдје је крпљевина замазиване калајем спомоћу вјештине ковачког вара; истовремено се њему придружио ћув оксидираног бакра осјенчен присуством нишадора и неког жућкастог густог уља које помаже да боље прионе калај; онда дах плијесни са дна чабра у коме је сазријевала џибра и не слутећи ово стање у коме се прославља кроз његове пренадражене живце и све нерве; горчину загореле пеке која је пробила кроз подлогу од сламе и снопа храстових гранчица; па дах оних протрулих шљива што их је прије времена обила маћа! Свега је било у томе проклетом гутљају осим и наговјештаја жежене ракије која уноси пламен у сва ткива, вазноси, куражи и кријепи и, ако јој се угоди мјера, бистри ум и бодри душу!

Увидјевши да газда више није ни способан да лажи учини прихватљивим за слушаоца, да се његово лице изобличило неком тврдоћом и безобразлуком, Гордијанић се намјестио на доксат, нешто промрсио, одријешио торбак, па се окренуо к Сунцу и опет нешто промрсио, кажу да је поменуо Светога Илију, па, једанак, тако вешто и тако хитро преко главе заврљачио нечесову алатку и она се винула преко шљемена куће, бљецнула је и свитнула у прелету као крило голуба баш кад је досегла врх свог узлета, баш изнад самог шљемена, и нико није видио гдје је нестала, нити да ли гдје дохватила кров у силазној путањи, са супротне стране. Уши су ухватиле само остатке некаквих бајалица и клетви, само њине одломке, оштре и опомињуће крхотине нечега што је долазило из тамних дубина гњева:

Дабогда… вет-и-лија да те не прође… и без ријечи отишао, а они су у чуду гледали за њим, чудећи се његовој појави и нејасним поступцима, питајући се шта је изговорио! Нашто је бајао, прошапта неко од укућана. Бацио је чини! додаде други. Ну, видите, куд се ђеде?.. Нестаде ко сјен… Шта-но баци?…Чини! чу се здвора. Мени се учиње теслу! Оде ли низа Шкрке? Ме-ш- чин не, но доловима… Тако су шупориле планинке, а млађа чељад кинуше да потраже оно што је бацио, али ни трага од тесле!… Пребискали су све са сјеверне стране: отврдлу паламиду и одрвенелу копри – ву, лопаре бљуштура и кућице штира… Онако збуњени остадоше задуго, не видјевши тачно којим ждријелом умаче. Чудили су се још дан-два, нагађали да ли је бацио клетву, шта је изговорио и понеко се присјећао како је само на трен начуо како је свитнуло из њега, као остатак оне ријечи, као муња, споменувши Илију…

Након неколико дана заборавише на њ, нико га није ни помињо више, нити га се ико сјећао. Само су, кажу, сутрадан по Огњеној Марији наишли некакви јабанци близу, погледали зид и не кријући дивљење, распитиваху се о мајстору.

41. И рече Илија Ахаву: иди једи и пиј,

Јер уји велики дажд.

42. И отиде Ахав да једе и пије; а Илија се попе на врх Кармила, и Саже се ка земљи и метну лице своје међу кољена своја.

43. А момку својему рече: иди погледај пут мора. А он отишав и погледа па рече: нема ништа. И рече му: иди опет седам пута (Прва књига о царевима: 19 (41,42,43)

Свети Илија је освануо ведар, као и седмица минулих дана, и што би се неко сећао Свтога Илије кад не зна на коју ће страну од силе послова, почев од вилања откоса( а прије тога ваљаа убрати љемежје (и добро се успут распитати да није кучак, онај шумар, шњуво по потоку, је ли обилазио дрвљанике, а умије се притајити и вребати тренутак да напише пријаву и одреди глобу и припријети судом…), па потом крећу пластидбе, па даље редом, све до приношења навиљака да се сијено не згржи и не стрли, да се утекне испод сабље божије испод звијезде небеске, а Свети Илија ће се гласнути или не гласнути, већ према његовоме ћеифу. Тек мало прије подне рекао је неко да ће родити љешници, чим није грмјело на Светог Илију: таква је гатка остала од старине.

44. А кад би седми пут, рече: ено мали облак као длан човјечији диже се од мора.

Али око подне наишао је облачак иза Шиљкова брда, бијел и лаган, нико није обратио пажњу на њ, али још не бјесмо сигурни виђесмо ли га, и како подигосмо главе да провјеримо има ли га још, а оно пола неба се затворило, потамњело, а онај малоприје бијели облачак постао мрки кумулус, вукући за собом нешто попут страшног сновиђења, од чега се сва земља замрачила: створише се ниоткуд згомилани црни облаци у комешању, из којих пресну танко, јетко…

… и јак вјетар који брда разваљиваше и стијена разламаше; ал Господ не бјеше у вјетру; а иза вјетра дође трус, али Господ не бјеше у трусу (19,11).

Праснуло јетко и танко, а затим рикнуло као да ће сва земља у сто комада: планине су се протресле и продимиле и једва су уграбили да виде како је шљеме плануло у трену као да је на њему било складиште барута, а онда се сва кула сасула у се и слегла са свом грађом у дивљајућем пламену, претворивши се у буктињу што пламса непојамном силином, упркос пљуску…

Било је домаћина да за све вријеме рада нијесу ни један трен сметнули с ока мајсторе и свеколику радњу.

Узалуд!

Само Бог зна чија је потоња.

Сви фале праведника, а знам их на десетине да се утријеше.

А ено, колико харамија, колико пустахија и безбожника што име се двори блистају и веселе!…

Свака нова кућа оће ново мјесто и нову грађу и нови камен здравац из осојне литице, или из дубока мајдана, да би се одржала, и да би добрим здрављем и чељад сачувала.

Сличне судбине била је и чувена Кула Шпијуновића.

Њих су најприје мршкали и одбијали са свакога скупа, али временом се и они оснажише, осоколише и упечобразише, па се не чињаху гори од сердарских и војводских кућа. И што је најгоре, брзо се показа да се без њих никакав посао нити икакво прегнуће не може започети.

КУЛА

Још док су зидали, још прије но што су започели горњи бој и стали размјерати отворе за прозоре, главни мајстор је изговорио: Биће то зорна кула! Тако прихватише и њени житељи и тако остаде: – кула! 

Та сура грдоба израњала је неприродно из каменитог брежуљка и њени зидови би се од најмањег пљуска напили влагом и још више посивјели усред љета, некмоли у вријеме дугих јесењих киша, кад би се сва скрушила и подсјећала час на какву животињу на издисају, час на олупину некаквог пловила, па можда и на остатаке баш оне Нојеве барке насукане на овом каменом брешчићу.

Виранија, просукача, сарлама, јатара, кавгара… само су неки од назива којима се именовало њено појављивање… 

Камен којим је зидана изгледало је да је још при уградњи био изгорио и труо. Осипао се и крунио, лако примао влагу, али се овако наслаган и укалупљен некако држао.

Кула је израњала нагло, између неколико рахитичних стабала дивљих крушака, обраслих биљном губом и лишајем, а огрозделих паразитским гљивицама и броја – ницама пужића између пријетећих бодљи поганог крушковог трна што су избијале упријеко из самог стабла, неприродно дуге и танаке, а оштријe од шила.

Чинило се понекад да пред очима смањује и ураста, а потом опет надима и шири, поклопљена сурим кровом отрулих букових штица, што су се искоритиле, усукале, истурле и уврнуле по ћуди негдашњег живог дрвета.

Кисле си у трулиле, па бубриле, сушиле се на мразу, вјетру и сунцу, па пуцале и опет кисле… те дашчице убоге што су чиниле кровну покривку, подијељену на пет дјелова, гдје је сваки од браће имао свој удио у крову и о њему се старао, па је била кућа шаренокровка, да би кише и сњегови све уједначили и поравњали као што је и вријеме уједначило браћу у гробљу.

Час корњача, час набрекла, деформисана печурка. Час би се пролубила, час наклобучила. На њој са западне стране ред ћоравих прозора, и сваки је од браће добио по један а са источне двоја неједнака врата. До њих су водиле криве скалине, сло – моврат скале, од остатака зидарског материјала и другог шкарта.

Браћа не бијеху наслиједила само врлине својих предака већ и злобу, пакост и сичију, да би је свако на свој начин усвојио и развијао, вјерујући да само он слави своје родитеље и претке на прави начин, преносећи свијету њихов неисказани, али негдје подразумијевани завјет.

А завјет је казивао да је њихов отац Тодор, надалеко познат као Тојо, био трговац најмудрији, највјештији, а да му у свој војсци краљевој по љепоти равнога било није… Тај је, погледнувши буљук од триста педесет брава, знао колико је ту меса, а колико кала; никад му се није омакла погрешна ријеч. Е, сад је сваки од браће вјеровао да само он носи све Тојове врлине и да баш он овим искривљеним вра – танцима, и овим наказним скалинама, то на најбољи начин потврђује.

Они, међутим, бијаху поносни на њу и звали су је Кула. Већ пето кољено, знаваше колико је у њу саони камена, шодера и шкале, колико калица пржине отишло, колико мистрија цимента, колико врећа клака и колико се глијета затупило, а колико поломило док су ћоше њене окресане, да би стале у вертикалу под висак…

Нико није спомињао ијед и пизму, ни толико коркијање у свакоме од дјелова док слушају како се тели крава, не слутећи да ће побацити јер је већ данима глодала празне јасле, а љиљчић брсти, мало већи од домаћинске метле, дочакала би као спасење; тамо негдје у другом ћошку шмркљале су овце, збијене у туљак, једна уз другу: помахнитале од глади, умишљајући како је руно сваке сусједне, у ствари, најљепше најмирисније сијено, па би се рано опасле и оскубле и тако очерупане изашле на студен – док су се над њима горе гложила браћа, мислећи како је свеки однио више него му припада, а толико орни и жељни подела, као да ће их подела одвести право у васкрсење. Сваки за себе мишљаше да је најпаметнији, па кад се одвоје, сваки ће своју памет на најбољи начин показати.

Давили су се апом животиња која је избијала одоздо, а животиње, опорим смрадом дувана дивљана и лармом што се сурвавала одозго, великом пизмом и сичијом, па мржњом пламтећом и суровом.

Одувијек су потомци чували предања и знали шта ваља, шта не ваља. Из рушевине нико није зидао, нити се једном утуљено огњиште икада више обнављало на томе мјесту.

Зато су житељи, с научним умом, и у нашему селу мислили друкчије. Себе су звали позитивистима. И нашли су многе примјере гдје су куле, тврђаве, па и цијели градови, зидани остацима гробаља или споменика…

А они који се држе предања, вјерују да мртви никад не остављају своја кућишта, нарочито, ако су их сами зидали и залили сопственим трудом и знојем.

Природно је да душе изумрлих станара обилазе и бране своја огњишта, као резервна мјеста, дође ли до вескрсења да се нађу на мјесту које су највише вољеле, или вребају одатле да се изврши нека правда. Обилазе драга, а скровита мјеста, промећући се у тице или облачиће, у повјетарац и лахор. Свраћају на изворе и посједе које су стекли, погледну и грађевине које су подигли, тумарајући туда и ноћу, ако су нешто неповољно затекли.

Али како су математички умови и логичари наступили тако су се и духови помјерили ка насељеном крају. Почеше се гнијездити испод стреха и на таванима нових кућа што су власници осјетили.

Појаву је понајприје опазио Тиодор који је само дио љета проводио у крају не би ли одахнуо од варошке врвежи.

Једног од оних, продужених, мирних сутона на измаку августа, она се створила или утворила, обрела се ниоткуд, казала да је из града, с пазара, окле ли – са сједнице нечесове рекла је, не бих се заклео да није и засиједање изговорила, а је ли Мједено гувно или није спомињала, вједомо не знам, само сам јасно чуо њен пискав глас у нестајању, као с другога свијета. Сав сам настрнуо, а иза тога ме студени зној облио, као у сну… Спомену ли Мједено гувно или не, ко ће знати?… Чуло се само да је на – ишла и искала осолак соли, а у исто вријеме је једна посјетила воденичара; – а једна, иста таква, само коју недјељу раније у пећину свратила код Станише: Уљев је био и дан неотворни! Громови су грували и ломили литице; лило је низа стругове и прла, ваљало дрвље и камење, а она се само као сјен створила и села уз огањ и не питајући, сува и мирна као да је спустио дах анђела… И прије но је заустио: „А окле си?“ Она је, као да је сваку његову мисао унапред читала, одговорила: Била сам на сједници! Чујеш ти сједнице у овим бобијама, гдје се за годину ни два вука не могу срести, у овој пустињи, на овакоме дану, на овакоме кијамету, ђе се планине урвају, а воде све однијеше у сиње море! Те он, у чуду, спрам ње сједне уз огањ и како је смотри, спази да су јој стопала наопако окренута, па он – а знао је варку – брже-боље пробро од најјачих кијака, па оним угарком по ћуши! Свака би пала у несвијест и више се не би пробудила – а она једанак: Чик удари, приудари! А он, знајући враџбину: Станиша удара само једном!

Е, иста је Васу искала осолак соли!

Тих дана се из њиве, по казивању, из лиснате шуме причаника из тог скровишта, појавио Мајкут; потом се лењо, као да зачикава, увукао у бујно зеленило 

притака, да одатле вреба прилику како би се приближио кући. Чеко сам га с љутијем шишем да дође пред врата да му га сјурим прси, а он: како ја к њму он тако вјешто умакне, и не окреће леђа, и не плаши се. Скоро пришао до доксата, кад га је Тиодор срео у исти мах чула су се три гласа, као с другог свијета јасни, али танки и далеки. Препознао је Мајкута заповиједника швапске патроле.

Јављао се о годетима: О Благовијести, о Цару Костадину, О Светоме Илији, па о Великој и Малој Госпојини… А онда, почетком Михољег лета, с вечери, у одређен сат, кад се дијеле ноћ и дан, кад се огласи ћук из Глогова потока, кад писне јејина из Мочила, она што је искала осолак соли.