Лабуд Драгић
ПОНЕСОШЕ ГА ДОКТОРИМА
На глас да је све тиши и да све ређе отвара уста, да полако „губи ријеч“ почеше се
окупљати. Оне, често исколачене очи, испод намрштених чела, пуне наредби и претње,
као и сугестивни погледи праћени речитом мимиком, говорили су више од ријечи. Више
од вике. Понеко је дигао прст и дао знак да се ћути. Понеко само пустио оно псссссссст!….
Чекало се да се чује најпаметнији, иако је мало ко признавао да баш њему то звање не
припада. Тако узев, сви су били најпаметнији, али жагор спласну кад угледаше Пунишу
да се попе на трупину поред дрвљаника, очито с намјером да се обрати:
„Ако мене питате, људи“, поче он… „Ако ме питате, а видим да сви чекате шта
ћу рећи, не бих га покретао прије но видимо шта нам је све на располагању!“
Настаде тајац. Све ћићну, и као да то бјеше додатни подстицај, те настави: „Он
је сад ко пихтија. Сви су његови власци и живци омекшали. Велике је напоре имао
током живота и све је у њему отањило и ослабило.
Уследио је шапат одобравања, неки стишани хук, јер им овим ријечима
Пуниша скиде терет са срца.
„Прво да пробамо с овим што имамо.“
„Најприје да му се завије струна, па онда тек мелеми, чајеви, па ако треба да
поручимо и за гатара, и за травара, и видара, и на крају за државнога доктора, кога
признаје јевропска медицина.
Па тек ако ништа не помогне, онда да га кренемо и понесемо у државну
болницу, па како нам Бог помогне.
Али га из куће не бих помицао док све не испробамо.
Ако бисмо га нагло покренули и наниже низ ове сунтулије и јаруге – све би се
у њему потресло и разбило.“
„Би ваистину!“ додаде Момчило Лабуран, „исто кано презрела тиква па,
уколико је дигнеш с њиве, осјетиш како су се у њој све шпице сасуле.
Но прије тога, пробао бих свим чајевима и љекаријама за које знамо.
А ту су чајеви од линцуре, сомине, мелеми… Могла би и капца дреноваче.
Волио је он по чашицу дрење најутро.“
„Право говориш Тадија. Нема тога који би ти једну мого порећи!“ гласну се
Стојадин Лабрњаш! „Послије бих поручио за доктора да дође с државном пратњом
до Лопата, а ту да га сачекају наши с коњима и доведу овамо.“
„Ма нијесу њега сатрли само тешки радови – рудници и секања! Њега су
највише сатрле пријеваре, лажи, подмуклости… То је њега раздрло изнутра, то му је
отањило све крвотоке и живце и срце му сагорело!“ огласи се још једном Пуниша.
Да га је убо трн, знало би све село, камоли кад је занемого. Како не би знали?
Ако је њега нешто забољело, осјетила су једанак још тројица. Људи су долазили до
сазнања помоћу снова и предосјећања, а неретко су западали у једно посебно стање
и то су звали сјен. Сјењало ме је нешто, била је изрека која објашњаваше то стање.
Имо сам неки сјен да ћеш избити неокле!
Кад год се враћао однекуд итали су му у сретање. Највише би добијао онај
који га је први срео.
Тако, кад се из Америке вратио, Ристо доби празну шкатулу; од карте је била,
али љепша, но да је ова наша од злата! Наши не умију направити тако.
Тамо су тако вјешти да ти замаштракају очи, да те заведу трицама.
Па опет неку ћесу у којој бјеше остатак хране што је претекла са дуга пута од
двије-три неђеље. Друкша од наше и комат укуснија.
Не знам коме је допала бритва.
Нијесу залуд итали да му крену у сусрет.
Било је уза њу и гладило, њиме се оштрила, али ваљало је имати лаку и вјешту
руку. Мало ко је то имао. То нијесу биле руке но канџе. Сваки је мого наздраво
скршити љемез, искривити мотику, или сломити косу преко шипке!
То нешто заголицало би најодважнијег и он би се упутио ка месту ђе је невоља.
Начин обавјештавања био је као код тица. Или тачније, као код дрвећа. Кад лане
сјекира и начне прву букву, накостреши се сва шума! Па како не би чељад дознала да
је занемоћао свјетски путник, морепловац, и потоњи вјесник леворуције! Већ
неколико дана касније сновало се како да се однесе докторима.
Два непомирљива става сучелише се око тога како да се граби, да се омиче, спасе
боник: једни су предлагали да се крене одма, да се спасе живот онога који нас је повезо са
свијетом и још је довео леворуцију у ове бобије (обећао нам свега што немамо, а највише
мира и сигурности) – наишли су на жесток отпор најближе својте, а онда и остатка села.
Зар да га оваквог покренеш? Ровит је и сав као пихтија. Чусте ли шта рече Пуниша!
Стресли бисмо га на носилима, да му ни бечки љекари више не би могли помоћи.
(Бечки љекари су овдје одавно били друго име за Свемогућега ‒ јер они враћају
у живот не само оне што су га напустили и закорачили пут гроба, већ, зборило се, они
хватају људску душу која је утекла из тијела и враћају је натраг. Сила земаљска и
права замена за Господа нашега. Јер није посо Господа да враћа душу у мрца, има он
много сложенијих послова и обавеза. Зато су били важни бечки љекари и зато су се
надалеко прочули.
Ај ти сад зареди, од Миоске до Густе Букве и васкрсавај бабе, а вамо пропадају
важне ствари и толики откоси. А то што бечки љекари могу… Страота је причати!
Све што је батал у теби они изваде и ставе ново. А најпосље и душу врате баш онако
како је Господ васкрсо онога Лазара.
Други, разумије се, вјеровали су да су паметнији, тврдили су да је он још јакога
здравља и да је то само тренутна немоћ, па ако сачекају, може се десити да сам од себе
оздрави, а можда би се и околности могле измијенити и олакшати му: могла би и
леворуција нешто повољно учињети.
Сестра му, она што га је пратила у Дубровник, од њега старија повише година
и већ прошла стоту, у повјерењу се на жалбама пропитивала – да није ђе у другим племенима, тамо неђе у Ускоцима, у Шаранима, или ђе у Пошћењу, да нема у
Головића, да није ђе остала каква поштена а затрајала ђевојка, која би дошла у
домаћинску кућу и радошћу дјечјега гласа је напунила!
Треба да видимо шта ће предузети Комитет, писну неко из позадине, али није
било лако разабрати је ли она у црној марамами, што је на трупини сасијецала чапљан
за прасад, или Радојица пискавог гласа, с тешком леворчином без цијеви, иза појаса.
Треба сачекати и виђети шта ће они предузети, рекоше они што су били упућени у
државне послове и тајне леворуције.
Можда ће послати летећу машину и падобране. Вилењаке, балоне и змајеве,
које испод облака гони петрол!
Ми још не знамо о њему ништа. Можда је био у висинама Партије и први до
Лењина. Тек ће се то дознати! Преко Америке и Чивута све повезано.
Непоколебљиве у ставовима, двије струје замрсише судбину боника до судњег
часа.
Разврзе се ларма.
Најгласнији бјеше Вилотије, галамџија, а кад забрбуска оноликом лабрњом
никога није могло запануту ни да прокамени.
А грохотао је као из пећине, да ће он сам Леворуцију носити, али га нико никад
под носилима видио није.
Узаврелу грају понекад би претрго жестоки Мркоје Мргудов, да га је важно
што прије ставити на носила и понијети докторима, јер имају сва средства за
спасавање живота. Зна он и био је једном близу доктора и видио сва чудеса од
гумених црева и везица, па разних бодљика и цевчица помоћу којих извлаче крв из
боника. И они су имали многе разлоге на својој страни, па ако доктор оцијени, да га
носимо. Окупише се из Корита из Субадња, са Главичина…
„Нема ту чекања!“ писну Комесарка.
Глас јој је оштар, заповиједан и злокобан!
Ћутке се окупише ујутро, па шапат пређе у жагор, а онда се издвојише
неколике групе.
Једни чврсто решени да га понесу докторима.
Други опет да се мало причекне да се не брза. Но, да видимо! Може Бог дати
да се ковјесне и отме.
Ријетко су бивала носила у селу, вазда их негде затуре или однесу они са друге
стране планине. Тобоже, код њих је више повреда и погибија, па стално грабе носила,
помагај Господе!
Окупљали би се људи као челе на неки знак матице, само челињем друштву
разумљив. (Његова нећака, Сарапка… и како је све нијесу звали, још је најмање
педесет година, доцније говорила да је он довео у село леворуцију. (А знао сам ту
погануљу, ебли је магарци и њена леворуција, а нарочито њена људска права!) Зато
му је на гранитној плочи ставила лик који је посве одговарао оном совјетском
револуционару с наочарама, иако је свима знано да Јоџо никад није ставио наочаре,
ни кад је косу откивао.
Како га дигоше из постеље, ко из гнијезда, около остаде снос завезака, бочица,
узлова, ћасица, шоља, цкленица, ћумица босиљка… церових кора и липове лике, куванога сапуна и воска, листова оне траве што је зову јелењи језик и слатке папрати,
сомине и клекових бобица, да би с толиким љекаријама мого барем још десет година,
него навалише диваније ‒ да га носе.
Расположиви мелеми и љекови нашли су улогу у истеривању неочекиване
бољке: давали му да пине линцуре, сомине, и убојнога камена, па онај напитак од
горског љиљана, коју неки зову трава жућеница, трава од утробице, и од церове
коре, и од вријеска, и неки лијек што је једном давно била донијела нека баба из
Миоске, па чај од врбовога прућа. Па онда неке тоноте за скидање уклина, нечесове
тисове крстиће завезане и омотане црвеним концем, против чини и злих очију, против
враџбина…
Кад не би бољитка, неко се сјети да отправе једно момче, да отрчи у Коњев Лаз
и нађе Мира Гаљка с поруком да им пошаље Књигу Пелагића. Али тај Гаљак се
једном давно био споречкао с Јованом, још прије леворуције и то тако жестоко и тако
јетко као да се више никад састати неће. „Па драго му, реко је Гаљак, има чељади и
без Леворуције.
Брига је мене за Гаљка – свијет је препун чељади, рече Јоџо Леворуција. А
гледај сад, Гаљак му треба, код њега је Књига Пелагића.
Иако болестан, знао је да ће се Гаљак накостријешити, да ће му се дићи коса
на глави чим помену његово име, знао је да ће му се у подвољку скупити гука
зловоље.
А и гласник, имао је времена да смисли како ће се огласити и двоумио се да ли
да каже Јоџо Леворуција или Јован Сарапчић, носилац ордена Сува-Рова!
Лакци кинуше, пружише корак, Боже помагај!…
(Ех жали Боже, какве смо ми гласнике имали, што су наобдан стизали до
Цетиња, о гутљају воде и корици љеба ржанога, и натраг, па да не бјеше једнога
поштенога лелекача, никад им нико, ни с пола ријечи, не одаде признање, камоли да
им даде какав орден, златну медаљу или признаницу; ни пуце од луминије, камоли
златну значку! Ма ни колико је кошчица испод колијера, нити икакву сличну
дрангулију). И знао је да памет с којом је отишо неће бити слична оној с којом ће се
вратити, нити ће у повратку корак имати толико лакоће и самоувјерености, као сада
кад креће на повјерљиви задатак, по књигу која има вриједност реликвије, попут
чудотворне иконе, јер се у њој крију одговори на све људске бољке, и ту је списак
свих трава, мелема и спасоносних напитака, како би боника од таме вјечне одмакли,
макар за један педаљ.
А је ли се струнио или су му се замрсила цријева, или га је протисло иза плећа,
или га је виснуло на ожичицу, или је сијерма, или заштук, или је на сугреб стао, или
нагазио на чини, које леворуција и не признаје, или га је погодило зло око што
леворуција једнако пориче – то ће казати доктори.
„Шта те боли?“ питаху.
„Све ме боли, а понајвише мојих деведесет и седам година и сувише ме боли
што нема оних који су памтили моју славу.
Нема оних који су ме сретали раширених руку, с ријечима добродошлице: Ђе
си људски сине и свјетски комунисто, громе небески, страшна орлушино; морски
вуче; краљу горских трава и узданицо хајдука и витезова… и пролетера… и понајвише свјетске леворуције! Мећаво и олујо! Здуачу и вјетрогоњо! И предводниче
леворуције – додала би манита нећака Сарапка… И следиле су још небројене титуле
и похвале. Нема их. Мрдеља, па Тиодор, Станиша, Јован, Радуле, Стојан, Маркиша,
Новак, Радивоје, Грујица,Муса, Марко… Броја им нема… Они су можда и слутили ко
си ти, а овима нема ко казати.
А ђеца њина, она што бјеху макање кад се ја укрцах на вапор – сад ено оронули
старци. Не познају ме. Претварају се. Одмахују главом кад им кажем ко сам. Нијесу
ни везира познали. Нијеси ти онај, кажу. Знамо какав си био прије него си посто
Велики Везир, знамо ми Звездана, комиту, пјесника и перјаника. Ако си ти онај, ђе ти
је ожиљак од ножа испод вилице? Ђе ти је она рана кад те пробило неколко метака
у оној кавзи на Староме гувну? Ђе ти је она посјекотина од косијера преко длана?А
куд ти се ђеде онај дубоки ожиљак на вилици од чапора кад си пао са окресанога
цера? Нема твојих најважнијих биљега! Утопио си се у сало. Округао си, и гладак,
и блијед. Није ти ни глас који је био. Прошо си као вода. Нијеси ти више онај вук
трогодак! Нити си она ријека што урла, хучи и риче нотњо, док ваља дјелове
планина у сиње море! Нијеси ти ни прашина оне воде, ни одјек оне силе!
Нема ни онога што је познаво свјетске журналисте и свјетске заштитнике вода
и ваздуха, који су бринули о здрављу земље.
Па колико ме боли десна рука којом сам туко кулаке док сам био у Удби, те
гонио одметнике и противнике леворуције, све оне што су пријетили поретку,
угрожавајући мир и закон! Једнога уватисмо у Глувом долу, једнога у пећинама, а
једнога у Паљевинама. Онога из Папратњаче сам најжешће туко и од њега ме рука
почела бољети. Онога Гојка, што је био добар домаћин. Чуо сам да је још жив и да је
код њега неколико листа Књиге Пелагића. А на тим листовима су мелеми од убоја.
Кад би неко био вјешт да му их измами, барем да ми овој руци лакне. Јер колико сам
ја њега био, толико је и он мене! Бјеше тврд. Куда год да га шинеш, ко да по буковоме
трупцу удариш. А можда је и био букови трупац, па шта ћеш трупцу доказивати
свјетску пулитику и свјетску леворуцију. Боље да га нијесам диро. Рука ми пропаде
колико сам га био! Држо у сланој води, у трини сијенској, откуваво. Не
помаже.Најпослије се сјетише те ми донесоше мокре конопе. Имаше једнога синовца,
послушан бјеше, те ми је једноман воду доносио да квасим конопе. Но, гледај јунака!
Извали он шљиву за коју га бијасмо везали и с њом на леђима и товаром земље у
жилама акну да бјежи!
„Е нећеш, мајчин сине, нећеш умаћи леворуцији!
Па да је деведесет седам мрава да их чоек броји, па да изгуби цијели дан. А не
97 година! Сваки ме дан заболи нешто. Ето, сад осјећам и оне убоје од комита, од
џандара и од швапскије патрола, и од шикуције и од милиције. Па оне убоје кад сам
бјежо пред пољарима и котрљо се низ точила, чини ми се сваки се онај пиљак утиснуо
и спојио с неким живцем, и сад им тешко да се раздвоје. Па и онај оштри пиљак што
ми се угњијездио у потиљак носио сам више од шесет година, и сад он оће да изиђе
из моје главе, па му се зар мука растати и боли ме. А прогунути ништа не могу, но
ме вријеђа сваки гутљај ваздуха, некмоли воде.
Кад би окле био какав поп да му све исповиједим. Но побисмо и њих, ђаво
однио! Ками да је иједан осто! А драго му па нек их нема. Ђаво однио и попове!
А да не би да ти уготовим? Прошапта му се она што је дробила чапљан.
А падао ми је на ум готовац, али кад би био вјештак да ми га привије… На
стомак? Еј, кад би се нашао вјештак да ми га привије изнутра, да ми желудац осјети
топлину цицваре и да се заситим, горски кукавац. Стомак ми је ледан и пун празнине
у којој се само хладноћа шири. А ту је живот! А живот оће да је пун! Кроз грло ништа
пропуштити не могу, но ме вријеђа и боли као у зеницу да ми трн стављаш. А има
дана кад ми је у стомаку огањ! Еј, да ми је тада снијега да се наједем, да ми ту ватру
у утробицама утоли и загаси! Онога са средине љета, оног најбјељег, што је падао у
тишинама југовине и не сувише студених ноћи! А готовац да ми у желудац ставе,
или привију на стомак, на срце, топао би ме повратио.
Одавно ништа не једе и дуго болује. Ишчилио, као мауна на илинском сунцу.
Кожа му провидна и кроза њу се виде жуте кости. Посветиће се вједомо!
Е, кад би дошла Војка Тодорова, да уготови на младоме скорупу и сиру, па да
га пусти да се развуче.
„Срео је“, поче нећака Сарапка, „срео је Бајо Стојанов кад је носио трнокоп
ковачу, срео је Живку Настину и питала га је ли се Јован женио: поменула је, више
као за себе, ко не хотећи ‒ да неђе у Прекобрђу има неудата ђевојка, постарија… Не
знам је ли помињала да л би се удала за старијега. Нити је ли поменула Јована
морепловца, Јована Американца!“
Револуционар одмахну, а нећака настави лажном љутњом, што је тако олако
одбацио причу о ђевојци из Прекобрђа.
„Шта ћемо ако те уграби смрт?“ питала је.
„Онђе поред струге, десно, онђе ђе смо сви од старине, ђе су сви наши.“
Грабили су се за тај дио гробља: вјероваху да ће одатле почети васкрсење.
Мишљаху: ко је ту лего, већ је напола васкрсо! Јер Господ Бог, Господ над војскама,
није диванија, неће он прескакати ограду ко Вушко Дукин но кад дође, ако икад дође
(а доћи ће вједомо!), ући ће како му и доликује, на врата, као прави господин, и прво
ће се осврнути по десној руци (ту су све слуге његове) и све их пробудити. Благим и
родитељским гласом: Устајте! И сви ће праведници за њим кренути. А они који
остану нек размисле како ће им бити.
Спрва је било доста мејста и сви су вољели да легну на комоцији, али
временом отјешња и не остаде ни да се закопа маче, некмоли Јово Американац,
доцније прозван Леворуција!
„У онај наш крај више нема мјеста, наколи бисмо те скалупили!“ рекла му је
полушапатом нећака.
„Вала ме калупити нећете, ни ломити, ни кратити. Кад сам осто уцијело толике
године, а било је иљаду пута прилике да ме преполове и прекалупе, нећете ни ви.
Покојни Павле се ено пружио и заузео два мејста!“
А покојнога Неђељка – кад смо га оно откопавали да ставимо Новицу –
нађосмо да се окренуо на прси.
Томе чуду је само Пуниша био кадар дати одгонетку, и од тад, а и отприје,
Богами – држимо да је најмудрији међу нама!
Оне године, кад је била она шпањолица, кад смо и по двоје-троје на дан
сарањивали – оне године и Неђељка. Грабило се да се не држи мртац у кући, ради
остале чељади, па како Неђељко бијаше изгубио ријеч – сви се сложише да је пустио
душу.
Како му је земља извукла слабост, он се пробудио и покушо, па се и обрнуо на
прси.
Жива га ставили! И отоле је на нама проклество!
„Мене ставите усправно!“
„Како ћеш се одржати? Како ћемо те спуштити?…“
„Па привежите ме за стожину и спустите у дубину: а на онај дио изнад земље
прикуцајте дрво попријеко, те начините крст“.
„ Ђе ћемо петокраку?“
„Испод крста. А може и без ње…“
„Напишите само Јован Сарап, а ако нема ђе стати Леворуција, немојте ни
стављати, али барем с друге стране додајте: Орден Сува-Рова“.
„Никад никога тако нијесмо копали!“
„Мене тако и никако друкчије!
За леворуцију је казао да ће доћи из Русије, а кад је у Русију стигла мора и код
нас доћи, јер смо с Русима одвајкада браћа!
„Не да смо браћа, већ смо од почетка били једно, па не знам како смо се
раздвојили, бем ти Господа!“
„А шта ће нама леворуција? То је за велике градове и државе? Ево, погледај
каква нам је корист била и од ове?“
„Леворуција доноси напредсак и бољитак“, гласну се Комесарка.
„Исто је било и прије“ омаче се некоме.
„Није, Бога ми! Била је, колико ја знам, само једна ћускија, а сад их има три“.
„Е, жива ти је истина, имамо више ћускија, али колико смо волова и крава
заклали? Колико кућа запалили и још: Колико смо чељади низ литице ћушнули, или
у јаме сурвали? А ти си баш наређивао да је то главни задатак леворуције. Понављао
си: Да стрељамо, да стрељамо!… Кога сад да стрељамо? Ако би и дошла права
леворуција, ми не бисмо више имали кога стрељати. Залуд би долазила. Видиш ли,
очи ти испале! Што са судом, што без суда! Па сад на свакога чоека дође по ћускија,
а прије леворуције сви смо се служили једном и све смо послове постизали. И ево ти
је сад: ти онемоћо, а ми остарали. А ти кажеш да је леворуција донијела напредак и
индустрију.
И онда се неко досјети: Манте се људи Књиге и лакрдија, ко би сад нашо те
травке и мелеме, но ајде да га носимо докторима. И колико би дланом о длан, скупи
се око куће више од десет друга, саставише носила, потурише губер, покрише
поњавом и утегоже везама, да им не испадне, а има иљаду мјеста до државне џаде ђе
може испасти ко бритвулин из џепа, и нестати ко чунак у брдилима, да га не можеш
наћи неђељу дана, ко зрно просено у гомилу сува грања.
И кад је у присутнима сазрела мисао да га носе – сви су били ту.
Кренуше ко вихор!
А ваљало је прескочити најприје Рзачки поток: иако се чинио мален, а преко
љета и слабашан, кад наиђе бујица, пробије ровове и амбисе, да их ни јелен не може
прескочити. Направи ново корито, па га напусти, а оно раније заравни и напуни поломљеним стаблима, дробљеним камењем, муљем. Ни најспретнији хајдук без јада
проћи не може.
Треба се некако провући између, потурити носила, па се окренути ка овима
иза, па додати онима што чекају на другој обали. А тих обала је било барем три или
четири. Кад пређеш први јарак, дочека те дубљи, који нијеси ни примијетио, па ако
се из њега некако избавиш, дочека те високи бедем.
Колико их је било?… Лакше је било прећи делту Амазона, но обале Рзачкога
потока!
Иза овога је следовао Манити поток, са залеђеним прескакалима, за која су
казивали да су смрт гледаћа, па Ријеку маниту прегазише и наставише једнако као да
су газили млаквину, а не студену Морачу, па Лизалски поток, па редом, еј колико је
потока!… Колико прла, клисура и гудура, па ждријела ускије грла…
Мали сам тада био, па сам вирнуо само кроз прозор, према пржини онамо.
Спазивши их како се крећу, како хује попут лавине што се тек покренула и
клизи благом падином, уламајући се под цкладовима, па се опет избочујући на
брежуљкастим површима, како би туманула као вихор, минула иза јаворја, па низ
Ландупов луг… Суљнуше се напријед кроз врбе и право на поток као да га нема!
Напријед, пред носилима, била је барем трећина, пробојна снага, па око носила друга
са бочним пратиоцима, што су застајкивали и мијењали мјеста, поправљајући
покривке на носилима и затежући повразе, а у позадини они који су пратили кретање
и по сопственој процјени утрчавали под носила, ако би се неки саплео или посрнуо.
Сама носила, у средини, бјеху издигнута најмање за главу изнад свих, покривена
црвеним губером, па за том положеном заставом група у резерви, али опет сви као
једно тијело састављено од хитрих покрета, ногу и шапата, изгледало је као да носе
Ковчег Завета, као да бјеже пред војском фараоновом, па су самосилице акнули на
поток као да га нема.
Преко залеђеног стијења, ваља, ридника и преко вирова довикиваху једни
другима, саплитаху се и падаху, а носила једнако остајаху изнад њих у ваздуху, да
лебде и да се крећу.
Видели су то они из задњег дијела колоне и понављали Виђесте ли људи!
Виђесте ли!
Напола испијена килењача ишла је шутке од руке до руке, а они испод носила
искали су почешће, тражећи замену док пину. То би им додало снагу и преполовило
терет. Већ се могло назрети да колона испушта прамичак огњене паре на којој лебди
Леворуција, под новим губером наше гласите ткаље.
Виђесте ли људи, хтедох, али стегох грло, стиснух усне, мора да је светитељ,
мајко Божија, како остаде да лебди кад сви попадаше.
Савлађивали су кланце и препреке на козјој стази, као да царским друмом
језде.
Бјеху клипили колико их ноге носе, да уграбе и предају га љекарима, који ће
наћи лијека кад чују да је он први казо за Лењина и довео леворуцију у Кокошињи
Нуга. Они што су напријед ишли унеколико су и гледали и бирали гдје ће стати, а
они позади су газили напамет, мало подижући носила, да се не саплету, а ако се
спотакну, бивало је да акну, посрну и погнају ону двојицу напријед..
Пут се наједном претварао у тунел од жилавог растиња с обе стране стазе. Под
тежином снијега, крошње су се савијале и уплитале задржавајући снијег, те су
правиле заклон, чинећи током снијежних зима прави тунел.
По овом растињу је и цијели заселак носио име – Дријење!
Синоним издржљивости и здравља. Опјевано у пјесмама и дубоко укорије –
њено у народној свијести, као и у тлу на коме расте – омиљено воће са својих слатких
и љековитих плодова, погодних за сирупе, сокове и приправке, а нарочито ракију
звану дрења – ово воће је расло за свој рачун без ичије пажње и његе. За љековитост
дрење у ограниченим количинама, сви знаваху, али никад никоме није успјело да се
савлада и задржи на предвиђеној мјери.
Отуда се вјеровало да ће и сами пролазак кроз тунел од дријења повећати
изгледе за опоравак боника.
Дрво бјеше чувено и по томе што су од њега прављене несаломљиве батине,
а по једној се надалеко прочуо и јунак по имену Будалина Тале.
Свјетлост која се пробијала кроз снијежни покров тунела, била је као
нестварно обасјање, те се пролазнику могло учинити да иде кроз портик који би
могао водити у предворје каквог храма, или право у рај.
Но, дријење је имало куке и чапорје, па како су итали, тако и засукаше
покривку, а понегдје и очерупаше сасвим, остављајући боника без дамара топлоте, па
се боник огласи јауком, те га изнова покрише и умоташе губерима, а онда везама
здиплише и утегоше.
Посагните се, или нек уђу под носила ови мањи растом, докле га пронесемо
испод чапорја.
То је подучавао Вилотије Лабуран.
Колико још даље бјеше заскока и проскока, па низ међе, па опет преко грабина
и наниже низ урвине, на Лединке и Лаза, па на Ђавоље Ђатло, па на Вражје лази и
Манита прескакала, јер је ријека савијала и кривудала, па су је морали и два и три
пута прелазити, (са ове стране на ону, па опет са оне на ову, јер су обале бивале
врлетне, окомите), или ићи около, иза планина, а тамо би се сви смрзли с боником!
Одатле на ледене врљике, које ни куна не може прећи, ни дивља мачка ни јеверица,
ни пух, а да се не склизне и у студену воду не умочи.
А Јован с носила псује: Бем ти Господа и понекад јекне, помене Навијорку, па
проговори и неку инглешку, а умио је псовати и по инглешки, па онда изговори:
Сакараменто, и онда помиње Свјетску леворуцију, све нешто трабунећи о тој
леворуцији и Ордену Сува-Рова! Да спасу онога који зна име најјаче медаље на
земноме шару, онога ко је потписао да је приступ свјетској леворуцији у заселак
Кокошињи Нуга – отворен.
А онда наиђоше поред бодљикавих стреха, гдје у засједи чекаше погани Срдан
Грдановић са запетом лунтом:
Свеке године ми оштетите стреје, развалите штицу и кровове ђаволишете,
вуцајући тамо-амо те ваше гарибе!…
Катргате дан-ноћ, швагате, кланџате, и ганцате ко да је ово алај-бегова слама,
а не срце моје ђедовине и прађедовине! Но идите старим племенским путем, куда
вам је Господар одредио још прије Владике Петра.
А кад пролазите кроз срце мога имања, као да ми кроз моје срце пролазите, а
да вас шаљем на племенски пут одозго преко лисника, или на капетански наниже низ
прло, да се спрцате – сви ћете у један глас гракнути, да сам вас ја поломио и
сургунисао! Па, и дабогда се и поломили, само да вас је мање. Не можете ви без
доктора! Шта ће вама доктори?! Умрли су и бољи и здравији, па све ко да ништа није
било! А ви алакнули с тијем кожуком низ вилајет! Но се вуцајте, е бих вас најрађе
постријељо, но вас нема ко маћи с пута – но да ми тун баздите и поганите овако
лијепу земљу!Моју ђедовину! Знам ја вас!… Оберете ми шљиве, поарате и друго воће
а нарочито јабуке. Знам да сте жељни свега кад се сјурите из оних бобија!
Тако загрохота на њих и врати се у појату да оштри косијер.
Нијесу ни они њему остајали дужни:
„Што си је градио на путу, кучкин сине?!“
„Жао ти земље, ко да си је од срца одвојио, а не видиш да си и сам земља!“
„Врази вас носили, вуцајте се тамо и не враћали се, дабогда! Ђаволу вас
предајем!“ било је последње што се могло чути од Грдановића.
Већ при крају нашега пута, на пола пушкомета до државне џаде – одакле се
могаше чути хука машина и самоходних возила, а гдјекад и јека свирена, што се
проламала кроз тунеле и прослопе, низ кликове и кањоне – преко мостова разапетих
над провалијама, попут оних паукових нити што висе у простору и над амбисима, а
да им се не види ослонца, ту кад сиђоше, до глиновитих окука, ту је пут стао бјежати
испод ногу, а ноге заостајати у клиској и масној глини.
На тој дионици су само најсмјелији, највјештији могли проћи. У ове дане
хватала је лепљивим канџама – па ако су на једвите јаде ногу извукли, чизма би
остала, а ако је путник био баш способан и снажан, могао је и чизму извадити, али
ђон је свакако припао глини. Као да је тај комад пута поручивао путницима да се
ману ћорава посла, да се врате откуда су и кренули, или да ту и остану.
Одавно су знали да та вода никад није смрзавала, но је жмарила и у вријеме
највећих студени, а кад је топла, и љековита је, и она нас учи да останемо ту и да се
видамо. Но, ко ће животиње научити! Камо среће да смо вијек провели ту близу ње,
барем би реуму и костобољу извидали.Можда би најпаметније било да и Леворуцију
потуримо у ону мекшину, вјерујем да би оздравио и подмладио се.
Мнозина од нас остависмо обућу у оној бањи и боси настависмо ка џади, јер
нас помами писка свирена и жеља да се домогнемо непознатог свијета.
Кад су то доцније раскрчиле војне машине, кажу да су на ономе мјесту нашли
обуће за још неколико племена, из минулих доба…
Ма шта су Јудеји спрам нас! Они су бјежали од Фараона, а ми бјежимо сами
од себе! Зато су штићеници Јеховини с лакоћом протрчали дном Црвеног мора кад се
море на часак раздвојило, и тек што су и последњи минули оно се саставило и сву
војску Фараонову подавило.
Еј, да је лако то извести са глином.
Уследило је презување на Слатини и свако је ону своју ранију обућу, или
остатке обуће, скривао у ракљама дрвећа и крошњама врба, да их склоне од свакакве
дивљачи и глодара, који следе трагове уморних путника, јер су се у истој, по обављену
послу у државним канцеларијама, враћали.
И џамадане и вањеле је ваљало сакрити, јер с тако јаком одјећом није се смјело
у доње крајеве. Али, богме, без ње се није смјело у сјеверне вароши, а ми нијесмо
могли знати куд ћемо с боником: на сјеверне стране, или доље, у ону жераву, ђе се јаје
у кокошки скува прије но га снесе.
НаМеоцкој, бјеше крај најтеже етапе, положише носила крај пута да и боника
закану водом, да и он пине и да га питају је ли му боље.
А они што су и раније бивали на џадама и у градовима искочише на пут да
шире руке, и командују долазећим возилима: Обустављај! Али, нико се није
заустављао, већ би та авет свирнула као аждаја и оне наше засула блатом и псовкама.
Кад се учиње да неко велико а надуто возило, попут колибе, успорава,
помислисмо како ће нам стати, и да ће унутра бити мјеста за Леворуцију, кад одједном
неко закука
„А он је, ево ледан! Ево му се и очи укочиле!“
Закључише да је одавно пуштио душу, можда још код ковачке пећине Арсенија
Васојевића. Или у Дријењу горе, кад му покривка запе за дреново чапорје.
„Видим ја да се одавно не чује“, закључи Алабура, „и то ми је било необично!“
Те с њим натраг. А напријед издвојише лакце који су вазда носили гласове и
били бржи од вјетра, да похитају и јаве о смрти Леворуције.
(Одломак из рукописа романа Ако господ наиђе)
