Ксенија Миловановић
ЦРВЕНЕ ПОНОРНИЦЕ
Србија, 1842.
Млада жена на разбоју је ткала кад на врата покуцаше Цигани. Одломи им парче погаче и даде сира, а стара Циганка прошапута, гледајући у месечину: „Руже које ткаш изнићи ће у даљини, црвене реке разлиће се по свету, тражећи изгубљене, носећи растављене, који се никада, никада неће спојити…“ Млада је жена погледа уплашено – ћилим је ткала за своје прво, још нерођено чедо.
Млада жена на разбоју је ткала кад на врата покуцаше Цигани. Одломи им парче погаче и даде сира, а стара Циганка прошапута, гледајући у месечину: „Руже које ткаш изнићи ће у даљини, црвене реке разлиће се по свету, тражећи изгубљене, носећи растављене, који се никада, никада неће спојити…“ Млада је жена погледа уплашено – ћилим је ткала за своје прво, још нерођено чедо.
Француска, 2010.
Цвале су црвене руже у Паризу. Источни ветрови доносили су мирис сете. У прохладним сутонима, који миришу на изгажену траву, седела је на балкону, док су њени прсти, ношени црвеним измаглицама, бацали на платно боје, као да уткивају, боје коралне, боје ватрене, бургундског вина боје и боје рубинске. Сликала је срцем, сликала је крвотоком, сликала је давно прохујалим данима.
Цвале су црвене руже у Паризу. Источни ветрови доносили су мирис сете. У прохладним сутонима, који миришу на изгажену траву, седела је на балкону, док су њени прсти, ношени црвеним измаглицама, бацали на платно боје, као да уткивају, боје коралне, боје ватрене, бургундског вина боје и боје рубинске. Сликала је срцем, сликала је крвотоком, сликала је давно прохујалим данима.
А он је стајао пред њеном сликом, изненађен, ганут, очаран, подсећaн на
нешто, што никада није ни знао. Долазио је из мале земље и није волео уметност. У
Паризу је био први пут. На изложбу је дошао случајно. Пред сликом, за коју није
могао да одгонетне шта представља, пред тим размазаним орнаментом, пред том
разливеном мрљом, стајао је сатима.
А он је стајао пред њеном сликом, изненађен, ганут, очаран, подсећaн на
нешто, што никада није ни знао. Долазио је из мале земље и није волео уметност. У
Паризу је био први пут. На изложбу је дошао случајно. Пред сликом, за коју није
могао да одгонетне шта представља, пред тим размазаним орнаментом, пред том
разливеном мрљом, стајао је сатима.
И те су вечери њих двоје сањали по половину једног истог сна. Он је сањао на
француском, који не разуме, видевши само црвене и жуте тонове. Она је сањала на
дијалекту српског, који не разуме, видевши само плаве и зелене тонове. Да су се икада
срели, и да су склопили половине својих снова, одсањали би о једној жени за
разбојем, уплашеној од циганског пророчанства, које захвата далеке векове и
непознате земље. И видели би њен ћилим, велелепан у својој раскоши, чији се доњи
десни угао, постмодернистички дочаран на платну, тих дана нашао на једној париској
изложби.
Али никада се нису срели. Он се убрзо вратио у Србију, често мислећи о
необичној слици која га је опчинила. Није могао ни да наслути да ауторка француског
имена и презимена има претке из исте земље као и он.
А њу су стално болели прсти када слика, као да нешто у платно уткива. И
будила се сетна гледајући у месечину, преносећи неке никад одсањане снове на слике,
не знајући да прави шаре које је некад давно, у једној далекој земљи, смислила једна
жена уплашена циганским пророчанством. А та је жена одавно нестала. И њени су
ћилими одавно изгажени. Али још по земљи ходају сто двадесет и два пара стопала њених потомака. И у свакоме од њих постоји нешто њено. И док о томе мисли, та
жена-прах, та жена-ткаља, та жена-непостојање, смеши се својим иструлелим уснама,
јер – на једној париској изложби на кратко су се срели њено срце и њени прсти, ти
прсти који од ткања и даље боле…
