Ксенија Миловановић
СЛОВО СЛАВЕ САВИ СПЛЕТЕ СИЛУАН
(Неколико запажања о Пролошком житију Светог Саве Данила Бањског1)
Патријарха Данила III као писца открио је Владимир Ћоровић у својој познатој
студији Силуан и Данило II.2 Идући трагом непознатог писца Силуана, чије се име
појављује у стиховима посвећеним Светом Сави, Ћоровић је пронашао корпус тематски и стилски сродних текстова, које приписује патријарху Данилу. Он га назива Данилом II да би га разликовао од архиепископа Данила. Како је архиепископ Данило у
науци познат као Данило II, устаљено је да се патријарх назива Данилом III.
Ћоровићеву пажњу првенствено су привукли стихови посвећени Светом Сави
из требника манастира Свете Тројице код Пљеваља, у чијој се завршници открива
податак о ауторству: Слова слави Саве сплете Силуан. Они су исписани испред про-
лошког житија Светог Саве. У истом требнику налази се и стишно пролошко житије
Светог Симеона. Упоређујући стихове ових житија, Ћоровић испитује њихове срод-
ности и разлике у погледу метрике, версификације, риме, стилских средстава и умет-
ничке вештине. Закључује да су стихови који иду уз пролошко житије Светог
Симеона „много слабији“3 и да „не показују ону лакоћу какву видимо у стиховима
Светом Сави“, као и да су „мање вешто направљени“4. Трагајући за песником, Ћоро-
вић проналази помен о два Силуана, монаха из средине XIV века и митрополита који
је у XV веку пренео мошти краља Милутина у Софију. На другог скреће пажњу,
према Ћоровићевим речима, Похвала краљу Милутину, односно његово пролошко
житије. У том тексту налазе се стихови слични стиховима посвећеним Светом Си-
меону и Светом Сави. Компаративним приступом пролошким житијима и стиховима,
Ћоровић износи следеће закључке: сви стихови имају исти манир алитерације и игре
речима, сви су претежно испевани у византијском дванаестерцу и у свима се показује
мало склоности за слик. Износи претпоставку да је пролошка житија писао исти
аутор, као и стихове пред њима: 1) зато што се помен житија и траг о њима не јавља
нигде пре стихова, 2) зато што се житија не јављају без тих стихова и 3) зато што из-
међу житија, стихова и једне службе краљу Милутину постоји доста сродности у те-
матско-мотивском и стилском погледу. Као изузетак Ћоровић истиче стихове
посвећене Светом Сави, за које наводи да се јављају и независно од житија и да су у
уметничком смислу успелији. По свој прилици, њиховим аутором се сматра хваљени
монах Силуан из прве половине XIV века.
Ћоровић открива да је аутор напред поменутог корпуса текстова написао и
једну службу краљу Милутину, у оквиру које се налази и пролошко житије. Служба
Светом краљу Милутину доноси одгонетку ауторства – у крајегранесију јавља се
пишчево име – Данил. Претходно датирање текстова изузима архиепископа Данила
и као аутора открива патријарха Данила, књижевно образованог човека, чији се живот
и деловање хронолошки поклапају са настанком текстова. Ове закључке посебно по-
тврђује један спис о кнезу Лазару који је објавио Иларион Руварац, а који садржи низ
сродности са напред наведеним текстовима – карактеристичне језичке конструкције,
сличне описе, стилске поступке и ослањање на Теодосијев писарски манир. Аутор се
показује као добар познавалац савремених прилика и појединости из Лазаревог живота, чија је историјска тачност потврђена. Ћоровић сматра да је патријарх Данило
аутор и овог списа, истичући да је у њему достигао пуну стваралачку зрелост и слободу. Овом драгоценом студијом, Ћоровић је поставио темељ за даља проучавања
књижевног рада патријарха Данила III.
Једини сачувани препис Пролошког житија Светог Саве налази се у руко-
пису манастира Свете Тројице код Пљеваља, са сигнатуром 73, из последње четвр-
тине XIV века. Према опису Владимира Мошина5 рукопис је постојао под називом
Требник. Он га је ближе одредио као Синодик православља, слово на Благовештење
и житија светаца и истакао да се у њему налазе три посебна рукописа увезана у
један. Пролошко житије Светог Саве налази се на страницама 74б–78а. Рукопис је
сачуван у целости. На основу водених знакова воловска глава МТ 1418 и јелен про-
пети МТ 2308 рукопис је датиран.6 Написан је српскословенском редакцијом, уставним писмом са елементима брзописа. Не садржи орнаментику. Приметан је један
украсни иницијал, скромно стилизовано слово с на почетку пролошког житија, после
Силуанових стихова.
Пролошко житије Светог Саве је стишно, што значи да наративној струк-
тури житија претходе стихови испевани у славу светитеља, као што је случај и у преостала два Данилова пролошка житија – посвећена Светом Симеону и краљу
Милутину. О овим стиховима доста се писало, и можемо рећи да су управо они заслужни за откривање патријарха Данила III као писца. Досадашња бављења Даниловим синаксарским житијима углавном су се тицала ауторства стихова који претходе
овим делима. У литератури је показано да су стихови испред Савиног житија Силуанови, а испред Симеоновог и Милутиновог житија вероватно Данилови
Чињеница да је Пролошко житије Светог Саве Данило започео Силуановим
стиховима припада чешћој појави у средњовековној традицији када је реч о пролозима. Редовно се преузимају библијски мотиви, сентенце и параболе, значајне мисли
других писаца, као и стилски поступци који би могли допринети ефектности и сликовитости књижевног израза. Претпоставља се да је Данило ове стихове препознао
као изузетне и припојио их свом наративном сегменту. Та два дела нису механички
повезана у жељи да се житије учини стишним. Напротив, лирски и епски сегмент се
дубоко прожимају, комплементарно обликујући лик Светог Саве. Стихови житију
дају свечанији тон, најављујући славу и посебност јунака о коме ће се у наставку го-
ворити:
Од славе одбегнув, славу пронађе, Саво,
тамо одакле слава јави се роду.
Рода светлост вере светлост презре,
стога светило јави се свему роду.
Ума висота почасти висоту сврже,
па зато ума више доброту стиже.
Слово славе Сави сплете Силуан.
Житије је остварено у више композиционих целина, доносећи кратак осврт на
светитељев живот, у складу са синаксарском традицијом. И поред сажетости, заступљене су све важне етапе наративног тока присутне и у пространом житију светитеља. Већ на почетку, указује се на Савино славно порекло, уз посебно истицање
врлина његовог прослављеног оца. У игри речима, Данило открива етимологију Са-
виног световног имена. Глаголом израсти указује се на име Растко, а сличан језичко-
стилски поступак Данило ће применити и у Милутиновом житију указујући на
етимологију његовог имена.
Већ је Савино детињство донело представу о изузетности књижевног јунака,
који је напредовао у учењу, често читајући књиге. Посебно је емоционално и сугестивно приказана божанска љубав која се пробудила у јунаку. Жарка љубав према
Христу и хришћанству приказана је веома успелом метафоричном представом у којој
јунак огањ на огањ прилаже у незаситој жељи да љубав родитеља и све красоте света
замени монашењем. Та жеља га је одвела на Свету Гору, где је примио монашки образ.
Данило је посебну пажњу посветио његовој монашкој преданости, уз истицање да је
у подвижништву и врлинама постао сличан анђелима. Он истиче да се због таквог
живота Сава многима чинио као бестелесан, што сликовито приказује низањем његових подвига.
У наредној композиционој целини поново се успоставља веза са оцем Симеоном, који је покренут љубављу према Богу и према сину, дошао у манастир Ватопед.
Овај сегмент је готово у потпуности преузет из Даниловог житија Светог Симеона.
Симеонов долазак, даривање манастира, обилажење пустињака, градња Хиландара и
Симеонова смрт истоветно су приказана у оба житија, али су у потоњем дата у краћим цртама. Овај сегмент Савиног житија представља својеврсни извод из Симеоновог пролошког житија које је Данило претходно написао. Може се приметити да
Данило није позајмљивао само од других, већ је позајмљивао и елементе сопствених
текстова када су представљали погодну књижевну грађу.
Савин живот након очеве смрти представљен је низањем изузетно динамичних
елемената наративног тока. Епизоде се смењују брзо, без посебних описа или дигресија. Данило се овде указује као хроничар који фактографски износи појединости из Савиног живота. Нема лирских узлета и заноса у дочаравању његовог психолошког
портрета и унутрашњих стања, као у првом делу житија. Брзо се смењују догађаји: тиховање у Кареји, долазак у Солун, стицање чина архимандрита и протосинђела. Низањем градова и земаља које је походио указује се на његов поклонички однос према
светим местима.
Посебну композициону целину чини опис Савине смрти у Трнову и погреб у
Храму светих четрдесет мученика. Као опште место житијне књижевности помињу
се и чуда на гробу, иако се не залази у њихово описивање. Сажето се говори о преносу
моштију у Милешеву старањем Савиног синовца, краља Владислава. Завршни сегмент поприма молитвени тон – Данило се у име целог српског рода обраћа Христу,
уз наду да ће Сава подржати њихове молитве за спасење душе.
Уз Савин лик јавља се невелик број епитета и атрибута: богоносни, васео-
свештени, велик чудотворац, преславан. За карактеризацију важнији су симболи, који
откривају његов живот као доброверан и благородан у кључу хришћанске семиотике. Симболи плода, лозе и грозда чести су у хришћанству, а у Савином житију представљају неку врсту божанске предодређености за такав животни пут. Његова љубав
према Богу и борба против јереси представљени су симболима трња и лозе.
Данило се у неким од својих дела ослањао на ранија дела српских писаца, пре
свих на Теодосијево Житије Светог Саве. Поједине делове из Теодосијевог Житија
Светог Саве Данило је користио као изворе излажући на свој начин. Извесне делове
преузимао је такође из Доментијановог Житија Светог Саве. Осим тога, Данило се
ослањао и на своја дела. Приметне су и подударности између Теодосијевог Житија
Светог Саве и Даниловог Пролошког житија Светог Саве. Богатство интертекстуалних веза додатно доприноси уједињењу култа два светитеља, чији су световни и мо-
нашки животи нераздвојно повезани. Отуда не чуди мноштво заједничких елемента
у представљању њихових живота.
Наративни ток Савиног житија омеђен је поетским сегментом, којим се успоставља повезаност између епског и лирског сликања јунака, и молитвеним сегментом,
којим се успоставља вертикала између земаљског и божанског света. Стога ово житије, иако у сажетој форми, доноси пуноћу књижевног лика који је и поетизован и
објективно описан, приказујући како се, негујући највише људске вредности, уздигао до божанских висина.