Катарина Лазаревић Сретеновић

СОЦИЈАЛИСТИЧКЕ ИДЕЈЕ И АВАНГАРДНА СТРЕМЉЕЊА

Уметничка и приватна личност композитора Василија Мокрањца (1923-1984) најдиректије су се испољиле кроз његову клавирску и симфонијску музику, непрестано нас изазивајући да дубоко заронимо у суштину наше егзистенције у потрази за кључним одговорима. Управо то упорно трагање, дубока забринутост за човечанство, као и борба појединца коју приказује кроз своју музику, представљају срж композиторовог интелектуалног, духовног и филозофског става. Са једне стране, његовој симфонијској музици је „намењена херојска, драматска улога“ (Медић 2004: 13), док његова клавирска музика представља тихо пристаниште утехе и унутрашњег мира, једну врсту бега од апсурдности спољашњег света. Такође, Мокрањац је компоновао и знатан број партитура које припадају домену примењене музике – за филм, позориште, телевизијску и радио драму.
Као изузетно повучен, тих и миран човек Мокрањац је деловао, како истиче Енрико Јосиф, „[…] готово бестелесно. Ћутао је, стварао је […], дубоко је трпео (Јосиф 1984: 28). Кроз своју музику проговарао је оригиналним језиком покушавајући да нам пренесе безнадежност времена у којем је живео, као и драму појединца у таквом времену.
Василије Мокрањац своју уметничку каријеру превасходно започиње као студент клавира у класи реномираног професора Емила Хајека (дипломирао је 1948. године), а готово паралелно студира и композицију код професора Станојла Рајичића (дипломирао је 1951). Композиторове почетке прати низ друштвено-политичких и уметничких превирања, где су са једне стране доминантне соцреалистичке идеје, а са друге (додуше краткотрајна) авангардна стремљења припадника Прашке групе. У таквој културној клими, дела која су настала на самом почетку Мокрањчеве уметничке каријере, крећу се у оквирима позног романтизма, са честом употребом мотива из нашег музичког фолклора и новим хармонским решењима. Управо у том свом првом стваралачком периоду (‘40-те и ‘50-те године), композитор ће бити окренут готово искључиво писању композиција за клавир. У његовим делима Етиде (1951-52), Две сонатине (1953-54), Фрагменти (1956) и Шест игара (1957) може се пратити композиторов еволутивни пут и постепено формирање става о националном у музици. Посебно су интересантна последња два дела из првог стваралачког периода кроз којa јеМокрањац установио приступ музичкој минијатури коју први пут почиње систематски да примењује. Кроз њих, како истиче пијаниста и композитор Станко Симић, Мокрањац је „препознао своје уметничке афинитете и окренуо се ка прилагођавању сопственим уметничким сензибилитетима, чиме је показао како не спада у онај тип стваралаца који у склопу свој креативног проседеа праве некакве микро-револуције, већ напротив – да је његово уметничко трагање резултат, ако га тако можемо назвати, спонтане стилске еволуције“ (Симић 2016: 7). Након тога, композитор ће свој уметнички пут у свом зрелом стваралачком добу наставити да гради пре свега кроз симфонијске жанрове.
Окренувши се једном од најозбиљнијих облика интрументалне музике, Мокрањац је кроз своје симфоније проговорио о судбоносним и трагичним питањима, те их је због тога Властимир Перичић са правом означио синтагмом „тонска драма“ (Перичић 1968: 5). Све ауторове симфоније сличне су по емоционалној боји, драматици, али и по трагичним акцентима. Такође, Перичић нас у свом аналитичком чланку о Другој симфонији Василија Мокрањца, упућује и на ауторов композициони поступак који је приметан још у Првој симфонији, а који се односи како на саму снагу звука и „највиши степен драмског динамизма“, тако и „на концизност облика, тематску повезаност ставова врстом прамотива и на смеле, опоре хармоније“ (Пејовић 2005: 133). Управо та Мокрањчева способност у којој спаја традицију и савременост, као и дубоку емотивност и интелектуалну ширину у својим симфонијама, остаје као трајни тестамент његовог талента, чиме и даје велики допринос српској симфонијској музици.
Почетком седамдесетих година, које уједно представљају почетак његове треће стваралачке фазе, Мокрањац у својим делима транформише музички језик и већ коришћена средства у претходним деценијама спаја са једним новим, лирким и поетичним звучним светом. Такође, он се у овој стваралачкој фази после петнаест година паузе поново враћа свом инструменту – клавиру. Тако долазимо до 1973. године која презентује „новог“ Мокрањца и у којој настају можда највреднија дела његовог читавог клавирског опуса –Одјеци и Интиме. Након тога, последњих једанаест година свог живота у Мокрањчевом опусу ће се низати ремек-дела попут: Лирске поеме (1974), Пете симфоније (1978), Поеме за клавир и оркестар (1983) итд.
Свита-поема Одјеци заузима посебно место у Мокрањчевом стваралачком опусу. Она на неки начин отелотворује посебну страну композиторове личности, ону која трага за духовношћу у немилом свету стварности и проналази мир враћајући се вери. Ова композиција, како примећује Марија Ковач, била је повод за тумачење ауторових филозофских преокупација, његовог интересовања за импресионизам, источњачку религију, као и за одређене облике мистицизма (Медић 2004: 81). Само дело је инспирисано византијским напевима и црквеним звонима, показујући на који начин потиснута Мокрањчева религиозност одјекује у његовој свести. Такође, у маниру правог посмодернисте, аутор у овом делу користи напев Тебе Бога хвалим, средњовековне мелодије византијског порекла као алузију на повратак духовности, који се јавља како у првом тако и у последњем ставу (Исто: 82).
Лирка поема и Пета симфонија (са поднасловом Quasi una poema), по духу су блиске Интимама и Одјецима, а Мокрањчеве речи које су биле у пропратном коментару за премијеру његове Пете симфоније, можемо подједнако применити на сва његова дела из завршне стваралачке фазе: „Доживљај светлог и тамног у нама и око нас, покушај скока из реалног у астрално, повремено урлање у тишини, свест да је човек, по речима песника, од космоса удаљен само својом кожом, можда је то идејни круг и основа драмског заплета моје Пете симфоније“ (Ковач 1984: 91). Управо је у овим речима сажета композиторова интроспективна борба и поглед на живот и виђење живота после смрти, дубина трагања за спознајом животних и уметничких истина, као и доживљај света који истовремено посматра и као средиште љубави, али и као полигон суровости и смрти.
Композитор дубоке филозофске мудрости, тих, суздржан и интровертан, покушао је да кроз своју музику пренесе своје виђење света, да разреши и сагледа судбину, да кроз музику прикаже борбу и немоћ појединца. У својим делима успевао је да разреши проблемe са којима није имао снаге да се суочи у реалном животу, преносећи нам кроз њих како свој богати унутрашњи, интимни монолог, тако и турбулентан дијалог препун супротности. Немогућност да се одупре притиску реалности у спољашњем свету га је натерала да их њега својевољно оде и у себи задржи оно што је сматрао за највредније.