Катарина Лазаревић Сретеновић
СОЦИЈАЛИСТИЧКЕ ИДЕЈЕ И АВАНГАРДНА СТРЕМЉЕЊА

Уметничка и приватна личност композитора Василија Мокрањца (1923-1984)
најдиректије су се испољиле кроз његову клавирску и симфонијску музику,
непрестано нас изазивајући да дубоко заронимо у суштину наше егзистенције у потрази за кључним одговорима. Управо то упорно трагање, дубока забринутост за
човечанство, као и борба појединца коју приказује кроз своју музику, представљају
срж композиторовог интелектуалног, духовног и филозофског става. Са једне стране,
његовој симфонијској музици је „намењена херојска, драматска улога“ (Медић 2004:
13), док његова клавирска музика представља тихо пристаниште утехе и унутрашњег
мира, једну врсту бега од апсурдности спољашњег света. Такође, Мокрањац је
компоновао и знатан број партитура које припадају домену примењене музике – за
филм, позориште, телевизијску и радио драму.
Као изузетно повучен, тих и миран човек Мокрањац је деловао, како истиче
Енрико Јосиф, „[…] готово бестелесно. Ћутао је, стварао је […], дубоко је трпео (Јосиф
1984: 28). Кроз своју музику проговарао је оригиналним језиком покушавајући да
нам пренесе безнадежност времена у којем је живео, као и драму појединца у таквом
времену.
Василије Мокрањац своју уметничку каријеру превасходно започиње као
студент клавира у класи реномираног професора Емила Хајека (дипломирао је 1948.
године), а готово паралелно студира и композицију код професора Станојла Рајичића
(дипломирао је 1951). Композиторове почетке прати низ друштвено-политичких и
уметничких превирања, где су са једне стране доминантне соцреалистичке идеје, а са
друге (додуше краткотрајна) авангардна стремљења припадника Прашке групе. У
таквој културној клими, дела која су настала на самом почетку Мокрањчеве
уметничке каријере, крећу се у оквирима позног романтизма, са честом употребом
мотива из нашег музичког фолклора и новим хармонским решењима. Управо у том
свом првом стваралачком периоду (‘40-те и ‘50-те године), композитор ће бити
окренут готово искључиво писању композиција за клавир. У његовим делима Етиде
(1951-52), Две сонатине (1953-54), Фрагменти (1956) и Шест игара (1957) може се
пратити композиторов еволутивни пут и постепено формирање става о националном
у музици. Посебно су интересантна последња два дела из првог стваралачког периода
кроз којa јеМокрањац установио приступ музичкој минијатури коју први пут почиње
систематски да примењује. Кроз њих, како истиче пијаниста и композитор Станко
Симић, Мокрањац је „препознао своје уметничке афинитете и окренуо се ка
прилагођавању сопственим уметничким сензибилитетима, чиме је показао како не
спада у онај тип стваралаца који у склопу свој креативног проседеа праве некакве
микро-револуције, већ напротив – да је његово уметничко трагање резултат, ако га
тако можемо назвати, спонтане стилске еволуције“ (Симић 2016: 7). Након тога,
композитор ће свој уметнички пут у свом зрелом стваралачком добу наставити да
гради пре свега кроз симфонијске жанрове.
Окренувши се једном од најозбиљнијих облика интрументалне музике,
Мокрањац је кроз своје симфоније проговорио о судбоносним и трагичним
питањима, те их је због тога Властимир Перичић са правом означио синтагмом
„тонска драма“ (Перичић 1968: 5). Све ауторове симфоније сличне су по
емоционалној боји, драматици, али и по трагичним акцентима. Такође, Перичић нас
у свом аналитичком чланку о Другој симфонији Василија Мокрањца, упућује и на
ауторов композициони поступак који је приметан још у Првој симфонији, а који се
односи како на саму снагу звука и „највиши степен драмског динамизма“, тако и „на концизност облика, тематску повезаност ставова врстом прамотива и на смеле, опоре
хармоније“ (Пејовић 2005: 133). Управо та Мокрањчева способност у којој спаја
традицију и савременост, као и дубоку емотивност и интелектуалну ширину у својим
симфонијама, остаје као трајни тестамент његовог талента, чиме и даје велики
допринос српској симфонијској музици.
Почетком седамдесетих година, које уједно представљају почетак његове
треће стваралачке фазе, Мокрањац у својим делима транформише музички језик и
већ коришћена средства у претходним деценијама спаја са једним новим, лирким и
поетичним звучним светом. Такође, он се у овој стваралачкој фази после петнаест
година паузе поново враћа свом инструменту – клавиру. Тако долазимо до 1973.
године која презентује „новог“ Мокрањца и у којој настају можда највреднија дела
његовог читавог клавирског опуса –Одјеци и Интиме. Након тога, последњих
једанаест година свог живота у Мокрањчевом опусу ће се низати ремек-дела попут:
Лирске поеме (1974), Пете симфоније (1978), Поеме за клавир и оркестар (1983) итд.
Свита-поема Одјеци заузима посебно место у Мокрањчевом стваралачком
опусу. Она на неки начин отелотворује посебну страну композиторове личности, ону
која трага за духовношћу у немилом свету стварности и проналази мир враћајући се
вери. Ова композиција, како примећује Марија Ковач, била је повод за тумачење
ауторових филозофских преокупација, његовог интересовања за импресионизам,
источњачку религију, као и за одређене облике мистицизма (Медић 2004: 81). Само
дело је инспирисано византијским напевима и црквеним звонима, показујући на који
начин потиснута Мокрањчева религиозност одјекује у његовој свести. Такође, у
маниру правог посмодернисте, аутор у овом делу користи напев Тебе Бога хвалим,
средњовековне мелодије византијског порекла као алузију на повратак духовности,
који се јавља како у првом тако и у последњем ставу (Исто: 82).
Лирка поема и Пета симфонија (са поднасловом Quasi una poema), по духу су
блиске Интимама и Одјецима, а Мокрањчеве речи које су биле у пропратном
коментару за премијеру његове Пете симфоније, можемо подједнако применити на
сва његова дела из завршне стваралачке фазе: „Доживљај светлог и тамног у нама и
око нас, покушај скока из реалног у астрално, повремено урлање у тишини, свест да
је човек, по речима песника, од космоса удаљен само својом кожом, можда је то
идејни круг и основа драмског заплета моје Пете симфоније“ (Ковач 1984: 91). Управо
је у овим речима сажета композиторова интроспективна борба и поглед на живот и
виђење живота после смрти, дубина трагања за спознајом животних и уметничких
истина, као и доживљај света који истовремено посматра и као средиште љубави,
али и као полигон суровости и смрти.
Композитор дубоке филозофске мудрости, тих, суздржан и интровертан,
покушао је да кроз своју музику пренесе своје виђење света, да разреши и сагледа
судбину, да кроз музику прикаже борбу и немоћ појединца. У својим делима успевао
је да разреши проблемe са којима није имао снаге да се суочи у реалном животу,
преносећи нам кроз њих како свој богати унутрашњи, интимни монолог, тако и
турбулентан дијалог препун супротности. Немогућност да се одупре притиску
реалности у спољашњем свету га је натерала да их њега својевољно оде и у себи
задржи оно што је сматрао за највредније.