Семи-оперу Краљ Артур (King Arthur) Хенрија Персла (Henry Purcell, 1659– 1695) из 1691. године, чувени диригент Николаус Арнонкур (Nikolaus Harnoncourt) описао је као „први мјузикл у историји“. Недалеко од оваквог поимања Персловог дела, велики допринос у креирању Арнонкурове мисли проистекао је из претежно патриотског либрета „зачињеног“ фантастичним бићима и љубављу, који је написао Џон Драјден (John Dryden), тематизујући сукоб између Енглеске и Саксоније, али са великом дозом хумора и ироније. У том испреплетеном историјско-фантазијскоироничном свету, Драјден је чувену легенду о краљу Артуру искористио само као основу, док је инспирацију за свој либрето претежно проналазио у другим књижевним делима. Како то надахнуто описује Елен Харис (Ellen Harris) у тексту „Путовање Краља Артура у осамнаестом веку“ („King Arthur‘s journey into the eighteenth century“) – од Шекспирове (William Shakespeare) Буре (The Тempest) у коме се јасно могу уочити везе између ликова (Просперо/Мерлин, Ариел/Филидел, Миранда/Емелина), преко епске поезије о зачараном дрвету, па све до урањања у свет паганског германизма оличеног у сцени жртвовања у првом чину опере, утицаји на Драјденов либрето су вишезначни и слојевити. Испуњен мноштвом интертекстуалних референци, либрето опере Краљ Артур подложан је веома широком спектру различитих тумачења и исчитавања, а самим тим и најразличитијих принципа инценације опере.

На основу овако разноликог текстуалног предлошка, Хенри Персл је написао своју семи-оперу у пет чинова. Плодна сарадња између либретисте и композитора у наслеђе је оставила својеврстан сценски спектакл, у коме су говорни и певани сегменти одвојени, а Персл је начинио значајан искорак тако што је успео да интегрише вокални материјал у радњу, не нарушивши при томе развој драмског тока. Музику свакако карактерише изразит лиризам, пун непатворене емоционалности, али и повремена драматичност.

Нови пројекат солиста и хора Опере Нова и Крагујевачког оркестра чију продукцију потписује Миљан Белоица, а који до сада иза себе има реализоване две опере – Идоменео (Idomeneo) В. А. Моцарта (Wolfgang Amadeus Mozart) и Орфеја и Еуридику (Orfeo ed Euridice) К. В. Глука (Christoph Willibald Gluck), чини се да са сваком новом опером праве искорак напред, како у погледу редитељских решења, тако и у извођачком смислу. Режија Персловог Краља Артура поверена је Петру Лукићу, који је са ансамблом који броји 70 учесника на сцени, интензивно радио током три месеца. Саму поставку опере карактерише двојно редитељско решење – једно је оличено у актуелизовању гореописаног историјско-ироничног света, док се други односи на истовремено оживљавање аутохтоног историјског тренутка.

Самим тим, режија доноси делимично осавремењену верзију Драјденовог либрета у коме су најупечатљивији почетак и крај опере који су смештени у контекст фудбалског дербија са карактеристичним костимима (црвени и плави дресови играча и навијача), као и минималистичка сценографија са два гола и две трибине које је радила сценографкиња-костимографкиња Ана Колбјанова. Већ на самом почетку опере су нам јасне назнаке основне редитељске идеје – прича о победи и поразу у данашњем свету. Занимљива редитељска, али и кореографска решења (Данијеле Сагић), нарочито се очитавају у разиграности и покретљивости хора који у два наврата „пребацује рампу“, чиме је целокупно сценско извођење добило једну нову визуелну димензију. Њихова изразита и активна улога, као и раскошне извођачке могућности – како вокалне, тако и плесачке, у великој мери допринели су интегралном и компактном извођењу, чинећи један од најупечатњивијих сегмената уметничке представе.

Диригентско обликовање оркестра и сама „унутрашња“ режија опере Немање Митрашевића, у извесној мери скраћена, није нарушила интегралност извођења. Оркестар је у поједним тренуцима звучао усаглашено, док је у појединим сегментима музички домет био слабији.

Посебну пажњу су привукли Зорица Белоица (Филидел) и Стеван Јовановић (Гримбалд) који су суверено владали сценом истичући се музикалношћу и зрелошћу, са истанчаним глумачким компетенцијама које су оличене у једноставном изразу. Сцена мраза и чувена арија What power art thou who from below (Cold song) у III чину опере, маестрално је изведена од стране Стевана Јовановића, а његова сугестивност, покретљивост и брилијантни извођачки домети, спадају у један од најуспелијих тренутака у опери . 

Глумачки ансамбл је карактерисало садржајно и прецизно извођачко умеће, са одлично избалансираним решењима комичних ситуација и ликова. У том смислу, нарочиту пажњу су привукли Мирослав Петровић као Осмонд и Тања Лукић као Емелина, док су Богдан Милојевић (Артур) и Аврам Цветковић (Освалд) остварили целовите улоге на високом нивоу.

Извођење Перслове опере Краљ Артур подразумевало је веома захтеван ангажман свих 70 учесника на сцени. У граду у коме не постоји адекватна сала за извођење оперских представа, у коме се оркестар налази на сцени и самим тим онемогућује потпуни и прави естетски доживљај, ми са пуним правом можемо рећи да смо, и упркос овим недостацима, присуствовали несвакидашљем музичко-сценском спектаклу. Од изванредних редитељских решења, преко уиграног извођачког ансамбла, до укупне ликовности целокупне сценске поставке, имали смо прилике да се за тренутак изместимо из уобичајене свакодневице, и на крају ипак изађемо из сале охрабрени победом и са извесном дозом оптимизма.