Катарина Лазаревић Сретеновић
ИЗМЕЂУ ПРОБЕ И СЦЕНЕ
(SOS – Students on Stage у Крагујевцу)
У музичком животу једне средине, студентски концерти најчешће остају у
оквиру педагошког процеса, без амбиције да буду сагледани као део јавне уметничке
праксе. Ипак, пројекат SOS – Students on Stage Филолошко-уметничког факултета у
Крагујевцу, који се реализује у Галерији Ђуре Јакшића, отвара другачију перспективу.
Кроз три до сада одржана концерта, од укупно шест колико је планирано да се
реализује, овај циклус се профилисао као простор у коме се извођење не представља
као готов резултат, већ као постепена изградња извођачког идентитета који се одвија
пред публиком. У том смислу, SOS концерти не функционишу као класичне
концертне вечери, већ као специфичан облик сусрета извођача и слушаоца, у коме се
брише граница између пробе и сцене. Управо у тој отворености могуће је сагледати
не само интерпретативне домете младих уметника, већ и начине на које се њихов
извођачки идентитет обликује кроз искуство јавног наступа.
Сам простор Галерије, који одликује отвореност и непосредност чини да
концерти делују живо и стварно, омогућавајући публици да прати не само извођење,
већ и сазревање младих уметника које се одвија пред њима. Oсетити ту заједничку
зону слушања у којој посетилац не стоји по страни, већ учествују у самом току
извођења, постаје на неки начин сам чин учешћа у настајању дела.
У оквиру три до сада одржана концерта наступили су студенти различитих
година студија, што се осетило како у самом програму, тако и у начину извођења.
Репертоар је био разноврстан – од барокних дела Баха, Хендла и Рамоа, преко
класичног и романтичарског корпуса (Моцарт, Бетовен, Брамс, Шопен, Рахмањинов),
до нешто ређе извођених аутора и савременијих комада. Смењивали су се пијанисти
и хармоникаши, уз један наступ камерног састава, па је и сам ток тих концерата
деловао динамично, без јасно наглашених целина, више као низ појединачних
наступа који носе различите енергије. Тако да је било интригантно пратити како се
мења присуство на сцени – од сигурнијих, заокруженијих интерпретација, до оних у
којима се још увек осећа тражење и испитивање сопственог израза.
Програм није био унапред концепцијски „затворен“, већ је остављао простор
за различите стилске и извођачке приступе, што је било и очекивано, с обзиром на то
да се управо кроз извођење испитују различити интерпретативни модели. У том
смењивању дела из различитих епоха, могли смо да уочимо на који начин студенти
граде однос према делу, али и према самој сцени.
Посматрано у целини, SOS концерти делују као простор у коме се јасно виде
различити нивои извођачког искуства. Та разлика између сигурнијих и мање
сигурних наступа не делује као слабост, већ као нешто што је у складу са самом
идејом пројекта. У појединим тренуцима, извођења су била заокруженија и
стабилнија, са јаснијим односом према форми и музичком току, док су се у другим
могли уочити моменти колебања или тражења, који су у овом контексту деловали
природно и очекивано. Са друге стране, такав приступ омогућава да сваки извођач
задржи свој простор и индивидуалност, без потребе да се уклопи у унапред задату
целину.
Током концерата могли су се издвојити и појединачни наступи који су својим
карактером или приступом привлачили пажњу, било кроз сигурнију контролу форме,
било кроз израженију експресивност. Посебно је било занимљиво посматрати како се различити приступи смењују у оквиру истог концерта, без потребе да се уједначе,
што је додатно наглашавало разлике у индивидуалним извођачким поетикама.
У оквиру програма могло се уочити и присуство различитих извођачких
традиција које постоје у оквиру самог факултета. Посебно се издвојила линија школе
хармонике, која у Крагујевцу има снажно упориште и континуитет, што се одразило
и на саму сигурност и стабилност извођења. Са друге стране, клавирски део програма
био је бројнији, што је донело већу разноврсност приступа и индивидуалних решења.
Поред солистичких наступа, у програму је био заступљен и камерни наступ за виолу
и клавир, који је унео другачију боју и однос унутар самог концерта. Оно што је
можда недостајало јесте веће присуство камерних састава, који би унели другачију
врсту комуникације и допринели разноврсности самог концертног тока, јер се управо
у њему гради музички простор кроз однос и међусобно слушање извођача.
У реализацији ових концерата значајну улогу имају и студенти Катедре за
музику у медијима, који су преузели организациони и продукциони део пројекта.
Сваки концерт има свог „носиоца“ – студента који је задужен за целокупну
реализацију, док остали учествују као подршка, што се у пракси показало као добро
уигран систем. Њихов ангажман обухвата припрему најава за концерт, осмишљавање
и обликовање програма, вођење концерта, као и снимање аудио и видео материјала.
На тај начин, SOS концерти не функционишу само као извођачка платформа, већ и
као простор у коме се различити аспекти музичке и медијске праксе природно
преплићу, што овом пројекту заправо даје шири значај у оквиру образовног, али и
културног контекста града.
Због тога, за младе извођаче, али и будуће организаторе културних догађаја,
овакви и слични пројекти представљају драгоцен простор у коме се постепено гради
сигурност, превазилази трема и обликује сопствени израз. И том процесу, кроз овакве
наступе који нису оптерећени искључиво идејом коначног резултата, већ остављају
простор за развој, могуће је пратити настајање онога што ће временом постати
индивидуална извођачка поетика.
Истовремено, у контексту Крагујевца, у коме је културни живот често на
маргини ширих друштвених токова, овакви пројекти добијају додатну вредност. Они
не представљају само прилику за наступ, већ и начин да се одржи континуитет живог
музичког присуства у граду, као и да се изгради однос публике према уметничкој
музици. И управо у тој непосредности и искрености, без претензије да све буде
довршено, лежи њихов значај. Коначно, и у томе што публика присуствује тренутку
у коме извођач настаје.
