Јустин Поповић
ТАЈНА ЕВРОПСКОГ ЧОВЕКА И СЛОВЕНСКОГ СВЕЧОВЕКА
Свако људско биће скрива и чува своју главну тајну у своме врховном идеалу. То важи и за европског човека: његова је тајна у његовом идеалу. А шта је врховни идеал европског човека? – Једно, само једно: самосталан и непогрешив човек – човекобог. Све идеје и све делатности европског човека надахњује једна чежња и води једна тежња: постати независан и самосталан као Бог. У ствари, Европом влада једно божанство: непогрешив човек – човекобог. У раскошном пантеону Европе непогрешиви човек је врховно божанство; остали богови су или његове еманације или његове вибрације. „Непогрешиви“ човек влада и у европској религији, и у европској философији, и у европској науци, и у европској политици, и у европској техници, и у европској уметности, и у целокупној европској култури и цивилизацији. У свему и кроза све само човек, и то европски човек, гордо и охоло аутаркичан и непогрешив. Говорећи ово, имам у виду европског човека у његовом основном принципу и основној идеји.
На другој страни: словенски свечовек. Његов је врховни идеал, и у њему његова главна тајна: свечовечанско братство свих људи у Богочовеку Христу. Све идеје и све делатности словенског свечовека води и руководи једна сила: еванђелска љубав – свељубав. Јер је та љубав једина сила која људе претвара у браћу и сједињује их у свечовечанско братство. Нема понижења на које неће пристати словенски свечовек, само ако оно доприноси остварењу свечовечанског братства међу људима. Нема труда ни подвига, кога се не би латио Христов човек, само ако води циљу: свечовечанском братству. Служити сваком човеку и свима људима ради Христа – радост је над радостима за словенског свечовечанског трудбеника. Његова је бесмртна чежња: проширити себе Богочовеком у сва божанска својства и савршенства, и сарађивати Богочовеку свом душом својом, свим срцем својим, свом мишљу својом, свом снагом својом. Ту све што је човечије налази своју бесмртност и вечност у Богочовечијем; ту је Богочовек све и сва за човека у свима световима.
У последњој линији, проблематика европског човека исцрпљује се римoкатолицизмом. И протестантизмом, који је увек и у свему, мада у контрастима, само највернији и најдоследнији сарадник римокатолицизма. И један и други све изводи и све своди на – непогрешивост човека. Непогрешив човек им је врховна вредност и врховно мерило свега у свима световима.
У суштини, проблематика словенског свечовека исцрпљује се православљем. Ту се све изводи и све своди на Богочовека. Нема идеје, нема осећања, нема дела, а да нису својим најживотнијим нервом везани за срце Богочовеково. За све и сва у свима свечовековим световима постоји само једна врховна вредност и само једно врховно мерило: Богочовек Христос.
Ако ишта, Достојевски је апостолском убедљивошћу показао и доказао тачност двеју својих теза: проблем европског запада исцрпљује се римокатолицизмом, а проблем истока православљем. Пошто је у историјским стварностима проучио западне идеје и методе за решење проблема човечије личности и људског друштва, он одбацује римокатолицизам и његове изданке: атеизам, анархизам, социјализам, науку, културу, цивилизацију. Најпре је римокатолицизам својом схоластиком, казуистиком и индулгенцијством механизирао човечју личност до страшне бездушности, па су затим његово дело довршили његови сателити и сарадници: протестантизам, социјализам, атеизам, наука, култура.
Социјализам превиђа божанску суштину и вечну вредност човечије личности, и своди човека на тело. Разуме се, тиме му одузима оно што га чини неприкосновеним бићем и личношћу. И човек постаје ствар мећу стварима. Као поглед на свет и живот, као философија, социјализам не признаје личност и њену вечну вредност; он тражи потпуну безличност. „Природа се не узима у обзир, природа се гони напоље, природа се не претпоставља да постоји! По њиховом схватању, човечанство – развивши се историјским живим путем до краја, неће се најзад природним путем само собом претворити у нормално друштво, него напротив, социјални систем, изишавши из неке математичарске главе, одмах ће преустројити све човечанство и у једном тренутку учиниће га праведним и безгрешним, пре сваког живог процеса, без сваког историјског и живог пута! Отуд они, тако, инстинктивно и не воле историју: „Саме гадости и глупости у њој“ – и све се самом глупошћу и објашњава! Откуд они тако и не воле живи процес живота: није потребна жива душа!1 Јер жива душа ће живота искати, жива душа неће хтети слушати механику, жива је душа подозрива, жива је душа назадна! А овде, премда помало заудара на мртвачину, можеш је од каучука начинити, – али зато није жива, зато је без воље, зато је ропска, неће дићи буну! И излази му резултат, да је све сведено на гомилу цигаља, и на распоред ходника и соба у стану социјалистичке комуне. И комуна је готова, али вам природа за комуну још није готова! Природа хоће живота, животни процес још није завршила, рано јој је на гробље! Са самом логиком не можеш преко природе човекове прескочити! Логика ти унапред погоди три случаја, а њих има милион! Отсећи сав милион, и све свести на једино питање о комфору! – Најлакше разјашњење задатка! Саблажњиво јасно, и не треба ни мислити! Што је главно – мислити не треба! Сва животна тајна може стати на два штампана табака!“
Зато што не узима у обзир човекову природу у свој њеној бескрајној сложености, социјализам је, по мишљењу Достојевског, врхунац клевете на људску природу3 . Херој у роману Подросток говори социјалистима: „Реците, чиме ћете ме придобити да идем за вама? Реците, чиме ћете ми доказати да ће код вас бити боље? Шта ћете да учините с протестом моје личности у вашој касарни? Код вас ће бити касарна, заједнички станови, stricte necessaire, атеизам и заједничке жене без деце – то је ваш финале, знам ја то. И за то, за тај делић средње вредности коју ће ми обезбедити ваша разумност, за залогај и за топлу собу, ви бисте у замену хтели целу моју личност! Допустите: неко ми, рецимо, одведе жену: да ли ћете ми у тој мери одузети лично право да противнику разбијем главу? Рећи ћете да ћу и ја тада бити разумнији; али шта ће жена рећи о таквом разумном мужу, ако себе колико толико поштује? То је неприродно; стидите се!“
Неприродно је хтети да се од старог типа људи створи ново друштво. А истина је у овоме: само се од обновљених, од нових људи може образовати ново друштво. Природни закон: братство се ствара само од браће. Треба најпре људе преобразити у браћу, па тек онда захтевати од њих братство. Сваки други пут је неприродан, јер је механички и насилан. Европски човек хоће братство, али не може да га оствари, јер је сав изграђен на начелу егоистичке самосталности, које га све више и више усамљује, одваја од људи, и он, у ствари, живи у свету као у пустињи. Човек са Запада вели Достојевски, прича о братству као о великој сили која покреће свет, а не може да се сети да се братство ниоткуда не може набавити ако га у ствари већ нема. Шта да се ради? Треба на силу Бога створити братство. Али излази да братство не можете створити, јер се оно само ствара, оно је Богом дано, налази се у самој природи. А у природи западног човека оно као начело не постоји; постоји лично начело, начело појединца, начело појачаног чувања самога себе, самоопредељења у сопственом ја, стављање тога ја насупрот целој природи, свима другим људима, као самоуправног оделитог начела, које је потпуно једнако и исте цене као и све оно што постоји ван њега. Али из таквога истицања самога себе није се могло родити братство. Зашто? Зато што у братству, у правоме братству, не треба ја, то јест одвојена личност да се брине о правима своје једнакости и равнотеже са свима осталима, већ све то остало дужно би било прићи тој личности која тражи своја права, томе одвојеноме ја, и то остало, без молбе онога ја, дужно би било признати га равноправним и једнаким по вредности самоме себи, то јест свему осталоме што постоји на свету. И не само то, већ та личност која се буни и тражи своја права, била би пре свега дужна, да цело своје ја, да целога себе жртвује друштву; и не само да не треба да тражи своја права, већ, напротив, да их, без икаквих услова преда друштву. Али личност са запада није навикнута на такав ток ствари; она тражи све на јуриш, она тражи своја права, она хоће деобу – а ту онда нема више братства.
Човек постаје братом свих људи, када у себи створи и развије осећање љубави и самопожртвовања. Само на томе путу човечија личност достиже своје потпуно савршенство, и у сваком човеку Христом осећа и види брата, ради кога треба жртвовати и живот свој и душу своју. Тако се, у ствари, постаје права личност. Треба постати личност, вели Достојевски, чак много већега степена него ли она каква се сад на западу створила. Разумите ме: добровољно, потпуно свесно, ни од кога и ничим изнуђено самопожртвовање целога себе у корист свију, то је, по моме мишљењу, знак највећег развитка личности, њене највеће снаге, највеће власти над собом, најузвишеније слободе сопствене воље. Добровољно дати свој живот за све друге, бити разапет за све на крст, спаљен на ломачи, може само онај чија је личност највише развијена. Силно развијена личност, потпуно убеђена у своје право да постоји као личност, која за себе нема више никаквог страха, ништа боље и не може створити од своје личности, то јест никако себе не може боље употребити, него дајући се цела свима, да би и сви други били исто тако самоправне и срећне личности. То је природни закон; томе тежи нормални човек.
И добро и зло су врло загонетне и сложене појаве, не само у човеку као личности него и у човечанству као људској заједници. И у злу и у добру људском има нечег прастарог и праисконског. Њихову прасуштину покрива тама непознатог и непровидног. И, решавајући проблем добра и зла, људи у многоме гатају и нагађају. У Европи, по схватању Достојевског, проблем се решава двојако. Прво је решење: закон је дат, написан, формулисан, састављен је тисуће година. Зло и добро протумачено, је измерено, мудраци човечанства историјски су утврдили њихове размере и степене, неуморно радећи над човековом душом, и научно разрађујући однос људске јединке према људској заједници. Том израђеном кодексу треба се слепо покоравати. Ко не следује томе, ко се о њега огреши, платиће слободом, имовином, животом, платиће буквално и нечовечно.
Друго је решење обратно: пошто је друштво организовано ненормално, не треба тражити одговора од људских јединки за последице. Према томе: злочинац је неодговоран, и злочин не постоји. Да би се злочини и људска кривица уништили, треба уништити ненормалност друштва и његове облике. Пошто би дуго трајало да се постојећи поредак лечи, а нема ни наде у то лечење, јер се показало да лекови недостају – треба цело друштво разрушити и стари поредак метлом очистити. Затим, све ново почети на другим начелима, која још нису јасна, али која ни у ком случају не могу бити гора од данашњега поретка, напротив, доносе себом много изгледа на успех. Главна је нада сада у „науку“. Ето, то је друго решење: очекује се будући мравињак, а дотле ће свет заливати крвљу. Друга решења питања кривице и преступа људског, западно-европски свет не уме да замисли.
Видовити апостол словенског свечовека дубље осећа и правилније решава проблем добра и зла. Људске силе, саме по себи, не могу га решити. Оне то могу учинити, само просвећене, вођене и руковођене Богом. Јасно је и разумљиво до очигледности, мисли Достојевски, да се зло скрива у човеку дубље него што претпостављају социјалисти који хоће да га лече; да се зло ни у каквој друштвеној формацији не може избећи; да ће људска душа остати увек иста; да ненормалност и грех проистичу из ње; и да су, најзад, закони људскога духа још толико непознати, толико још наука за њих не зна, толико су неодређени и толико тајанствени, да нема, нити засад може бити лекара, па ни судија завршних, коначних. 8 Него постоји Онај који каже: „Освета је моја ствар, и Ја ћу судити“. Само Њему једноме позната је сва тајна овога света и крајња судбина човекова. И тако се човек не сме хватати да решава шта било с поносом у своју непогрешивост – још за то нису наступила времена нити рокови. Човек који другим људима суди треба да зна да он није судија крајњи, него да је и он грешник, да су теразије и мера света у његовим рукама апсурд, ако се и он сам, држећи у рукама ту меру и те теразије, не приклања пред законом још неодгонетнуте тајне, и не прибегава једином излазу: милосрђу и љубави.
Наука „непогрешивог“ европског човека прогласила је начело самоодржања за основно начело свеколиког живота на земљи. А то значи, и за основно начело људског морала. Преведе ли се то начело на језик простији и схватљивији, оно гласи: кад се ради о одржању свога живота – све је дозвољено: и злочин, и грех, и убиство, и пљачка, и људождерство. „Наука вели: ти ниси крив што је природа све тако удесила, а нагон самоодржања је изнад свега“. Према томе, наука ће допустити да се ради самоодржања и новорођенчад могу јести или спаљивати. „По моме мишљењу, човечанство ће са самом науком подивљати и изумрети“.
Насупрот томе постоји хришћански морал. Човек је у непосредној вези са Богом, који му даје моћ да живи једним вишим животом. Насупрот начелу самоодржања хришћанство истиче као основу свога богочовечанског морала – начело самопожртвовања. Научни морал наређује: жртвуј друге себи! А хришћански морал заповеда: жртвуј себе другима! „Према томе, само хришћанство има живе воде у себи; само хришћанство може одвести људе изворима живе воде и сачувати их, од пропасти. Без хришћанства човечанство би се распало и пропало“. Једино хришћанство може спасти човечанство од подивљалости и самоистребљења. У хришћанству би чак и оскудица у хранииугориву била сношљивија. На пример, новорођенчад не би била спаљивана, већ би сами људи умирали за своје ближње. Прави хришћанин никад неће жртвовати новорођенче ради свог самоодржања. Напротив, он ће радо жртвовати себе да би одржао у животу новорођенче.
Човек еванђелске свечовечанске љубави не може зидати своју срећу на несрећи другога. „Зар може бити среће, ако се она оснива на туђој несрећи? За – мислите, вели Достојевски, замислите да подижете зграду људске судбине, с намером да на крају усрећите људе, да им, најзад, дате мир и покој. И замислите даље да је за то неопходно да измучите ма само једно људско биће, биће које не мора да буде баш достојно, које, с неке тачке гледишта може бити чак и смешно, дакле, не неког Шекспира, него просто поштенога старца мужа младе жене у чију љубав он верује слепо, иако не познаје њено срце, поштује је, поноси се њоме, срећан је и безбрижан кроз њу. Дакле, само њега би требало осрамотити, и измучити га, да би се подигла ваша зграда! Да ли бисте пристали да под тим условом будете архитект те зграде? Ето вам питање. Можете ли ви и за тренутак дозволити помисао: да би људи за које сте подигли ту зграду, пристали да од вас приме ту срећу, у чијем је темеље узидана патња ма и ништавног бића, које је немилосрдно и неправично измучено – и да ли би људи у тој срећи могли да остану срећни? – Не! Чиста руска душа овако просуђује: нека ја једина изгубим срећу, нека је моја несрећа неупоредиво већа него несрећа тога старца, најзад, нека нико никад, ни старац, не дознаду за моју жртву и не оцене је – не желим да будем срећна пошто упропастим другога!“.
Дух „непогрешивог“ европског човека је душа целокупне европске културе и цивилизације. Све је ту изграђено на човеку као темељу, и ради човека као последњег циља. Ту нема места за Богочовека. Зато је Богочовек и одбачен као непотребан. Европски човек, у својој охолој непогрешивости, довољан је сам себи у овом земаљском свету. Од Богочовека он ништа не тражи, зато ништа и не добија. Достојевски поставља питање: може ли европски цивилизован човек, то јест Европљанин, уопште веровати у Божанство Исуса Христа, јер се сва вера само у томе састоји да се верује у његово Божанство? На то питање, вели Достојевски, цивилизација путем чињеница одговара једним: не!
Цивилизацији „непогрешивог“ европског човека треба противставити цивилизацију словенског свечовека: сву изграђену на Богочовеку као на темељу. „Потребно је, изјављује омиљени идеолог Достојевскога, кнез Мишкин, да, насупрот Западу, засија наш, руски Христос, кога смо ни сачували, а кога они никад ни знали нису! Не да се ропски хватамо на језуитски мамац, него носећи им нашу, руску циви – лизацију…“17 „Ми само одбацујемо, пише Достојевски у своме Дневнику, искључиво европску форму цивилизације и кажемо да нам она није по мери“.18 Главно је сачувати највећу драгоценост наше планете: Богочовека Христа. А Он је сав у православљу, са свима својим божанским савршенствима и вечним вредностима. „Да бисмо сачували Исуса, то јест православље, вели Достојевски, треба пре свега сачувати себе и бити свој. Само ће онда бити рода кад се дрво развије и ојача. И зато Русија треба да постане свесна какве је драгоцености она остала једини носилац, да збаци немачки и западњачки јарам и да постане своја са јасним сазнањем циља“.
Спасење човека, нарочито европског човека, од оног очајног самоуништења које ствара „непогрешиви“ хуманизам, састоји се у потпуном и свесрдном усвајању Богочовека. Обоготворење човека је најкобнија болест од које болује несрећна Европа. За ту болест постоји само један лекар: Богочовек, и само један лек: Право славље. У свима својим идејама и делатностима Европа је човекопоклоничка и чо векоцентрична; у свему своме православље је христопоклоничко и христоцентрично. На једној страни: тајна над тајнама је човек, а на другој: Богочовек. Достојевски се искрено мучио и једном и другом тајном, и пронашао њихово срце. Њему су обе своје; над једном тугује и плаче; другој се радује и диви. У Европу иде не као судија већ као сетни поклоник. „Ја хоћу да идем у Европу, изјављује Иван Аљоши, и знам да идем само на гробље, али на нај-најмилије гробље! Тамо леже мили покојници, сваки камен над њима прича о неком пламеном минулом животу, о некој страсној вери у свој подвиг, у своју истину, у своју борбу и у своју науку – тако да ћу ја, знам унапред, пасти на земљу и љубити то камење и плакати над њим – но, у исти мах, из свег срца свог сам убеђен: да је све то већ одавно, само једно гробље и ништа више! И нећу плакати из очајања, него просто зато што ћу бити срећан услед проливених суза својих“.
Својом „непогрешивошћу“ и гордом аутаркичношћу европски човек осудио је себе на смрт, иза које, по законима људске логике, нема васкрсења, а Европу претворио у пространо гробље, из кога се не васкрсава. Али словенски свечовек, у својој еванђелској сети и свечовечанској љубави, осећа, верује и зна: само благи и чудесни Богочовек може савладати сваку смрт, васкрснути сваког мртваца, обесмртити сваког смртника, и европско гробље претворити у расадник васкрсења и бесмртности.
(Из књиге Достојевски о Европи и словенству