Ближи се невреме, опет ће олуја…

Нигде облачка, нигде бљеска муње, мирно је језеро и Ибар не подрхтава.

Зар није доста невремена у овом времену?

Носимо белег по којем смо познати, оно што иде раме уз раме са нашим усудом званим Србин.

Јесу ли нас прогањали? Јесу!

Јесу ли нас убијали? Јесу!

Јесу ли нас понизили? Никад!

Кренемо ли шумаричким стазама, јасеновачким логором, пребиловачким вртачама, све до јединог поља, који је Сион на земљи, све до Косова поља, видећемо гробове наших предака.

На коју год страну да погледамо, све до мора, до Вида, до Цариграда… Свуда су наши гробови. И није то наш пораз, то је победа, јер од костију тих гради се темељ, гради се град, гради се држава.

И нека је као она Ћеле-кула, кула је и диже се у небеса, а небеса су наш циљ и пут.

И опет Косово! Куд год да кренемо, куд год се окренемо, сви путеви воде на Газиместан.

У њему је све и свја, у њему сте ви, у њему сам и ја!