Јован Пејчић
Милан Ракић (1876–1938)
УВЕК И У СВЕМУ ИСТИ – ВЕЛИКИ
Јер про шао ни сам кроз жи во та ху ку
скло пље них очи ју и скр ште них ру ку.
Милан Ракић, „Мисао“
1.
Стваралац међу најбољима у плејади српске песничке модерне (Војислав
Илић, Јован Дучић, Сима Пандуровић, Владислав Петковић Дис, Милутин Бојић),
дипломата највишег реда, добровољац у Првом Балканском рату – Милан Ракић био
је личност којој се у сваком погледу могло само дивити и следовати јој. „Ка да сам једном, давно, – записао је Борислав Михајловић Михиз – упитао Иву Андрића: ’Како
сте то Ви, полазећи и долазећи из најдоњег босанског караказа на, успели да постанете такав Господин?‘, лецнуо сам се од сопственог питања… Очекивао сам да ће се
[Андрић], по обичају, смркнути и затворити. Зачудо, само се осмехнуо и одговорио:
’Нисте ви познавали Милана Ракића. Он је био господин!’“
Милан Ракић рођен је у Београду 30. септембра 1876. године. Завршио је Другу мушку гимназију (где су му професори били Богдан Поповић, Јован Цвијић, Љубомир Стојановић), потом правне студије на Великој школи у Београду и у Паризу на
Сорбони.
У Србију се вратио 1902. Ове године објављује у Српском књижевном гласнику, под псеудонимом „Z“, „Сонетe I, II“ ([„Сурово ће време наша дела стрти…“] и
[„Целивасмо га у лице и чело…“]), песме које ће га, уз друге, одмах изнети на велики
глас. Наредне, 1903. године појављује се прва његова збирка Песме, коју посвећује
Богдану Поповићу. Као Гласников позоришни критичар током 1904/5. прати репертоар Народног позоришта у Београду.
2.
Дипломатска каријера Ракићева почиње 1904, када је краљевим указом постављен за писара у Министарству иностраних дела Краљевине Србије. Непуну годину касније распоређен је на рад у српски Краљевски конзулат у Приштини. Као
секретар, па вицеконзул, онда конзул, на Косову и Метохији службовао је, с малим
прекидима (Скопље, Солун), пуних шест година.
Живот у Косовском вилајету озбиљно је нарушио Ракићево здравље. Када му
се у јесен 1911. вратила маларична грозница, изнео је Београду жељу да буде премештен из Приштине. Два месеца касније, постављен је за секретара уМинистарству
иностраних дела Србије, где ради од преласка у Београд, и где ће јуна месеца постати
шеф Конзуларног одељења.
Mир каквоме је тежио кратко траје. Одмах по проглашењу мобилизације за
рат с Турском за ослобођење Старе Србије, приступа, 3. октобра 1912, добровољачким одредима под командом Алимпија Марјановића и креће према Косову. У Прокупљу пролази оштру двонедељну војну вежбу под командом војводе Војислава
Танкосића, па се с првом четом Војина Поповића – Војводе Вука упућује на српско-
турску границу, на одсек са ког се отвара пут према Приштини.
3.
Једва се може наћи пример да Ракић говори о себи. Други су му увек и свуда
први. Он је, нема сумње, до краја живота следио Цвијићев аскетско-монашки идеал
рада на великим националним питањима: „Личност или личности које раде, не смеју да се виде, норад и резултати рада.“
Ето схватања из коjег ваља разумети природу Ракићеве националне самосвести,
из којег треба објашњавати његово поимање везе личнога с народним, са дашњице с
историјом. Битни су напор и дело, не „нарцис“ који се помаља и виче иза њих.
Али човек није Бог. Бивало је, ипак, и часова кад је Милан Ракић одступао од
своје на далеко знане навике. Тада се, не успевајући да пригуши по нос, поверавао о
судбини која га је пратила при ослобађању града у којем је до скора конзуловао. Бранимиру Ћосићу је, тако, признао: „Најлепши час сам доживео jедног дана 1912. године, на Гази-Местану. Не знајући да сам и ја ту, један млад официр је рецитовао
моју песму.“
Та је прича уистину заносна. Састоји се од две епизоде, на које се може гледати као на чинове једнога истог драмског збивања.
Први део приче долази од Милана Ћурчина:
По уласку у Приштину, Ракићу је прва мисао била да с ослободиоцима што пре
дође у Конзулат. Наводим:
Отишао је право у конзулат и потражио је у подруму звоно што га је као конзул некад, приликом посете султана Абдул Хамида на Косову 1911, прокријумчарио
био да би га обесио у звоник православне цркве „поздрављајући“ султана. Надао се,
тада, да ће султан, „ганут“ толиком пажњом, затворити очи пред свршеним чином, и
допустити да опет звона, после више стотина година, зазвоне са хришћанских цркава и манастира. […] Али су га тада потказали турским властима, те му ове, у последњем часу, осујетише намеру и покварише радост.
Сада је с војницима звоно изнео и окачио га о грану у порти Цркве Св. Николе, једине српске цркве у Приштини.
Први је повукао уже, па га је предао оном до себе, да и он зазвони.
Народ и војници приступа ли су звону је дан по један, скидали капу, крстили се
и повлачили за уже – читав тај дан звонило је опет звоно у Приштини оглашавајући
ослобођење и испуњење заветне мисли српскога народа.
Другу епизоду забележио је Младен Ст. Ђуричић и она се тиче доживљаја о којем ће Милан Ракић младом пријатељу рећи: „То ми је био највећи дан у животу.“
Ђуричић не препричава догађај него се у потпуности препушта Ракићевом казивању:
Оставио сам конзулат у коме више нисам имао шта да радим, па сам узео пушку… Дакле избисмо на само место Косовске битке. С десне стране гудио је Лаб, пун
нове снаге од јесење кише, и журио да однесе велику вест. С леве, на брежуљку, слегало се замишљено Муратово турбе…
Постројише нас. У пратњи штаба појави се командант.
– Јунаци моји, знате ли где се налазите? Знате ли како се ово место зове?
У збијеном строју лупкарала је пушка о пушку, затезале се ремењаче.
– Овде, где ми сада стојимо, на Видовдан 1389. године, истог дана и истог сата, погинула су оба цара!… То је Гази-Местан, на ком је Обилић…
Око мене попадали војници. Погледам: љубе земљу!
Ваљда сам се и ја био сагнуо, кад нисам приметио – откуд изађе млад официр
с исуканом сабљом. Стаде пред команданта, поздрави, рапортира нешто, па се окрете строју. Диже сабљу и поче громко:
– На Гази-Местану, од Милана Ракића!
Прво ме издаде слух, па онда и вид. Испред мене се подиже брег са турбетом,
зави у црвено и остаде висећи као пламена застава… Исказа ме целог – планина!…
Од узвика се ломило небо. Нова и млада Србија слави Васкрс, а ја? С муком
сам се држао на ногама. Више осетих, но што видех, кад се неко одвоји из моје јединице и, у трку, стиже пред команданта:
– Господине пуковниче, тај који је испевао ову песму овде је с нама… Ево га
позади, с бомбама… у одреду Војводе Вука!
И одмах одјекну командантов глас:
– Добровољац Ракић, напред!
Чуо сам све, али нисам могао ни да коракнем. Чак ни да отворим уста. Рукавом од шињела заклонио сам лице и пустио сузе… први и последњи пут тада.
Ипак, казивања Ћурчиново и Ђуричићево остала би непотпуна без Ракићевог
приштинскога писма жени – упућеног 10. постаром, 22. октобра 1912. године по новом календару:
Јуче, уторник, на челу једне колоне уђох у Приштину. Још сад не могу да се
стишам и да мирно пишем о свему што се за ово неколико дана догодило. Главно је
да је све било добро и да је Косово освећено.
Ја сам врло добро, боље него у Београду. […]
Овакве догађаје што сам видео сматрам као нарочито доброчинство неког провиђења…
Ратника Милана Ракића краљ Петар Први уздигао је у ред великих јунака Првог балканског рата: одликовао га је Златном медаљом за храброст.
4.
У Првом балканском рату Ракић је учествовао до уласка српске војске у
Приштину.
У другој половини новембра 1912. године прати аустроугарског изасланика
Теодора фон Едла, који на Космет долази да би утврдио истину о такозваној „призренској / Прохаскиној афери“. Децембар месец проводи у Лондону, као члан српске
делегације на Конференцији о миру између балканских држава и Турске; задужен је
за питање разграничења с Албанијом.
По избијању Првог светског рата распоређен је у Ратни прес-биро, потом,
1915, за саветника Српског посланства у Букурешту. Никола Пашић, председник
владе, даје налог да се у вези са „Црном руком“ и суђењем Драгутину Димитријевићу
Апису и другим „црнорукцима“ од Ракића узме изјава.
Мењају се потом градови и државе Ракићевог дипломатског службовања:
Стокхолм, Лондон, Копенхаген, Софија, Рим.
5.
Ракићев дипломатски, државно-политички ангажман од 1905. до 1933. године
представља једну страну националног рада. Друга раван његове људске егзистенције нашла је исходиште у поезији. Прве стихове написао је 1891, последње 1936. године. Иза себе
оставио је укупно седамдесет једну песму, од којих је осам песама објављено постхумно.
На уласку у српску књижевност Ракића је дочекао Јован Скерлић судом да је
„успео да својим снажним талентом одскочи од… гомиле расплаканих стихотвораца“.
Из поезије и из живота испратила га је Исидора Секулић речима: „Имали смо га као
кнеза маште и песме.“
У своме стваралаштву Ракић се отпочетка исказао као оригинална и непоновљива појава: нов по сензибилитету, по језику, по ритму, по осећају, по имагинацији.
Определивши се за јампски једанаестерац и симетрични дванаестерац, он мелодијски
говор семантички и звучно продубљује и шири међусобним преливањем редака и
строфа, што унутрашње поље чврсте спољне форме чини флуиднијим и спиритуалнијим изразом бића и песме. То је назначио већ у првој збирци програмским изрекама и синтагмама: „Разби предрасуде и калупе старе“, „нов језик с новим
осећајем“, „силно задовољство осећати све“ – што се на битан начин одразило не
само на артифицијелну, већ и на тематско-мотивску сферу песама, а одатле на њихова
социјална и животно-философска значења.
Песимистички поглед на свет темељна је особина свеукупнога његовог
стварања и доживљаја живота, како кад пева о жени и љубави, чулним узлетима бића,
васкрсној симболици природе, тако и кад као теме узима друштвени јад, болест,
старост, општу пролазност свега на свету, смрт.
6.
Ако одложимо љубавни и метафизички круг песама, остају поетика и симболика
историјских, предачких, родољубивих стихова сабраних око наслова „На Косову“,
заправо најлепшег циклуса српске патриотске поезије. Сва искуства ев ропског
песништва, сва сила националнога песничког наслеђа, све формално и ду бинско
реформаторство српске лирике „златнога доба“ слили су се у карактер слика, сигнала,
значења и, коначно, у истину и пророчански смисао овога јединственог циклуса. Зато
ваља васпоставити његов историјат. Све ове песме настале су у време ауторовог
косовског службовања и све су инспирисане прошлошћу и савременошћу, истином и
лепотом, духом Косова и Метохије у простору и времену. По редоследу појављивања,
то су песме: „Минаре (1905), „На Гази-Местану“, „Симонида“ и „Божур“ (1907), „Јефимија“ и „Кондир“ (1910), „На пуштена црква“ и „Наслеђе“ (1911). Највише их је објављено у Српском књижевном гласнику (4), остале су расуте по Српству: у Алманаху
српских и хрватских писаца (2), по једна у Босанској вили и Политици.
Није тешко вас поставити опште духовно значење и друштвено-историјски
смисао Ракићевих родољубивих стихова:
Песнику се најпре показује косовско минаре, бело изнад црних кућа, симбол
Османскога царства, турске власти. Тмурно расположење и бол што су га, тако, захватили приступању на косовско тле, у трима потоњим песмама замењују – стихијом
једне нове и моћне, у исто време епске и субјективне, само посматрачке имагинације и речитости какву српско родољубиво песништво до тад није имало ни познавало
– слике крвавих божура, јуриша силних оклопника, чета које на бојном пољу падају
једна за другом. Затим му се у визији јавља Арнаутин који боде очи краљици Симониди на фресци, па монахиња Јефимија како плаче над српским племеном „које обухвата тама“, док „светлости нема на видику целом“. Запевање и плач Старе Црне Госпе преноси се, онда, на стару икону у напуштеној цркви, на којој, „очајан и страшан, Христос руке шири, / Вечно чекајући паству, ко је нема“.
У песми Наслеђе, последњој по настанку, догађа се, међутим, преокрет – мит
и предање постају активан чинилац историје и песникове садашњости: чин идентификације лирског субјекта остварује се у димензији која временске по јавности доживљаја свенародне страдалничке повести (релација: некад–сад, у преименовној
атрибуцији: сјај–тама, мит–култура) брише као неонтолошки израз бића, што значи да етничка одређеност прераста у генеричку предодређеност, замрла колективна
свест у пробуђену националну само свест и спремност да се изазов прошлости прихвати као одговорност за будућност.
Групишући песме у циклус с насловом На Косову Ракић се, међутим, држао не
хронолошког, већ семантичког критеријума распоређивања. По том мерилу, на прво
место дошла је песма „Божур“; иза ње уследиле су: „Симонида“, „На Гази-Местану“, „Наслеђе“, „Јефимија“, „Напуштена црква“ и, у епилошкој функцији, „Минаре“.
Таквим прераспоредом песама њихова значењска тежишта примила су, с једне стране, додатан општи смисао, а с друге, оформила још и надређено симболичко језгро
садржано у песми „Наслеђе“, позиционисаној у сам центар циклуса.
По страни је остала осма косовска песма, „Кондир“, синтеза надвремених,
вишесмислених мотива живота, љубави, витештва, части, смрти. У Новим песмама,
другој и последњој својој збирци (која ће у Београду изаћи пред крај 1912) песник ће,
међутим, ову песму повластити тако што ће јој дати положај уводне песме у збирци.
При коначној редакцији, у завештајној књизи своје поезије – Песме (1936). ра нијој
привилегији додаће нов значај: „Кондиру“ ће доделити улогу пролога у свеукупно
своје стваралаштво у стиху.
7.
Српска краљевска академија именовала је Ракића 1921. године за дописног
члана. У фебруару 1934. изабран је за редовног члана Српске краљевске академије
(болест му није дозволила да одржи приступну беседу о Љубомиру Ненадовићу као
путописцу). Почетком априла постао је председник Београдског ПЕН клуба.
У јулу 1936. издржао је прву тешку операцију. Здравље се не поправља: рак му
разједа утробу, прелази на јетру. Године 1938. председавао је на комеморативном
скупу Београдског ПЕН клуба посвећеном личности и делуМомчила Настасијевића..
У марту 1938. издржава другу тешку операцију у санаторијуму др Бержереа у
Неију, где се опоравља три месеца, без видног побољшања. Напушта Француску 24.
јуна и, на путу за Београд, задржава се у Загребу. Тридесетог јуна увече, у 21 час,
после узалудне нове операције, умире у санаторијуму др Антуна Готлиба, на
Сребрњаку (Загреб).
Земни остаци песникови пренети су у Београд и 2. јула изложени у цркви
Светог Александра Невског. У 16 сати одржано је у цркви посмртно опело, у
присуству српске уметничке, научне, дипломатске и војне елите. У име Друштва
старих четника погребу је присуствовао војвода Дуле Димитријевић. У цркви,
чинодејствовао је владика рашко-призренски Серафим (Јовановић) са девет
свештеника; ту се он од Ракића опростио у име своје епархије и свих Косоваца. Пред црквом је над одром песниковим први говорио председник Српске краљевске
академије Александар Белић. Над гробом, последњи се од песника Гази-Местана
опростио Божин Симић, црнорукац, комита, сарадник Ракићев на
косовскометохијским пословима; он је говорио о Милану Ракићу као националном
раднику, дипломати, четнику и човеку.
8.
Године 1939, у тексту који је имао да вас постави лик недавно умрлога песника, Богдан Поповић, стари друг и префињени тумач његових стихова, призваће у сећање управо косовске године Милана Ракића: „Такав је то био човек, увек и у свему
исти: као родољуб у Приштини, као борац у рату, као човек код кога су после речи долазила дела, после песме ’На Гази-Местану‘ одлазак у добровољце.“
Григорије Божовић, најбољи косовскометохијски приповедач, блиски Ракићев
сарадник у његовим приштинским годинама, записаће 1938. године: „Као год што је
отмено људско биће Милана Ракића као најнежнијом кујунџијском срмом уплетено у његово песничко стварање, тако је и његов национални, његов српски лик на један врло танан начин, само њему својствен, снажно урезан у оно мало дивних
његових националних стихова. […] Да национални Милан Ракић био је онакав како
је и певао. “
По свему „човек у себе окренуте амбиције“, како ће записати Исидора Секулић, Милан Ракић био је, као што већ знамо, познат са особине да говори о другима,
често усхићено, о себи никад и никако. То ћутање о себи открива основ њего величности – природу правога, по срећном изразу Тодора Манојловића, „елитног човека“.
Манојловићев појам „елитног човека“, при томе, не налази своју срж међу чиниоцима културнога или психосоцијалног порекла, већ у надмоћи какву може пружити једино морал: „Свака је права супериорност, у суштини, етичка, човечанска
супериорност – и нема праве песничке или уметничке величине без човечанске величине. Пример Милана Ракића, поново и најсвечаније, потврђује ту истину – и чини
нам се да је у томе главна вредност и најдубљи значај његове појаве.“
Одређенији је Јован Дучић. За њега је Ракић човек „сав […] интегралан, сав затворена линија“, то јест личност у којој нема ничег „наполовичног, условног, конвенционалног“.
Дучићеве речи у извесном су смислу коментар Ракићевога људског, песничког,
интелектуалног вјерују изнетог у једном његовом писму: „Ја сам се увек старао да
ономе што ја осетим, дам карактер општости, и има пуно људи, с којима сам одличан пријатељ, а који не само од мене нису чули ништа о мојим осећањима, него нису могли ни наслутити да ли се уопште што у мени и шта дешава, толико ми је
нелагодно уплитати себе и упознавати друге са стварима које се мене тичу.“
На шта је, међу осталим, ту Ракић мислио показује епизода коју ће евоцирати
Коста Ст. Павловић: „Милан Ракић посланиковао је пуне две године у Копенхагену
са песником Полом Клоделом [француским нобеловцем за књижевност]. Добро су се
знали и често састајали, и обојица су напустили Копенхаген фебруара 1921 – Ракић
[је отишао] за Софију, Клодел за Токио – а Клодел није сазнао да му је Ракић био колега не само у дипломатији, већ и у песништву.“
9.
9.Године 1940, у огледу „Милан Ракић – човек, песник, Србин и западњак“,
Станислав Винавер дефинисаће појаву пријатеља речима пуним одушевљења: „Обухватна и хармонична зграда, […] у свему господин старог кова, grand seigneur“.
Тај и такав господин знао се, ипак, у неким само њему знаним часима,
отворити и проговорити о себи. Младом песнику Миодрагу М. Пешићу је, тако,
поверио: „Песме су за мене причешће.“
Из тога Ракићевог признања, из те тачке гледања, Ракић је до данас остао
непрочитан.