Чудили су се искусни херцеговачки клесари
кад је нашао ријеч и пјесму у љутом камену,
– доброту, пркос и снагу стамену…
Задрхтала је љубав у сонетима,
послије острвљеног времена
и сипало вино у истини и плетари.
Снагом понорнице срчани пркосник судбини,
чудесни пјесник рано оде, одјезди,
тужан и срећан, „без повлачења“,
од вриска и камена према тишини
и својој далекој звијезди,
– изнад времена.
Остале су затечене одболоване пјесме и риме,
да никада не заћуте, и његово име,
и камени споменик и Љубиње.

МОЈЕ СЕЛО

Дању и ноћу моје село спава,
забачено и остављено
под обрвом Ситнице чувалице,
од времена зла и погрома,
кад нас закрили пећинама и струговима,
боровим иглицама, топлим цером,
мирисном липом и лужњаком.
Сачува док се сами не погубисмо
по бијелом свијету без љубави.

Моје село родно, без очију,
зачуђених прозора, бездимних кућа,
без првих пијетлова зору чека тишином,
празном школом и клупком змија чуваркућа,
самотном црквом и три звона безгласна,
чека раширеним путем да загрли.

Стрпљиво као Јов у времену и нади чека,
чатрњама као никад пуним
и усред љета кад Херцеговином камен гори
да ужетом неко свету воду захвати
у давно улубљеним кантама.

НИШТАРИЈА

Ти си богат а и ниси.
Ништа ти си!
Стисни пишти, пусти вришти,
не знаш шта си, не знаш гдје си,
далеко си од небеси.

Ти си богат али ниси.
Ништа ти си!
Без истине и љубави
и без знака и без вјере,
на муци си јер од муке
правиш себи славолуке.

NOMEN EST OMEN

По снијегу једне зиме
са мном је дошло и моје име.
С кућног прага пукла пушка
родила се глава мушка.
У зору рану кад свети дан свану
као изданак омладих грану.
Можда нисам онај са Мораве
што му пјевају цуре гараве,
када му дворе поплави вода
али сам са њим истог рода.
Именом као онај Златоусти
и онај што крену први да крсти.
И ја сам Јован у тврдом скован
али се прикључих мекшој врсти
која трепери и пјесме плете
и чиста срца ријечи крсти.

ПЈЕСНИЦИ

Моји пријатељи с једним оком спавају,
док стрецају од злих копљаника.
Плутајућ’ међу сабљаркама
за суву се сламку хватају.
И пјевају, пјевају пјесме.

Просути у злу времену
душу сунцу подастиру.
Ко лишће јасике трепере
на брисаном простору.
Хтјели би да припомогну
и нову ватру запале.

Кад се ко свитац угасе,
моји посвећени пријатељи
тихо одлазе у ројевима,
као звијезде падалице,
ван времена и простора
до краја и почетка.